Čarape

Hathor

Info

09.05.2024.

09:51

Bilo je to jedno od uobičajnih jutara kada petočlana porodica u nekih pola sata pokušava da izađe iz stana i započne svoj dan po pravilima službe.

Foto: Pixabay

Šta u glavi, u tih pola sata, ima recimo tata ko to zna, ali ciljam da mu je prioritet da se izađe na vreme, dopreme vrtićka deca na kapije Radosnog detinjstva pre zatvaranja, te da se što pre, isto tako radosno, i sam nađe na svom radnom mestu – posla je mnogo, vreme nemilosrdno teče, a to ne trpi dečija prenemaganja.

Mama, za svojih pola sata pored toga što predstavlja katedru za odabir odeće (jer sve ostalo dovodi do situacije da deca #desilose odu u vrtić u pidžami ili onoj garderobi duboko sakrivenoj namenjenoj za tempere i radne akcije) pokušava da svetu doda malo boje karminom i rumenilom, a da rukom kojom nanosi ajlajner precizno ne zadrhti od dečijih urlika i kukanja oko banalnosti – jer crveni talas na semaforima ne dozvoljava kašnjenje od minut i po, a sreća u vidu parking mesta prati samo hrabre, one koji povlače ajlajner mirno dok svet iza gori.

I tata i mama, razume se, u svojim glavama kriju najveće probleme ovog sveta - kalendar obaveza popunjen do poslednjeg sata te nedelje – sastanci, pregledi, treninzi, posao, nabavke, sitne i krupne organizacije i sve ono strahovito bitno i odraslo što nosi budućnost.

U njihovim glavama kriju se i svi oni strahovi, strepnje, brige i duboko usađene neke životne tuge sa kojima kaskaju jer nisu uspeli da ih pobede. Sve one mukice i muke s kojima se bude i sa kojima ležu, koje su deo nečijih drugih života, i nekih tuđih strepnji - jer neki odrasli ljudi izgleda i to motaju po glavama. Muče muke celog sveta kao da svojih nemaju dovoljno.

Svako kmečanje dečurlije oko pogrešnog izbora boje gumice za kosu ili treći put ponovljene naredbe za polazak, zatresu preciznu hiruršku ruku koja nanosi ajlajner - svaki put sve jače.

I tada konačno, istraumiranu sitnim urlicima ruku zaustavi najglasniji zakuk prepun besa, frustracije i očaja, sveže dopremljen iz grla desetogodišnjaka - onog od kog se najmanje očekuje. Brzinom svetlosti, onako besna, u neverici i željna odgovora stižem do njega spremna da izgubim još koji dragocen minut na "ajde baš da čujem!" situaciju.

Sedeo je sa patikom u ruci, crven kao krv vatrena iz pesme sestara Kovač, čini mi se da su se mogli uočiti i obrisi pare koji su mu iz ušiju izlazili. Sve je tu: po koja besna suza, jače lupanje srca i ona neka situacija koja zakoči jutro.

Pogledao me je nevoljno, jer je znao da čekam odgovor i da mi se on neće svideti. "Nerviraju me čarape! Dodiruju me tu i nerviraju me!" Na šta sam, roditeljski razočarano ispustila jedan najglasniji "Ajaaaaaaaao" pun onog pozadinskog "Znaš li ti sine moj kroz kakva sam ja sve sranja prošla, sa čim sam se sve u životu susrela, borila, koga sam nekad davno izgubila i za čim sam sve bitnim kukala, crvenela i puštala paru iz ušiju?"

Pogledao me je držeći na nekoj sredini onu zamišljenu loptu što se spušta kad se previše digne, dok su mu se otkucaji srca polako smirivali, a boja sa crvene polako vraćala na staru. S druge strane, stajala je ona razočarana ja koja ne može da veruje do kojih dubina banalnosti njihovo kukanje može da ide. Gledamo se i čekamo neke reči koje će da reše ili zapečate ovaj emotivni momenat.

"Mali sam", reče on meni nekako stidljivo, "još uvek sam mali da bih imao prave probleme".

A onda je pokrenuo talas nečeg sasvim drugog i poklopio me bez da sam stigla da doskočim na dasku za surf – on zna. On, dođavola, zna gde su čarape u koordinatnom sistemu ljudske agonije življenja ali su one, tako nebitne, deo vatre koja gori pod njegovim nogama i ništa posebno efikasno u vezi sa tim ne može da promeni. Nesvestan da je tom banalnošću makar na tren resetovao magični krug problema, tenzija i nametnutih sprintova koju, eto, neki koji više nisu mali već veliki i spremni za ogromne probleme, misle da imaju.

Ajlajner su čarape koje nerviraju. Saobraćaj su čarape koje te dirkaju. Parking isto. Svaka stavka u kalendaru su čarape s pogrešnim krojem koje moraš da obučeš jer je na njih došao red. Sve one muke s kojim ležemo su baš te čarape i sve one tuge koje nosimo, strepnje koje strepimo su tu jer smo izgleda još uvek nekako, mali.

Njegova rečenica zapljusnula me onako taman fino kao hladnjikavo slano more u koje ulaziš vreo, umoran, zgužvan od života i obaveza, željan slobode da minute koje nemaš gubiš u nedogled baveći se malim ljudima i njihovim velikim problemima.

Taj talas koji svakom kapljicom miluje, a posle kog si svež kao zelena salata što je baka nafajta vodom na pijaci, zapljusnuo me je i koji dan kasnije. U moru preslatkih radoznalih očiju mlađe vaspitne grupe gde sam, teškom mukom uglavila sat svog vremena da dođem i predstavim svoje zanimanje, ugledala sam one najveće: oči ove moje trogodišnjakinje velike kao najveći problemi na svetu.

U njima se tako jasno moglo čuti "Ćao mama! Ovo je moja mama, samo moja mama i vidite je! Najlepša je i tu je, došla je u moj vrtić! I Moja je! Ćao mama!"

Moji kalendari, obaveze i problemi su pogrešna boja gumice, pogrešan raspored namirnica u tanjiru, patike na pertle koje ovaj srednji ne podnosi jer gubi vreme na vezivanje, moja precizna hirurška mejkap ruka ista je ona koja prospe prljavu vodu od vodenih boja pa se prelije po drvenom stolu.

Teramo mi sve to kao mašine, iako suštinski znamo da nam se motori pregrevaju ni zbog čega. Samo nam ponekad fali neko mnogo zreliji od nas da nas u hodniku, onako usput, podseti da smo isuviše mali da bismo imali prave probleme.

Teme

RODITELJSTVO Hathor

Komentari 7

Hronološki Najpopularniji

@ tihi

09.05.2024 • 14:51

Bravo za tebe. Ovakve priče o ljudima koji imaju sve u današnje vreme, poslove u struci, decu, auta, žive u gradu, novac da priušte šta im padne na pamet, stanove, pa se još stalno sami sebi dive kako oni to sve uspeju (većina stvari je protežirana, ali to nije tema). Ne razumeju da imaju SVE. Osećanja oko "problema" su baš to da ne cene što imaju sve.k

4 1 +3
Letnji

09.05.2024 • 11:45

Lep

Bas lep tekst. Hvala!

16 8 +8
Pmila NS

09.05.2024 • 11:39

Dodirne carapice

Razveselila me je tvoja pricica.

14 6 +8

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.