Priča o novosadskim bricama: "Berberi su prvi ljudi...

Duško Bogdanović

Novi Sad

25.07.2023.

12:19 > 12:19

...to je stara stvar, berber ne mož' svako biti, zato treba dar."

Priča o novosadskim bricama: "Berberi su prvi ljudi...

Foto: Pixabay

Mnogi znaju neku od verzija ovog simpatičnog stihića, posvećenog časnom i cenjenom, milenijumima čak, starom zanatu.

Jer berberi, pored toga što su ulepšavali, uglavnom muška lica, jesu bili i hirurzi, nameštali su kosti, vadili zube, smanjivali krvni pritisak puštajući pacijentima krv iz vena, ili su to činili uz pomoć pijavica, previjali rane, i nudili eliksire, lekovite ili preventivno spasonosne, protiv svih mogućih boleština. Sem smrti.

E, glede te stamene činjenice - u interesu pouzdanosti profesije - "doktori" baš nisu insistirali na preporukama.

Znamo među njima i junake pozorišnih predstava, filmova ili televizijskih serija. Jer, berber ne može biti svako! Dobrotu i humanost Figara, majstora iz Sevilje - lik oko čije se dovitljivosti i preduzimljivosti, radnja zapetljava, a potom u raspletu i razrešava - muzički velikan Đoakino Rosini postavio je u centar svoje veličanstvene opere "Seviljski berberin".

U fenomenalnoj jugoslovenskoj seriji "Velo misto", Mešter (Boris Dvornik), nije podnosio razgovore o politici u svojoj brijačnici. "Neću politiku u moju butiku", nije bio samo izraz želje vlasnika da se o nečemu i nekome ne priča, već i o čemu treba, do detalja posvećeno, razgovarati. O "balunu", iliti nogometu, naravski. Jer u berbernici se svašta o svakom saznaje. Lepo i ružno. Istine i spletke.

Edi Marfi kao izmišljeni lik afričkog prestolonaslednika, u filmu "Princ otkriva Ameriku", u opskurnoj kvinsovskoj berbernici, otkriva sve ono što ga zanima, o nepoznatom mu Njujorku. Sve, "još od Kunta Kinte", kako su tvrdili tamošnji, urnebesno zabavni berberi.

Vrlo inteligentno, rediteljka Soja Jovanović u televizijskoj adaptaciji Sremčeve komedije "Pop Ćira i pop Spira", seoskom brici Šaci (izvanredni Đorđe Balašević), daje i ulogu naratora koji zna svaku seosku intrigu, svaku tajnu, ili dobro čuvanu porodičnu bruku.

Svi se sećamo prvih odlazaka kod berbera. Ili kod brice, kako se do onomad, češće govorilo. Uglavnom nisu to bile prijatne posete. Najčešće behu začinjene plačem najmlađih mušterija. Ali, moralo se...

Moj prvi berber je bio čika Čupić. Radnja u komšiluku, tik do "Carigrada". U prednjem delu lokala, tri stolice za odrasle i jedna za decu, sa drvenim konjićem, za razbijanje straha. Nisam je nikada koristio. Imao sam kod kuće "pravog" kaubojskog, na ljuljanje. U drugom delu lokala je bio salon za dame. Dobro, za drugarice.

Mama mi se tamo frizirala kod čuvene Jovanke. Godinama docnije, kao školarac, budući da je majstor Čupić bio veliki "vojvodinaš", odlazio sam kod njega da, i bez šišanja, slušam fudbalske divane. Iz držača za novine, od fino obrađenog bambusovog drveta, čitao sam tekstove iz svežih primeraka "Fudbala" i "Sporta". Biće da sam se već tada zaljubio u sportsko novinarstvo.

Kasnije, u srednjoj školi, šišao sam se - kao i većina moje ekipe - kod Grge, u Frizerskoj zadruzi, odmah pored salona automobila Velje "Audija", na Bulevaru. Tu su padali "fen-kare", "tarzanka" ili "peglanje"... Šta je ko od nas, od majstor-Grge, iskao.

Onda se pojavio Dule iz Kovilja, talentovani mladić, koji je pobeđivao na tada vrlo popularnim takmičenjima frizera, organizovanih po celoj Jugosalviji. Tih su godina lagano, ali nezaustavljivo, berberi posta(ja)li frizeri. Ne samo formalno, po nazivu, već suštinski. Sve je manje ljudi dolazilo da se brije u berbernicama, a sve je više žena ulepšavalo muške glave. Friziranje je postala profesija u kojoj dominiraju žene.

Negde sredinom osamdesetih, iznenada mi se javio Dule. Iznajmio je lokal preko puta "Socijalnog" i čekao me je na prvom šišanju. Bilo je prijatno. Njegov pažljiv rad, tiha priča, onako kako se meni dopadalo.

U tom smislu, berberi ili frizeri, slični su šankerima. Najbolji među njima, znaju kada se mušteriji razgovara, a kada ne. I o čemu bi, eventualno, mušterija divanila.

Zanimljivo, ali za 15 godina rada na Televiziji Novi Sad, nikada nisam "seo pod makaze", vrlo dobrih - kako su tvrdile moje koleginice - frizerki i šminkerki, tamo zaposlednih.

Zapravo, mene je godinama šišala devojka, pa potom supruga, Mila. Ritual: sednem na ivicu kade, ona me poveže oko vrata i ramena sa velikom plastičnom "portiklom", i dok gunđam, dajem uputstva, komentarišem gluposti, ona ćuti i... sitan rad. A, baš sam imao crnu, gustu kosurdaču. Kao da mi je "tata-na-deda" bio iz predgrađa Kalkute.

Kako to obično biva, ljudi ne cene dovoljno ono što imaju, nipodaštavaju božije darove, a vrednosti istih shvate, tek kada im ta blagodet (po)nestaje. Ova metafora važi i za kosu. Ko je ima previše, ne razmišlja o njoj, oni koji je (više) nemaju, sve bi dali za dane bivše kosmate sreće...

Tako sam i ja, čak dva puta u životu, na opšte zgražavanje okoline, do "nule" skinuo grivu. Prvi put kao petnaestogodišnji šiljokuran, drugi put kao pedestogodišnji matorac. Razlog, u oba slučaja, nepoznat!

Poslednjih 18 godina, šišam se u svojoj ulici, koja bi umesto "Petra Drapšina", hladno mogla da se nazove, recimo, "Frizerskom". U 9 (devet!) frizeraja, iliti "bjuti salona", moguće je ulepšati glavu. Ponegde i telo.

Odlazio sam u početku kod Lazara, dok se nije odselio. Pa, kod Laze. Poslednjih nekoliko godina, o sivkastom paperju na mom skalpu, brine Marijana. Posvećeno, sa mnogo pažnje. Uglavnom ćutimo. Sem kada, retko, ja započnem kratki divan, a Marijana se pretvori u pažljivog slušaoca. Majstorica, prava! Kao nekad...