Iz centra na "brdo"

Duško Bogdanović

Novi Sad

07.11.2023.

09:34 > 09:35

Na "brdo" - kako smo u šali zvali zdanje Televizije Novi Sad smeštenu na Mišeluku na obroncima Fruške, došao sam iz centra grada.

Foto: 021.rs

Tamo sam, u ulici Žarka Zrenjanina, u zgradi Radija, proveo prelepih sedam godina.

Stigao sam, bez lažnog femkanja, nabildovan samopouzdanjem, potpuno spreman za sve buduće izazove novinarskog zanata.

Mi iz "dečije sobe" - kako su sa lakom zlobom, redakciju Novosadaske hronike krstile neke starije kolege - zahvaljujući svakodnevnom teškom drilu našeg urednika Šoleta Jankovića - javljanje sa terena direktno u program, ili provedene sate i sate u studiju, u programu uživo - doživljavali smo sa podjednakom dozom rutine, kao, recimo, ćaskanje uz kafu i - tada gotovo obavezne - cigarete, pre ili posle radnih obaveza.

Bili smo potpuno opušteni, zadovoljni sobom i poslom kojim smo se ljubavlju i posvećenošću bavili. Potpuno "kul", kako bi takvo stanje opisali zaljubljenici u novokomponovani argo.

Posle tri godine uređivanja i vođenja centralnih informativno-političkih emisija "Novosti" i "Dnevnik", na inicijativu glodura Nikole Cvetkovića, u proleće 1976. formirao sam radijsku Spoljnopolitičku redakciju: dve Ljubice (Kovačević i Bajić) i Branko Galović. Taj tim dobrih novinara i sjajnih ljudi uleteo je - tada za nas - u nedovoljno poznat radni okvir.

Novi izazov je tražio još snažniji entuzijazam. I mi smo mu se dali, bez ostatka. Za svaku informativnu emisiju, prepremali smo blok vesti iz sveta, a potom i osvrte i komentare aktulenih događanja na svetskoj političkoj sceni. Potom su krenula i prva izveštavanja iz inostranstva.

Potonjih godina, javljao sam se za jugoslovenske radio stanice, iz velepnih salona francuske i belgijske vlade, ali i sa kartumskih ulica, razgovarajući sa gnevnim ljudima, zabrinutih da li će i sutra moći da prehrane mnogobrojne članove porodice. Taj kontrast zemalja i ljudi u njima, prepoznavao se u mojim izveštajima sa prelepih rimskih ulica, opušteno i sa uživanjem pričajući sa građanima o tome za koje će partije na predstojećim izborima glasati, ali i sa sa uplašenim stanovnicima Adis Abebe i Mogadiša, čije su zemlje bile u ratnom sukobu...

Ukazivao sam - odista neposredno, u "ful-kontaktu" sa ljudima na terenu - na svetle staze i tamne bogaze savremenog sveta. Dolazeći iz - makar tih godina - bezbedne zemlje u svakom smislu, ušuškan u svakodnevlje relativno solidnog životnog standarda, u reportažama sam, bez ikakvih predrasuda, van ideoloških i bilo kakvih omeđenja, javljao o svemu što sam video i saznao.

Uslovi za izveštavanje bili su različiti. Često dijametralni. Naprimer, neverovatno komforni, kao iz sobe pariskog "Krijona", jednog iz galerije najprestižnijih svetskih hotela, ali i iz neudobne dušegubke, nervozan poput gladnog psa, sedeći pet sati - ali bukvalno! - pored hotelskog telefoniste u Somaliji, koji nikako nije uspevao da uspostavi vezu sa Beogradom.

Deset dana sam se javljao iz Nju Delhija o događajima na Konferenciji nesvrstanih zemalja, iz studija tamošnjeg Nacionalnog radija, u kojem je temperatura nikada nije padala ispod četrdeset stepeni. Ovi primeri, bez posebne agende odabrani, tek su ovlaš ilustracije o kvalitetu programa u RTV Novi Sad i zadatke koje su, tim povodom, pred novinare, postavljali tadašnji urednici.

Tako, sa neposrednom praksom obogaćen, 15. aprila 1978, ušao sam u zdanje Televizije Novi Sad, kao novi član Spoljnopolitičke redakcije i jedan od urednika Dnevnika.

Mile Isakov, komšija iz zgrade u kojoj smo obojica stanovali i budući mi višedecenijski kolega, proveo me je poput posvećnog turističkog vodiča, kroz sve važne prostorije televizije. Od "mastera", srca sistema, studija, režija programa, pratećih službi... sve do restorana.

Upoznavao me je sa mnogobrojnim ljudima, koje smo usput sretali, a sa kojima ću u nadolazećim godinama, svakodnevno sarađivati. Potom su mi, uz kafu u redakciji, predložili mesto gde bi scenski radnici mogli da postave moj radni sto, a koje bi doneli iz velikog skladišta kancelarijskog nameštaja. I tako, do vrha "natankovanog" utiscima - kada sam pomislio da je to kraj uzbuđenja za prvi dan na novom poslu - Giša Stanković, toga dana dežurni urednik Dnevnika, pitao me da li bih da vodim večernje izdanje. Buuum!

"Tamnovilajetska" dilema". Ako odbijem, uz neki alibi, tipa "tek sam stigao, da se malo upoznam sa sistemom rada, bla-bla bla..." pokazao bih određenu dozu nesigurnosti, treme, nespremnosti, čega već ne. Ako pristanem, ne znajući šta me čeka, mogu već prvog dana da se ozbiljno "uplatkam" i pokažem eventualne mane. I? Da, što da ne - rekoh. Uostalom, više od dvesta puta sam pripremao sličnu radijsku emisiju: studio, mikrofon ispred mene, "košuljica" emisije, najave za priloge, tehničar sa druge strane stakla u studiju i... piči!

Ovde će me, mislio sam, čekati buljooka kamera, više ljudi u studiju i režiji programa, dežurni spiker, možda još neko pored mene... i to je to. Ne znam ima li primera sličnog ili istovetnog, da je neko ko je prvi put kročio u zgradu televizije, uveče vodio centralnu informativno-političku emisiju. Hm. Bilo je (ne)zaboravno.

Nakon odjavne špice, urednik Dragiša mi je čestitao, a Viki Kiš, realizatorka emisije sa kojom ću sledećih godina fenomenalno sarađivati, me je poljubila!

Sutradan u redakciji, sem nekoliko krajnje konvencionalnih rečenica, pokoji osmeh uz pozdrav... i to je bilo sve. Znao sam dobro, da je nakon urađenog posla, sem od istinskih prijatelja, najbolji komentar onaj kojeg nema. Znači, bilo je solidno.

Tek popodne, Duško Popov, tadašnji glavni i odgovorni urednik me je pozvao na razgovor. Uz određene sugestije, rekao je da je zadovoljan mojim debijem.

Kako god, sledeće nedelje sam već bio u redovnom rasporedu za uređivanje i vođenje Dnevnika. I tako, sledećih hiljadu puta, za budućih 12 godina.

Ali nije na tom dugom putu sve bilo lako, previdljivo, prepuno zadovoljstva i uživanja u poslu. Nikako!

O tome u sledećem nastavku.

Teme

Duško Bogdanović Senke Sećanja

Komentari 3

Hronološki Najpopularniji

boger

07.11.2023 • 14:59

Sve je isto

I tada, kao i sada, društveno - politički radnici rade punom parom. Samo su se povećale razlike među platnim razredima...

7 4 +3
Deda

07.11.2023 • 14:46

@Malena

Dobro je da nas takih još živih ima.

9 4 +5
Malena

07.11.2023 • 12:55

Nostalgija

Bila su to lepa vremena i dobre tv.

13 6 +7

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.