INTERVJU Kokan Mladenović: Zašto smo mi magarci?

Autor: Nataša Gvozdenović

Info

22.12.2025.

14:03 > 14:03

Predstava "Zašto magarci stoje na promaji?", po tekstovima Danila Harmsa, a u režiji Kokana Mladenovića, premijerno je izvedena u Novosadskom pozorištu.

INTERVJU Kokan Mladenović: Zašto smo mi magarci?

Foto: Žofija Serda

Novosadska publika dobro poznaje i voli njegove režije, a Mladenović važi za jednog od najznačajnijih reditelja u regionu.

Od nagrada koje je dobio u toku ove godine izdvojiću nagradu "Ivo Hergešić" Hrvatskog društva pozorišnih kritičara i teatrologa za predstavu "Robi K./Crvenkapa je mrtva" u produkciji HNK Split.

U razgovoru za 021.rs govori o tome zašto je apsurd prirodno raditi danas, šta je angažovano pozorište danas, o Harmsovom apsurdu koji je istovremeno duhovit, tužan i moćan, o preuzimanju odgovornosti za sopstveni život.

Harms, kako si pomenuo kad smo se pripremali za razgovor, jeste pisac apsurda, a i mi živimo u apsurdu. Opet, zašto Harms od svih pisaca koje vezujemo za apsurd?

Harmsov apsurd nastaje u doba diktature, a i naša predstava, ovako apsurdna, nastaje u doba diktature. Ono što je specifično kod Harmsa jeste činjenica da se protiv totalitarnog staljinističkog sistema borio humorom. Neki teoretičari tvrde da je tajne službe dovodio do ludila količinom bezobrazluka - jer niko nije mogao jasno da "provali" da li je reč o antidržavnom delovanju, čistoj duhovitosti ili pukom apsurdu. Da li govori o policiji i državnom aparatu ili o nečem sasvim drugom? Tu granicu, kojom humor ponižava neznanje i moć, pokušavamo da dotaknemo i u ovoj predstavi. Želimo da budemo izrazito duhoviti kada govorimo o savremenim apsurdima, oslanjajući se pre svega na Harmsove tekstove.

Naslov predstave je "Zašto magarci stoje na promaji?". Zašto taj naslov, zašto nas to sve pitaš?

Nekako je lako, normalno, zdravorazumski i biološki uostalom, biti protiv ovoga što je aktuelna vlast u Srbiji, a sad je postalo normalno i biti protiv nas samih, jer da mi nismo ovakvi kakvi jesmo ta vlast ne bi bila tu gde jeste. Možda više neprijatnih pitanja imamo za nas kao građane nego za vlast za koju nemamo nepoznanica u smislu ko su oni, a ko smo mi.

Zašto smo mi magarci? Zašto pristajemo da stojimo na promaji? Zašto mislimo da je to normalno, da se tako provede čitav jedan život? Zašto da se smenjuju generacije i generacije bivajući magarci koji stoje na promaji? To je pitanje za nas. Mislim da će ova predstava biti problematičnija za publiku nego za vlast, jer tu su karte ogoljene i nema nikakvih nepoznanica. Ne znam šta bi oni mogli da urade, pa da mi mislimo nešto drugo o njima. Ali znamo šta bismo mi mogli da uradimo, a ne radimo. Onda možemo ružnije da mislimo o svima nama nego o vlasti.

Vreme u kom smo je u jednoj ogromnoj brzini, puno je distrakcija kojima smo izloženi, da ne kažem maltretirani... i zato stalno pitam sagovornike kako razumeju kakvo nam je pozorište potrebno danas?

Pozorište koje je hrabro, koje ne zabija glavu u pesak, nego koje ima direktnu kopču sa vremenom koje nas okružuje. U poslednje vreme biram da tim arstistofanovskim podsmehom reagujem na fenomene našeg doba. Ima dovoljno sjajnih reditelja koji se na svoj angažovani način bave vremenom u kom smo, kao što su Oliver Frljić, Andraš Urban, koji imaju tu ubojitu oštricu angažmana, a ja pokušavam da ova vrsta angažmana bude kroz ironiju, sarkazam, sve one komičke potencijale koje pozorište nudi od Aristofana do danas. U toj bogatoj paleti smeha i satire izabrao sam izrugivanje, izabrao sam da se nasmejemo u lice onima koji upropašćuju naše živote.

U predstavi "Zašto magarci stoje na promaji?" živote uglavnom sami sebi upropaštavamo, nonšalantno dopuštajući da nam prođe život. U svakom slučaju naše pozorište jeste kukavičko pozorište, naše pozorište ne čini na čast svima nama. Ako ovako nastavimo mi ćemo za par decenija biti kodifikovana umetnost kao što je to loše interpretiran beli balet ili opera. Ljudi će dolaziti po navici da gledaju teatar ili ćemo platiti danak toj estradizaciji društva, pa i pozorišta.

Dobar deo beogradskih predstava predstavlja vrlo specifičan zoološki vrt u kom neuka publika plaća velika novce da bi uživo videla egzotične životinje zvane popularni glumci iz filmova i serija. Što bliže sednete, to ste bliži egzotičnoj životinji, nema veze ko je režirao, niti o čemu se radi, samo ste, prosto, platili kartu da uživo vidite popularnog glumca. Dakle, ili ćemo se pretvoriti u kodifikovanu dosadnu umetnost ili u zoološki vrt za posmatranje poznatih uživo ako ne naučimo da reagujemo na naše vreme i ako napokon ne uhvatimo priključak sa onim što je život koji se nas tiče i koji se tiče publike koja dolazi u teatar.

Foto: Judit Ferenc

U Novosadskom pozorištu si radio pre više od deset godina, a dok je Urban bio na čelu pozorišta Deže Kostolanji tamo si radio i predstavu "Gustav je kriv za sve".

Ima tog promišljanja apsurda, da. Urban je fantastično vodio Deže Kostolanji i taj teatar je promovisao jednu vrstu vrlo specifičnog društvenog angažmana. Bilo je gotovo nemoguće napraviti tamo bilo šta, a da nas se ne tiče, da ne rešava neke naše fenomene ili neke globalne fenomene. Mislim da je dobro što je i ta estetika i taj krug ljudi koji je bio vezan za Kostolanji, nekako sa Andrašem prešao u Ujvideki sinhaz koji je fantastično pozorište i mislim da mu fali taj jedan iskorak u ono što je savremeni angažovani teatar. A ta paleta angažmana je velika, to nije pitanje samo političkog angažmana, to je i pitanje odnosa prema prošlosti, odnosa prema samoći, depresiji, prema svim fenomenima našeg doba. Teatar samo ne sme da bude mimo svog vremena, a u našem vremenu ne postoji samo politika, postoji mnogo strašnih problema sa kojima ljudi moraju da žive i koje moraju da prežive.

Šta te inspiriše?

Paradoksalno one stvari koje nemaju mnogo veze sa onim što radim. Najviše bih voleo da radim Markesa u teatru. Najviše bih voleo da dođemo u priliku da uživamo u lepoti. Najviše bih voleo da režiram "Sto godina samoće", inspiriše me "Hazarski rečnik", opus Gorana Petrovića, a mislim da ta količina lepote nije dovoljna da se promeni svet u kome živimo. Lepota mora biti povezana sa surovosti, sa direktnim obraćanjem svetu koji se raspada. Moja generacija reditelja je vrlo retko dolazila u priliku da se bavi lepotom, poezijom, nekim stvarima koje su nas više zanimale od onoga što iznova i iznova radimo.

U tom kontekstu, pošto gorko gledaš stvarnost ali i veruješ da je moguće menjati je, kako projiciraš budućnost?

Dvojako. Sa jedne strane promene koje su studenti započeli u Srbiji mogu da izrode neku normalnu ili bar normalniju zemlju od ove u kojoj živimo. Apsurdistan u kome stanujemo ne može da preživi jer se on iscrpljuje trenutno. Prosto, mi živimo u zemlji u kojoj je vlast izvršila držani udar, što je jedinstven slučaj valjda u istoriji. Ako se taj studentski zamah prekine, onda ostaje druga opcija u kojoj Srbija prestaje da postoji kao zemlja, a ako se to dogodi - onda tako i treba. Mislim da ćemo u tom slučaju imati ogroman talas migracije, pre svega mladih ljudi koji više nemaju za šta da žive u ovoj nakaradi od države. Mislim da nas čeka kompletna promena društvenih vrednosti jer nemamo ni jednu za koju možemo da se uhvatimo. Ili ćemo sve promeniti ili ćemo kompletno nestati, nestajale su i mnogo značajnije civilizacije i narodi. Bolje i da nestanemo nego da budemo ovo što trenutno jesmo.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

NOVOSADSKO POZORIŠTE Kokan Mladenović

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

svaka čast!

22.12.2025 • 14:18

"Bolje i da nestanemo nego da budemo ovo što trenutno jesmo."
Nema šta da se doda na ovo.

13 2 +11

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.