Ne jedan, dvojica najboljih: Kako se nekad pratila Voša

Duško Bogdanović

Novi Sad

03.10.2023.

10:43

"I? Ko je, iz moje klinačke vizure, bio najbolji jugoslovenski fudbaler?"

Ne jedan, dvojica najboljih: Kako se nekad pratila Voša

Foto: 021.rs

Od časa kada je u Engleskoj 1885. godine fudbal postao takmičarski organizovan sport - a ne samo jurnjava zajapurenih mladića za loptom, u želji da je nogom ili glavom proture između, na livadama, uspravno zabodenih balvana poveznih vodoravnom motkom - krenulo je, isključivo po želji gledalaca, favorizovanje i neskriveno poštovanje pojedinih igrača, u odnosu na ekipu.

Neobično, budući da je fudbal eminentno kolektivni sport u kojem uspeh, dakle, pobeda, baš kao i poraz, uvek jeste zbir pojedinačnih doprinosa svakog od igrača. Eto, ljudi vole da i među pobednicima, dodatno izdvajaju ljubimce.

Ko je najbolji igrač? Pitanje za sva vremena za ljubitelje "najvažnije sporedne stvari", kako ovu vrstu loptanja nazivaju - papagajski ponavljajući izlizanu frazetinu - najmanje talentovani primerci, zalutali u sportski žurnalizam. Kriterijumi za tu vrstu izbora, bili su i ostali vrlo razuđeni, uglavnom neodbranjivo subjektivni.

Godinama docnije, autentičnost i verodostojnost izbora su pojačani odlukama, za te prilike specijalno uspostavljenih žirija, ali i javno izraženog širokog kruga mišljenja stručnjaka ili publike.

Ustanovljena su i godišnja priznanja na različitim nivoima, ali i spektakularna proglašenja najistaknutijih pojedinaca na važnim takmičenjima: nacionalnim, kontinentalnim ili svetskim.

Jedino što je izvesno u toj kolektivnoj strasti u odabiru favorita je neoboriva činjenica da taj rezlutat ništa opipljivo ne definiše. Koliko ljudi, toliko i afiniteta. O ukusima, znamo dobro, nema svrhe raspravljati.

Za mene uzbuđenje oko izbora najboljeg fudbalera - u Novom Sadu, Jugoslaviji ili bilo gde na svetu - jednostavno nije postojalo. Znao sam - još od kada sam u najranijem detinjstvu spoznao šta je fudbal - ko je najbolji u toj magičnoj igri. Zapravo, bilo ih je dvojica jednakih: Vujadin Boškov i Todor Veselinović.

Moja porodica je živela za fudbal i, desetak godina, od fudbala. Doslovno. Otac Vaja je gotovo celu šestu deceniju prošlog veka proveo u Fudbalskom klubu Vojvodina. Dugo godina je bi tehnički rukovodilac, ili "tehniko" prvog tima, kako se taj posao godinama zvao, dok u naš savremeni sportski rečnik nedavno nije uveden "posrbljeni" sinonim: tim-menadžer.

Potom je nekoliko godina bio direktor kluba. Uz Slobodana Ćosića iz Crvene Zvezde, bio je među prvim profesionalcima sa takvim zvanjem u jugoslovenskom fudbalu.

Na utakmice Vojvodine počeo sam da idem poslednjeg leta, pre polaska u prvi razred osnovne škole, u društvu sa mamom Jelicom. Tada je postojao lep običaj, zapravo pravilo, da supruge i devojke fudbalera, takođe i članovi uprave, nekada i sa celokupnim familijama, odlaze zajednički na stadion.

Svi su imali takozvane "plac-karte", ulaznice za celu sezonu sa obeleženim redom i sedištem na zapadnoj tribibini. Od te prve takmice, decenijama docnije, retko da sam propustio bilo koji meč. Ubrzo sam se priključio dečacima koji su tokom mečeva, skupljali lopte i dobacivali ih akterima na terenu.

Birao sam poziciju između klupa sa trenerima i članovima stručnog štaba i osluškivao šta su razgovarali između sebe, ili uz aut-liniju, dovikivali svojim igračima.

Kad god sam mogao, slobodan od školskih obaveza, odlazio sam na treninge prvog tima. Obožavao sam da u svlačionici, pijući specijalnu mešavinu čaja i limunade - toplu ili hladnu u zavisnosti od godišnjeg doba, specijalitet čika Milana Orendija, ekonoma kluba - slušam priče prvotimaca posle treninga. Sve sam ih poznavao. Voleo i poštovao.

Bile su to takozvane "zlatne godine" Fudbalskog kluba Vojvodina. Po mnogim sportskim analitičarima onog vremena, Novosađani su igrali najdopadljiviji fudbal u Jugoslaviji. Jedan zagrebački sportski list je napravio veliku anketu među navijačima širom zemlje, zanimajući se za ime kluba koji im je - uz onaj za koji navijaju - sledeći po simpatijama. Ubedljivo je, u tom izjašnjavanju, pobedila Vojvodina.

Klub je bio rasadnik reprezentativaca. Na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958. čak petorica njih su bili u startnoj postavi jugoslovenske ekipe: Krivokuća, Krstić, Boškov, Rajkov i Veselinović. Povremeno su, godinama, u nacionalni sastav pozivani Milovanov, Roganović, Nikolić, Bena i Takač. Ceo tim, zapravo.

Tih godina, avaj, takva kakva je sjajna bila, Vojvodina nikada nije osvojila šampionsku titulu. Razlozi su (bili) razni. Baš kao i argumenti u pokušajima da se ustanovi uzrok te zle kobi. Nekada je nedostajao samo jedan bod, jedan gol ili jedna ispravna, a ne pogrešna, sudijska odluka...

Ne bih, sedamdestak godina docnije, da (po)nudim još jedno, ko zna koje po redu, subjektivno razmišljanje o toj tužnoj činjenici.

Otac je voleo da u našem stanu, za velikim trpezarijskim stolom, sa gostima priča o fudbalu. Dolazili su, uz porodične prijatelje - obavezno veliki "Vojvodinaši" - i istaknuti članovi uprave, beogradski i novosadski novinari, aktuelni treneri i poneki igrači. Kao, radeći domaće zadatke ili igrajući se u nekom ćošku, pažljivo sam pratio razgovore.

Tada sam čuo za Puškaša, Kočiša, Božika, Grošiča i druge "jahače" legendarne mađarske "Lake konjice", po mnogima najbolje svetske ekipe onog vremena. Pričalo se i o mađioničarima iz Brazila: o Didiju, Vavi, Zagalu, Garinči i čudu od talenta, omladincu Peleu. Pa, o Kubali, Mađaru iz Slovačke, velemajstoru fudbalskom koji je, menjajući pasoše i državljanstva, stigao i do španske reprezentacije. Baš kao i Di Stefano, Argentinac, potom - po Kubalinom receptu - i Španac, vođa Real Madrida, najbolje klupske ekipe pedesetih godina prošlog veka.

Vajini sagovornici su, kroz priču i svoje afinitete, analizirali igre tih svetskih fudbalskih veličina i, onako ovlaš, proglašavali najbolje.

Znao sam i ja ponešto o njima, ali nikog nisam gledao uživo. Nije bilo prilike. Tek poneki tekst u sportskoj štampi ili crno-bela fotografija, koje sam pažljivo iz novina isecao i brižljivo čuvao.

Ali jesam - relativno često i sa velikim zanimanjem - gledao Bobeka i Mitića, hodajuće jugoslovenske fudbalske ikone, baš kao i neuhvatljivog Vukasa, kao tornado sa loptom brzog Zebeca, gracioznog Milutinovića, šarmera Šekularca...

I? Ko je, iz moje klinačke vizure, bio najbolji jugoslovenski fudbaler? Toškara i Vujke, naravski! Tandem! Njih dvojica i niko drugi.

Šta me ponukalo na tako isključiv, strogo ličan stav? O tome, na ovom mestu, sledećeg utorka...

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

FK VOJVODINA Duško Bogdanović Senke Sećanja

Komentari 10

Hronološki Najpopularniji

НС ДУНАВ

06.10.2023 • 23:04

"Ти си .....

.....наша прва љубави" и тако ће бити догод нас има .

14 2 +12
Миша Секулић

04.10.2023 • 12:24

Воша

Вероватно су Звезда,Партизан бољи,познатији клубови и већином се навија за најбоље,али они који заинстински воле,они навијају за Вошу,јер Воша се напросто Волиии...

16 4 +12
Salajčan

03.10.2023 • 19:24

?

Ovi što udaraju minuse za Tozu Veselinovića verovatno ni ne znaju ko je bio i šta je uradio za Jugoslaviju i Vojvodinu. Neka odu malo na Vikipediju neka se informišu ko je bio i šta je uradio za naš fudbal

25 13 +12

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.