Nezgodna pitanja

Hathor

Info

02.01.2026.

11:00 > 15:02

Došao je ovaj moj osmogodišnjak jednog decembarskog dana iz škole i pitao: "Mama, a šta su to deca bez roditeljskog staranja?"

Foto: 021.rs (AI)

"Pa, postoje deca koja nemaju roditelje", odgovorila sam.

"Kako? Ne razumem", reče on meni, a na licu imao je i dalje ono što deca imaju pre nego što im prvi put predočiš neku od raznih istina koja im se neće svideti. Zastala sam jer nisam znala kako da nastavim, a da njegovo lepo lice ostane isto, poželjno do kraja života.

Škola je pravila paketiće i skupljala od dece "ko-šta-može" kako bi deci bez roditeljskog staranja omogućili trenutak radosti. I prvi put se susreo sa pojavom. možda malo naivno ali bez šale, nije imao pojma.

Nemanje pojma nesumnjivo je sastavni deo onog najlepšeg kada pomisliš na roditeljstvo. Ono kad ljude pitaju "Koji ti je najlepši dan ili trenutak u životu", pa kažu da je to onaj kada su dobili dete, nemapojmstvo je, ako ne najvažniji, onda jedan od tri najvažnija razloga za tu sreću: Stvorio si život (jej!), osećaš ponos i svašta još nešto lepo (jej!), život nema pojma u šta si ga uvalio, JOŠ (jej!).

A to "još", polako i podmuklo prikrade se nekad, ako imaš sreće, što kasnije. Ono "ne pričaj sa nepoznatima" nekad prosto mora da preraste u objašnjenje i nakon objašnjenja ostaje ti nada da je ono za sada samo primljeno k znanju i da će stvarni udarac realnosti odvaliti centar za svest tek za stotinak godina.

Negde čak, uverena sam, postoji šalter srama na koji dođe svaki roditelj kad-tad da podnese prijavu o uvlačenju drugog lica u užas zvani svet oko nas bez njegove volje, pokajnički, posle par godina čekanja u truloj čekaonici i šestocifrenim brojem u rukama.

- Htela sam najbolje!

- Ne zanimaju nas vaše lične priče gospođo, predajte papire i udaljite se

- Svakako svet ne mogu promeniti zar ne?

- Udaljite se, rekla sam.

I onda predaš te papire, ali se i dalje osećaš bedno jer ona ižvakana "ti si moj ceo svet" nema apsolutno nikakvog smisla onda kada se iz baze izađe. A onda, izvolite pečat da ste spremni, majko, saopštite i objasnite da nekad, neko, ni kriv ni dužan - nema ni bazu.

"To znači da su im roditelji bili bolesni, pa umrli i nema ko da im bude roditelj, je l' tako? Je l' tako, mama?"

I čuješ to pitanje kao još jedan od namiga i gurki laktom onog ćelavog lika iz obezbeđenja što stoji na vratima pakla, pa ti tako velikodušno pruža šansu da "skipuješ" još par godina van istog. A onda se setiš jedne davne godine i jedne sobe na prvom spratu porodilišta gde su ležale tri mame i disale tri potpuno drugačija sveta:

Jedna je rodila osmo dete. Njena vera ne poznaje zaštitu i ne poznaje abortus. Divna, tiha, jednostavna i puna ljubavi. Radovala se što će joj porodica biti još veća. A onda ju je ista ta vera protresla iz korena – dete nije bilo zdravo. Prenatalna dijagnostika nešto je što se veri isto nije dopadalo.

Druga je unezvereno guglala odgovore prvoj, ne bi li našla racionalno objašnjenje i ne bi li ovoj pružila mir makar tih par dana. Osećala se užasno kada dovedu decu jer je njeno bilo zdravo, iako ga nije znala ni držati ni podojiti jer se tresla od straha da mu svet ne bude strašan istog trena.

I treća. Imala je jedva 16 godina. Živela je sa bakom i želela je kući. Što pre. Bez bebe. Svaki dolazak psihologa i predstavnika socijalne službe da razgovara sa njom bio je ravan paklu koji čuva onaj ćelavi lik. Nije htela da drži bebu, da je vidi, da je podoji, da je razmotri. Neki "stariji čovek" bio je otac, i govorila je da ne želi ništa ni sa njim ni sa bebom.

Ona prva tonula je - sve dublje u veru koja je drži taman toliko da ne lupi direktno glavom o dno. Ona treća nadala se celim bićem da će dosadne službe i dete koje ne želi nestati što pre iz njenog života koji nije ni počeo.

A ona druga? Tresla se narednih milion godina, znajući da je svet preteško i pretvrdo mesto za tako mekane duše koje stvorimo niotkuda. Tresla se jer je već tada znala da će sa šaltera dobiti potvrdu a ne odbijenicu - nazad nažalost ne postoji.

Tresla se jer ju je već grizla savest što je uradila to što je uradila i bez pitanja i bez dozvole stvorila život. Na tren, kao čašu vode u pustinji podigla je bazu, shvativši da "Hej, makar to imam! Valjda!" A onda rešila da ipak pokuša i da proveri da li se iza tih očiju punih ljubavi, radosti, nade i svemira krije nešto drugo sem potpunog kraha.

"Jeste", rekla je, "to su deca kojoj su roditelji umrli" i onda progutavši knedlu izgovorila "...ili ona koju roditelji nisu želeli". Svemir se širio i postajao sve tamniji, ali je u poslednjem trenutku odlučio da zadrži po koju zvezdu.

"Joooj... pa dobro, oni će onda sigurno imati neku dobru učiteljicu i jako dobre drugare, je l' da?"

I ipak je rešila da uzvrati namig na onim vratima, pa makar to značilo da će i sebe samu da zavara – lepo je kad se ne treseš, makar na kratko.

Neka ovaj tekst bude podsetnik da tokom praznika budete jako dobar drugar i obradujete makar jedno dete paketićem.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

RODITELJSTVO

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.