Isporučivanje kolektivne medijske bruke

Duško Bogdanović

Novi Sad

13.06.2023.

12:03 > 12:28

Za ime Voltera Lipmana, tada još živu ikonu američkog i svetskog novinarstva, prvi put sam čuo u jesen '68. na predavanju Sergija Lukača, voditelja novinarskog smera na Fakultetu političkih nauka.

Foto: 021.rs

Nas tridesetak pripadnike prve generacije budućih školovanih žurnalista, u uzbudljivu avanturu otkrivanja novih (do)životnih i profesionalnih prostora, poveo je izuzetno afirmisani jugoslovenski novinar, erudita, bivši uspešan sportista, poliglota. Čovek-stil, u svakom smislu.

I za Profu - kako smo ga od milja zvali - bio je to ogroman izazov. Iskorak u nepoznato. Edukujući nas, teorijski i praktično, usavršavao je i sebe za nov i redak poziv, profesora novinarstva.

Jesmo bili na državnom fakultetu, jesmo živeli u jednopartijskom medijskom okruženju, ali je Sergije Lukač - vodeći se svetskim standardima i praksom - za nas uvek pronalazio najupečatljivije ljude i događaje iz čitavog sveta žurnalizma. Na tim svetlim primerima, trudio se da nam obogati znanje i pojača želju da u toj profesiji ostanemo, i - ako je moguće - neko od imena i ugleda, postanemo.

Dođosmo tako - napisah već, po pravilu, neobičnom predavanju - do narečenog Lipmana.

Godine, 1931. na početku kraja užasavajućiih društvenih i ekonomskih turbulencija u američkom društvu, on je u "Njujork Herald Tribjunu", objavio kolumnu "Danas i sutra". Ista je potom reprintovana u čak 250 američkih novina. Od "obale do obale". Takođe i u glasilima još 25 država, širom Kugle.

Za to je dobio Pulicerovu nagradu. Drugu je zaslužio tačno tri decenije kasnije, za intervju sa sovjetskim vođom Hruščovom.

Sedeći na ivici katedre - što mu je bio običaj - Profa je gotovo vikao, pokušavajući da nam razveje eventualnu iluziju da je reč o pravilu. Jer Volter Lipman je (bio) jedan jedini. Neponovljivi. Uveravo nas je još da su hiljade profesionalaca u novinama u kojima je objavljena narečena kolumna, morali tih dana - ali i do kraja svojih karijera - da pišu, pišu i pišu.

Da - bez izuzetka - svakodnevno daju svoje najbolje: kreativno, primamljivo za čitaoce, drugačije i zanimljivije od konkurencije. Novinarstvo je kolektivna delatnost u kojoj se uspeh vrednuje zbirom pojedinačnih doprinosa. Uz pomoć talenta dabome, ali i radom na sebi, učenjem, samopregorom...

Opstaju - ne samo najbolji - već i najistrajniji!

Imao sam sreću da budem u redakcijama u kojima se lična, ali pre svega, kolektivna kompetativnost, podržavala. Ne retko i zahtevala. Činio je to naš Šole Janković, prvi urednik za moju generaciju u Radiju Novi Sad. Potom je, na svoj način, razvijanje individualnosti podržavao naš glodur, Nikola Cvetković. Prelaskom na televiziju iste Kuće, toleranciju u traženju profesionalne osobenosti, demonstrirali su Duško Popov, Giša Stanković i, naročito, Mika Stevančev. Biti pobeđen od konkurencije, izgubiti se u sivilu prosečnosti, bio je neoprostiv greh.

Tako naučeni, i mi smo - Zaga Radović, Toma Dražić i Jale Jakšić - smislivši 1990. i kratkotrajno uređujući Treći program TVNS, "korbačima" terali izuzetno talentovanu grupu mladih novinara na posebnost i drugost. U smislu sadržaja, onoliko je uređivačka koncepcija dozvoljavala, bez ograničenja praktično, kada je o formi reč.

Jer, televizija je medij koji se gleda! Važilo je to i za sve saradnike: reditelje, realizatore, snimatelje, montažere, ljude iz tehnike... Budući da smo frekvenciju delili sa Trećim kanalom Televizije Beograd, svakodnevna pobeda u borbi sa njihovom ponudom na ekranu, kvalitet svakog kadra, izuzetnost svake sekunde, bio je kolektivni ultimatum!

Bilo, pa prošlo vreme. Za svakog od nas, pa kako se ko, u njemu, (s)nalazio...

Sredinom devedesetih, grupa kvalitetnih novinara okupljena u dopisništu "Borbe", pa "Naše Borbe", na dve novosadske strane, uporno je istrajavala u nakani da bude, po stilu ili izražaju, drugačija od onog što se nudilo na ostalim stranama. Pravljenje "novine u novinama", zdušno su, bez imalo kompleksa nekakve obavezne unifikacije, podržali glavni urednici Goca Logar i Miša Brkić. Bilo, pa ko se seća, seća...

Sve ono čemu nas je profesor Lukač učio, već tridesetak godina, uz retke časne izuzetke, bolno nedostaje srpskim medijima. Televizijama, posebno. Poslednjih desetak godina, na ceni je besramno "resavljenje".

Princip je jednostavan: čini ono što drugi rade i ne brigaj. Sigurica! Joj, te takozvane profesionalce - ljube ih matere - teve domaćice i domaćine, toga, očito, nije sramota.

Štaviše, diče se da, recimo, razgovaraju sa gostom koji je juče - nekada i istog dana - bio u nekom drugom studiju. Ni sakoe nisu promenili, ni fruzure, ili šminku, popravili nisu.

Svoju "kompetentnost" podvlače tako što se pozivaju na imena kolega iz konkurencije, koji su, pre njih, već obavili identičan posao. Nedavno je jedna teve domaćica u studio pozvala gosta, besramno otvorila nedeljnik u kojem je objavljen razgovor sa njim, i krenula, od pitanja do pitanja, da "traga" za odgovorima?!

"Kopi pejst" novinarstvo. Prepisati od drugih, da bi bio isti. Isti u bezizražajnosti. Isti u neprepoznatljivosti. Važi gotovo sve napisano - doduše u manjoj meri - i za štampane medije. Zapravo, da budem precizniji, manje uočlijivo, zbog specifičnosti televizijskog medija.

Takva duhovna lenjost urednika i producenata i zanatska invalidnost saradnika, neminovno isporučuju kolektivnu medijsku bruku.

Tako je, kako je, nažalost.

Lipmanov rad se decenijama proučava na mnogim svetskim univerzitetima, posebno na onim na kojima se studira novinarstvo. Profesor Lukač nije više sa nama.

Šezdesetak generacija, posle one prve - "klasa 66." - učilo je o teoriji i praksi žurnalizma na Fakultetu političkih nauka, u zgradi broj 165, u prelepoj voždovačkoj ulici imena Jova Ilić.

Na čelu mnogih srpskih medija - kao urednici ili vlasnici - danas stoluju bivši studenti. Još više je neposrednih proizvođača novinarskih radova, školovanih na FPN. U inat toj činjenici, avaj, gotovo kompletna ponuda, u etru i na kioscima, plus na internetskim informativnim platformama, jeste zanatski nešto najgore, još od dana Dimitrija Davidovića, oca srpskog žurnalizma.

Naravski, ima i izuzetaka. Pozitivnih primera. Novinara od ugleda i ponosa. Pofesionalaca za uzor. Ali ih je, tužno premalo, za potrebe društva, gladnog medijske razuđenosti i neospornog kvaliteta. Žednog drugosti i prepoznatljivosti!

U čemu je problem? Najezda - generacijama čak - loših đaka? Premalo profesora, dostojnih imena i dela Sergija Lukača?

Reč je, slutim - kao prečesto u pričama sa lošim krajem - o kobnoj mešavini.

Ni Lipman, ni Lukač, srećom, sa tim i takvim, nikakve veze nemaju. A novinarstvo će - jedna od najčasnijinih i najuzbudljivih profesija - (pre)živeti. Uprkos žestokoj naplavini loših đaka i još gorih zanatlija.

Teme

Duško Bogdanović Senke Sećanja

Komentari 3

Hronološki Najpopularniji

R49

13.06.2023 • 18:46

Nekad bilo

Lep tekst, ali govoriti o novinarstvu u tigru je gubljenje vremena jer ono ne postoji. Naravno nezavisni mediji nisu uključeni u bruku koju neki nazivaju srpsko novinarstvo.

5 4 +1
Veliki Lakat

13.06.2023 • 14:23

@Tanja

5 3 +2
Tanja Marjanovic

13.06.2023 • 13:45

SENKE SECANJA

Utorak mi postade,LEP pocetak nedelje,nastavi u Tvom stilu...
Bravo GENERACIJO!

6 4 +2

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.