Korzo je imao svoj red: Lepe žene prolaze u podne

Duško Bogdanović

Novi Sad

01.08.2023.

09:37 > 13:29

Beše prelepa, sunačna jesen 1965. Grad je blistao od razdragane mladosti.

Korzo je imao svoj red: Lepe žene prolaze u podne

Foto: 021.rs

Oko podneva, to je već bila svakodnevna rutina, okupljali smo se kod našeg drugara Rikija, u njegovoj poslastičarnici "Carigrad".

Saki Ćosić, "veseli arhivar" - kako smo ga zezali - ključni informator o svemu (ne)bitnom za našu malu zajednicu, imao je originalni predlog. Naime, godinama već, u gradu je funkcionisalo takozvani "balavi" korzo, na pločniku ispred robne kuće "Uzor".

Okupljanje mladeži počinjalo je oko pola sedam uveče, kada su se obično završavale popodevne smene u srednjim školama. Šetnje su kretale od ćoška "Uzora", preko puta "Miletića", i tako korak po korak - uz poneko zastajkivanje, dvoje po dvoje, nekad i u troje ili četvoro, drugari i drugarice, parovi ne baš zagrljeni, ali sa rukom u ruci - tako sve do prelepog ogromnog stoletnog stabla koprivića, gradskog simbola večne mladosti i novih ljubavi.

Bezbroj puta u krug, do pola osam, eventualno, osam uveče.

Tada je počinjalo "matoro" korzo, duž bulevara "Maršala Tita", od zgrade "Dunav-Tisa-Dunav", do Divildove apoteke. Tu je špartanje - uglavnom studenata i učenika završnih razreda u srednjim školama - trajalo devedestak minuta. A onda, razlaz...

Dakle, Ćosa je smislio varijantu da se naše okupljanje u "Carigradu", između dve školske smene, pametno iskoristi, te da samo mi, mirno i bez konkurencije, (o)šacujemo devojke, koje su, baš u to vreme, prolazile kroz grad. On je bio posvećenik prepozavanja "ko-je-ko" među mlađim gradskim devojačkim naraštajem.

Imao je dve linije interesovanja: za one "odrasle", sa ili bez momaka, sa neophodnim podacima o njima i, ako je moguće - tada pravim blagom - brojem kućnog telefona, i za one, takozvane "perspektivne" devojčice, koje su tek počele da izlaze, i - što je bilo takođe dragoceno saznanje - još nisu imale momke.

Sve je to bilo zapisano u njegovom čuvenom notesu. Bilo je tu još svega i svakoga onoga, što je našeg "arhivara" zanimalo. Zaljubljenik u fudbal, recimo, beležio je na svaku stranicu posebno, imena igrača poređanih po pozicijama u timu, ali obavezno na slovo, kojim je počinjalo njihovo prezime. Tu su se nalazili likovi poput aktuelnih državnih reprezentativaca, ali i oni iz najnižih liga, do čijih je imena dolazio, prateći izveštaje po svim, tada postojećim, sportskim novinama. I tako, bukvalno, od "A" do "Š".

I, po Ćosinom predlogu, oko podneva, naročito kada je bilo lepo vreme, izlazili smo ispred "Carigrada", i, šatro, nonšalantno posmatrali prolaznike. Devojke, posebno. Sastav naš, više-manje nepromenjiv: Ćosa, Jerus, Mudri, Duta, Spenser, Tole, Bljuta, Isija, Foksinela, Štanglica, Čikić...pa kako se kome, kog dana, uklapalo.

Ubrzo se, stotinak metara dalje, tamo ka Dunavskom parku, ispred poslastičarnice "Ohrid", verovatno sa istim namerama, pojavila još jedna ekipa: Karan, Dodika, Peša, Vlada, Damjan, Beli...

Potom, preko puta "Carigrada", pored telefonske govornice, počeli su da dolaze Bora Bajić, Gale, Mika, Žiks, Mojić, Rale Žiković... Sjajni momci, koju godinu mlađi od nas, uglavnom tu iz kraja, sa kojima smo se zbližili, a neki od nas su počeli i intenzivnije da se druže.

Navučeni pesmom "Wild Thing", grupe "Troggs", Gale i ja smo razmišljali da napravimo bend. Baš nam je išlo u ritmu udaranje šakama o sto, i urlajuće ponavljanje refrena. Pojma nismo imali sa sviranjem, loše smo pevali, pa što, mislili smo, ne bismo probali sa grupom?

Dobro je da nas je ta ideja držala vrlo kratko.

Ispred Divildove apoteke, tamo na uglu, u isto vreme, počela je da se okoplja grupa studenta, uglavnom pristiglih iz raznih mesta Vojvodine, ali i iz cele Jugoslavije. Sve đuture, zvali smo ih "Crnogorcima". Ništa zlobno. Više je to bio izraz odsustva komunikacije.

Uostalom, ni mi baš nismo bili obožavani u nekim društvima u gradu. Pogrdno su nas zvali "kremašima", pripisujući nam insistiranje na elitizmu i ekskluzivnoj "tapiji" na grad i, kao, prezir prema dođošima. Glupost, čista. Mi smo - nas petnaestak - po raznim kriterijumima, bili vrlo "razuđeni"; nacionalno, religijski, zavičajno, po roditeljima, makar... U Novi Sad su svi jednom, odnekud došli. Neko pre, neko docnije.

Jednostavno, nismo se "šmekali" sa tom ekipom. Ono, pogledi ispod obrva, susreti bez pozdrava. Međutim, po dobrom "starosadskom" običaju, vremenom su poneki od nas, sa nekim od njih, uspostavili sasvim bliske odnose, te je taj animozitet lagano nestajao.

Kako god bilo, Ćosina ideja je profunkcionisala. Iz dana u dan, oko podneva, bilo je na toj našoj novouspostavljenoj "štrafti", sve više šetača. Devojaka, naročito. Uključujući maturantkinje Jasnu, Tanju, Lilju i Ljupku, naše lepe drugarice, sa kojima smo delili spojene skamije u "Svetinoj" gimnaziji. Subotom i nedeljom, naročito, na toj je trasi, baš bio gužvanjac. Revija najlepših mladih Novosađanki.

Da se nešto neobično dešava, primetio je i Bora Vojnović, jedan od najboljih novosadskih fotoreportera i posvećeni gradski hroničar, te nas je zamolio za jedan grupni portret sa "Carigradom". Tu fotku je potom objavio u tadašnjoj "Ekspres Politici". Tek da se zna ko su bili promoteri nove gradske atrakcije, hehehe...

I još nešto, vrlo važno: uz sve svoje hobije, Ćosa je obožavao da "provodadžiše i međusobno upoznaje, za to zainteresovane, buduće mlade parove. Mnogima od nas, veoma je pomogao sa preporukama, ali i u neposrednoj intervenciji, za prve kontakte.

Njegov "tip", meni je, priznajem, direktno pomogao.

I, funkcioniše, evo već, više od pola veka...

Teme

Duško Bogdanović Senke Sećanja

Komentari 13

Hronološki

Salajčan

02.08.2023 • 15:07

Za Krajišnika

Poslušaj Đoletovu pesmu " bože ne diraj mi Novi Sad" i ako ti nešto ne bude jasno onda ni netreba da si ovde i da " Diraš Ducu Bogdanovića" koji je živa legenda i promoter ovog našeg lepog grada,koji se neki ljudi trude da unište.
Jelena

01.08.2023 • 17:16

@Chubbanak Club,

uz obavezno zvakanje kasikice...
Tamara

01.08.2023 • 16:44

Strafta

Mi iz kasnijih godina setali smo Dunavskom,pa Kejom...Usput prolazili pored Carigrada gde se u ono vreme okupljala studentarija...pa kasnije pred Kafe Bulevarom,kasnije Aksamom,danas zvanim Gondola.
Doterani,lepi,mirisni Novi Sad u kome smo se svi poznavali I koga vise nema...Srecom ostadose uspomene

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.