Kolači od prijateljstva: Novosadska slatka druženja

Prvi kolač u koji sam se zaljubio - a da nisu bili makoši ili krofne - dela majstorskih ruku mojih baka Katice i Marije, bio je profiterol.
Kolači od prijateljstva: Novosadska slatka druženja
Foto: 021.rs
Tetka Olga, direktorka hotela Park - bliska saradnica mame Jelice, koja je tada vodila Hotelsko preduzeće Vojvodina - imala je izvanrednu postavu poslastičara. 
 
Njeni "cukerpekeri" bili su pripadnici stare evropske škole. Probao sam docnije tu poslasticu u raznim izvedbama - i ovde i u inostranstvu - ali sve one na kamari, nisu bili za prineti, tetka Olginom čarobnom čokoladnom kremu, sa knedlama - u ustima samorastopljivih - u njega zaronjenih. 
Portal 021.rs nominovan je za najbolji informativni sajt u regionu. Za 021.rs možete da glasate na OVOM LINKU.

Novi Sad je oduvek imao izvanrednu poslastičarsku ponudu. U najširoj mogućoj gami: orijentalne đakonije kao baklave, urmašice, tulumbe, alve ćetene i bele, sutlijaš, ali i predivni minjoni, oni sa roze glazurom posebno, razne torte, sa dobošicom na čelu, krempite, šampite, šamrolne, pite sa sirom, makom i višnjama... Sladoledi i korneti. Kesten pirei i žita sa šlagom. 
 
Onda, boza, limunada, ili u špricer-kombinaciji. Šta ti duša zaželi. A, želela je, te su se tada posećivale poslastičarnice Nešić, Pelivan, Mirjana, Haker, Beograd, Evropa... Sve sam ih, naravski, češće ili ređe obilazio. Siti i Carigrad, bili su, i za moju porodicu i mene ostali, izvan i znad sjajne konkurencije. Ne samo zbog izvrsnih poslastica.
Da pojasnim. Koncem tridesetih godina prošlog veka, Ljuba Parlać je u Jevrejskoj ulici, tik do zgrade Magistrata, otvorio poslastičarnicu i nadenuo joj internacionalno ime - Siti. Deceniju docnije - u vođenju izuzetno uspešne i popularne radnje, uz odlične majstore, pored svog redovnog zaposlenja - pomagala je i ćerka Čokica Vlatković. 
 
Potom je, poznih sedamdestih, posao preuzela Vesna, Ljubina unuka i Čokicina ćerka, a buduća supruga Laze Ludoškog, mog gimnazijskog drugara i dugogodišnjeg radijskog i televizijskog kolegu. Laki je bio jedan od najboljih sportskih reportera u istoriji JRT. Izuzetno pismen, širokog interesovanja, osobenog stila i pojavnosti. 
 
Sa njima, ali i sa njihovim sinovima Minjom i Gagom, Mila, Lena i ja, sa velikim zadovoljstvom, u raznim porodičnim prilkama, prelepo smo se družili. Na Kamenjaru - budući da smo bili najbliže komšije - posebno. Uz Dunav sam Lakija povremeno školovao u remiju, a on mene redovno u pecanju, naročito i pripremanju ribe. Bio je izvrstan kuvar. 
Posvećena majka i supruga, Vesnin je profesionalni prioritet bio vođenje znamenite poslastičarnice. To je mogao svako da primeti ko je prešao prag Sitija, čak i pre nego što je probao bilo koji proizvod. Minja se jedno vreme ozbiljno bavio vaterpolom, koji je kadgod bio i moj sport. Još jedna, dakle, međuporodična poveznica. Lepe su to godine bile...
 
Nekako u isto vreme kada i Parlać, Sekula Ristić sa suprugom Lujzom je preko puta Banovine, otvorio poslastičarnicu Carigrad, sa izuzetnim izborom - kako je i ime sugerisalo - orijentalnih slatkiša.
 
Budući da sam stanovao stotinak metara dalje, sa njihovom decom, Ljubicom, Ristom, Mladenom i Radmilom, sam odrastao. I, intenzivno se družio. Posebno sam bio blizak sa Ristom. Fudbal, izlasci, kartanje, šta god, Riki je bio savršen prijatelj. Pošten, odan, bespekornog karaktera.
 
Znali smo kao mladići da zadocnimo u provodu i do jutra, maltene. Dok smo mi hitali kućama u svoje krevete i spavali do podneva, Rile je odlazio u radnju, i u radionici sa majstorima, pripremao sve što je bilo predviđeno za nadolazeći dan. Kada se oženio sa Majom, a pogotovo kada su im stigli klinci Tanjica i Goga - koji je bio tek nekoliko sati stariji od naše Lene, te su prve dane života zajednički proveli u porodilištu Betanija - ostvarilo se baš prelepo porodično druženje. Decenijama docnije, kada se Rista povukao u penziju, Goran je sa Mladenovim sinom Dejanom, nastavio porodičnu tradiciju u vođenju radnje.  
 
Još jedan, meni bitan detalj: kada sam završio sa aktivnim igranjem hokeja, jedno vreme sam pomagao Čehu Janu Lehockom, u treniranju pionira. Među njima je bio i Goga. Postao je odličan igrač, kapiten tima, reprezentativac. I, što mi je posebno imponovalo, preuzeo je moj broj na dresu.
 
Na razne načine, po čudesnim receptima, u Sitiju i Carigradu se spravljaju slatkiši. One koji su decenijama, meni i mojoj porodici nudili Ludoški i Ristići, bili su sazdani od prijateljstva. 
 
U vreme mog najranijeg detinjstva, tokom pedestih godina prošlog veka, u Novom Sadu su bile vrlo popularne kafe-poslastičarnice. Po ugledu na slične u Beču, Pešti, Pragu, ili po drugim srednjoevropskim gradovima. Zanimljivo da su one, ko zna iz kog razloga, nosile isključivo geografska imena: Zagreb, Ohrid i Bled.
 
Taj spoj poslastičarnice i kafea je imao, od lokala do lokala, relativno različit, ali navek bogat asortiman u ponudi: slatko i slano pecivo, sendviči, sitni kolači, ali i izbor "torata raznih sorata".
 
Uz čaj i kafu - tursku ili sa šlagom - limunade, oranžade ili sokove od maline, nuđena su i takozvana ženska pića: čokoladni liker, vermut, ajer konjak spravljen od, kako mu samo ime veli od jaja, šatrez, liker od mentola, intenzivno zelene boje, kruškovac, jasno je od čega pravljen, i princeza u tom asortimanu, šeri brendi. Od višanja, dabome.
 
Epitet "ženski" je zapravo bio preporuka, kompliment za lokal, ali i svojevrsni poziv na druženja pripadnica lepšeg pola. U kasna popodneva i rane večeri, vikendom posebno, u udobnim, plišom tapaciranim garniturama za sedenje, u toj ponudi su, onako diskretno, uživale gospođe, koje su odbijale da budu drugarice, ali i drugarice, koje su želele oko sebe - makar bio nevidljiv - "zlatni" prah predratne gospoštine.
 
Naravski da su uz sitnu dečicu, uglavnom neobuzdanu u jurnjavi po lokalu, uz Novosađanke bili i njihovi pratioci - prisiljeni da zbog kavaljerstva i bontona radi - iako su im stomaci ištali drugu vrstu pića, pravih, šatro muških, takođe su koštali i ova, koja su, sa više ili manje stila, konzumirale njihove gospođe. Dobro, drugarice.
 
Usput da kažem da su ta slatkasta i na prvo probanje bezazlena pića, bila uzrok ozbiljnim opijanjima na ondašnjim igrankama ili čajankama, ali i sve češće i sve masovnije, na organizovanim druženjima, uglavnom mlađarije, po stanovima. Na žurevima. Tako smo i moji drugari i ja, apsolutni početnici - uz obilato povraćanje, u fazi (o)trežnjenja - ipak (na)učili i tu lekciju. Potom je, uz praksu, stigla rutina, u tom smislu...
 
Kako su godine odmicale, u narečenim je lokalima bilo sve manje žena, a sve više muškaraca, te se i ponuda pića lagano pomerala na klasičnom alkoholu. Prvo ka pivu, pa ka vinu, uz sifon sode, dakle špricerima i hosulepešima. Potom ka konjacima i sve popularnijim vinjacima. Konačno i rakijama. "Domaćim" - kako su konobari, diskretno šaputali gostima. Viski u to vreme još nije preplivavao Lamanš. Ne bar u masovnim količinama.
A onda su, avaj, jedna po jedna, menjajući ponudu, pa samim tim i profil gostiju, kafe-poslatičarnice postajale bifei, bistroi, ili klasični bircuzi. Poput Župe, recimo, kako se zvao jedan od izdanaka te nove ugostiteljske prakse, izuzetno posećivan, a pod svodom Tanurdžićeve palate, u zenici centra Grada.
 
Sve to beše sa naglašenim manjkom evropskog, kulturnog štiha, a sve više sa agresivnim provincijskim, alkoholom podvučenim, prostačenjem.
 
Iza ćoška, munjevitom brzinom se približavala nova ugostiteljska atrakcija: mlečni i ekspres restorani. Samoposluživanje mušterija, sa ograničenom ponudom jela i pića. 
 
Pre sedanja za plastične, vrlo neudobne stolove i stolice, već na kraju reda sa odabranom hranom i pićem poređanih na jeftinim tacnama, čekala je, obično od premora, nervozna kasirka, da vam odabrano zadovoljstvo odmah naplati. Ali i ta je novina, vrlo brzo, postala popularna za znatiželjne goste.
 
Menjala se tako mapa puta novosadskog ugostiteljstva i poslastičarstva. Pravac ka novom dobu...
  • pionir

    27.12.2023 12:36
    kada nema drugih tema
    kada starost zakuca na vrata, eto uspomena od pre skoro 70 godina.. Duca postao poslastičar. :)
  • Беца

    29.11.2023 08:13
    Беца
    Било некада у Новом Саду и никада више! У Сити на Корнет у Мирјану на Рум Пунч! У та времена сваки одлазак у Посластичарнице је био догађај за себе! Лепо је што има неких текстова и записа о овоме да се незаборавни! Мада сада са ове временске дистанце...реално за боље нисмо ни знали и скоро сви смо били исти као и начин размишљања. Само оне посластице и ове данашње се никада немогу поредити јер није било ништа вештачких хемијских адитива и сл.што је данас под обавезно! Браво на тексту и враћање на тренутак у детињство и младост! Хвала вам!!!
  • Nekača

    28.11.2023 22:30
    To su bili dani
    Duca,kao i uvek,pravo u sridu...

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Novi Sad - Novosadske priče

Novi Sad koji sanjamo

Aktuelna vlast je preko svake mere izgradila i uvećala grad podno Petrovaradinske tvrđave.

Kako su Novosađani naučili NATO "red vožnje"

Imao sam 11 godina. Tog dana se išlo prepodne u školu, popodne smo uobičajeno išli napolje da se igramo ubeđujući one koje su roditelji sprečili, da neće biti nikakvog bombardovanja...

Student nije zapalio žito

Na fasadi kasarne u Ulici vojvode Bojovića jedna spomen ploča čuva priču o studentima koji su zapalili pšenicu. I to su platili životom.

Iz centra na "brdo" 2: Biti na nogama

Krajem aprila 1979. u Velikoj Britaniji su održani izbori - pokazalo se istorijski - na kojima su Konzervativci potukli do tada vladajuće Laburiste.

Iz centra na "brdo"

Na "brdo" - kako smo u šali zvali zdanje Televizije Novi Sad smeštenu na Mišeluku na obroncima Fruške, došao sam iz centra grada.

Tri prsta iz Novog Sada

Na različite načine Srbi i građani ove zemlje demonstriraju patriotizam i poštovanje prema nacionalnim simbolima.