Šampioni škole i prvaci sveta

Duško Bogdanović

Novi Sad

20.06.2023.

13:05 > 14:22

Gimnazija "Svetozar Marković" - po starom novosadskom običaju da se svakom i svačemu nadene prepoznatljivo, više ili manje, (ne)odgovarajuće "špic name" - dakle, Svetina, obnovila je rad u jesen 1962.

Foto: 021.rs

U zgradi broj 7 u ulici Narodnih heroja, preko puta stare Pošte, na drugom spratu, bila su smeštena odeljenja drugog i trećeg razreda, u dva smera: prirodni i društveni.

Đaci pristigli iz gimnazija, "Jovan Jovanović Zmaj" i "Moša Pijade", delili su zgradu sa polaznicima Elektrotehničke škole "Mihajlo Pupin", koji su bili korisnici prostora u prizemlju i na prvom spratu.

A - što će biti bitno za nastavak ove priče - zajednički su koristi salu za fiskulturu, ili za fizičko vaspitanje, kako je, tih godina, zvanično predmet počeo da se zove.

Iz Makedonije je stigao nastavnik Miro Todorovski, bivši sportista, difovac, odličan lik koji je svojim naglaskom i neposredošću u komunkaciji sa nama, u startu pridobio sve simpatije.

Da, ja sam tada bio u drugom razredu, relativno dobar đak, onoliko koliko je bilo neophodnno da na kraju godine - tako sve do mature - stignem do vrlo dobrog uspeha. Nikad više, nekad manje, budući da su moje životne preokupacije lutale van gimnazijske zgrade. Ako u to ne ubrajamo vanškolska druženja i žurke organizovane kada je neko od nas imao "prazan stan".

"Zajedničko učenje", ili "slušanje ploča"u intimnijem društvu, bile su takođe opcije druženja. Znaci navoda neupućene upozoravaju da se iza spomenutih reči krila tajnovitost radnji tipične za tinejdžere u avanturi otkrivanja sveta. Oko sebe, a naročito, u sebi.

Ali, pre i posle svega, za mene makar, podrazumevao se sport: zimi hokej, leti vaterpolo, između, fudbal.

U mojim razredima, od drugog do četvrtog, momci su se bavili fizičkim aktivnostima. Na različitim nivoima takmičenja, u raznim disciplinama. Fudbalom, uglavnom. Međutim, nastavnik Miro je uveo u priču košarku. Za veliku većinu nas, potpuno nepoznatu igru.

Čičika Grujić i Duta Divjak jedini su se znanjem izdvajali, budući da su stigli iz osmoljetke "Ivo Lola Ribar", u kojoj je postojala škola košarke. Mi ostali, bili smo teški bezveznjaci. Ali, moralo se. Zbog ocene, makar.

I krenulo je učenje: specifično kretanje, dvokorak, šutiranje, driblinzi, dodavanje, pozicije na terenu... Mladi, fizički relativno spremni, sa dobrom motorikom, lagano smo napredovali. U drugom polugodištu trećeg razreda, nastavnik Todorovski je najavio školsko prvenstvo. Ne, nažalost, u nama omiljenom fudbalu - u kojem smo bili baš dobri - već u košarci.

Ispred nas su bili maturanti, iza nas đaci drugih i prvih razreda, te je konkurencija bila velika, budući da su u nekim odeljenjima već bili momci koji su trenirali košarku, po novosadskim klubovima. I, počelo je. Utakmica ta utakmicom, pobeda za pobedom, predvođeni Čičikom, kao potpuni autsajderi - izuzetno požrtvani, borbeni, obogaćeni iskustvom iz drugih sportova - stigli smo do trjumfa! O, kako smo se radovali. Kakva sreća, koji ponos!

U sportskom životu koji mi je sledio, bilo je i pobeda i poraza, ali ovaj gimnazijski trijumf, ostao je u srcu za sva vremena. Posle tog turnira nismo odigrali više ni jednu utakmicu: spomenuti Čičika i Duta, zatim Kmeza Knežević, Mrki Kurteš, Aca Stokin, Caca Hadnađev, Emil Repić, Coja Vučković... ekipa za pamćenje.

U isto vreme, širom Jugoslavije, naši vršnjaci su otkrivali čari novog sporta. Košarka je eksplodirala. Gde god je bilo moguće, od školskih dvorišta, igrališta, stabala kraj seoskih puteva, pa do prostora između graskih višespratnica... postavljane su košarkaške table sa koševima. Prave ili improvizovane, svejedno.

Šest godina docnije, cela zemlja - Ljubljana posebno - bila je u transu zbog organizacije Svetskog košarkaškog šampionata. Relativno mladi selektor Ranko Žeravica kadrovski je renovirao tim koji je dve godine ranije, na Olimpijadi u Meksiku, osvojio srebrnu medalju. Umesto dokazanih majstora, Cvetkovića, Ražnatovića, tragično preminulog Žućka Koraća... uz već dokazane Rajkovića, Skansija, Čermaka, Tvrdića i kapitena Daneua, uz junoše Krešu Ćosića, Nikolu Plećaša i Damira Šolmana, u tim je uvrstio i njihove drugare iz omladinskih selekcija: Ducija Simonovića, Aljošu Žorgu, Vinka Jelovca i Dragana Kapičića. U konkurenciji je bio i njihov ispisnik Moka Slavnić, ali čekao je na sledeću priliku.

Osmorica iz istog "razreda"!

Nova neuzaustavljiva snaga izuzetnih talenata bila je oslonac trijumfa. Godine 1970. Jugoslavija je postala svetski šampion! Kako su se radovali ti mladi ljudi. Najmlađi, zapravo! Sa zlatnim medaljama na grudima, na postolju su ponosno uživali budući "okupatori" svih tronova u sledećoj deceniji: globalnog, kontinentalnoog i olimpijskog.

Šta može da spoji, u najrazličitijim koordinantnim sistemima, jedno srednjoškolsko takmičenje i prvenstvo sveta? U bilo kakvom vrednosnom poređenju? Dabome, ništa. Ali izvesno može u doživljaju radosti igre i u pobedničkom uživanju.

E, za te ljudske senzacije ne postoje skale, jedinice, ili merni istrumenti koji bi precizno pokazali intezitet radovanja u igri i količine doživljene slasti u pobeđivanju.

I šampioni zajedničke nam Kugle i pobednici gimnazijskog nadmetanja, imali su podjednako razloga da te trenutke zadovoljstva i sreće, pohrane u trezor uspomena.

Tajna veza, ipak je postojala: nas je, uz sve razlike, te vrhunske atlete i moje srednjoškolske drugare, košarkaške početnike, spajala generacijska pripadnost: "bejbi bumeri", rođeni 1948. i godinu dana ranije.

Mnogi, sa setom i ponosom spomenuti, nisu nažalost, više sa nama. U sećanjima jesu. Bez senki...