U toku dana su već krenule govorancije da će se to desiti. Bio sam ubeđen da se to ne može desiti, da je današnje čovečanstvo pametnije i naprednije i da su te stvari ostale negde u 1945...
Predveče, kadrovi poletanja B52 iz Engleske na CNN, veliki crni avioni, piše da su krenuli na Jugoslaviju. Uveče, čuo se prvo zvuk aviona, ili krstareće rakete, neuobičajeno glasno, nakon čega slede detonacije, jedna pa druga, treća...
U glavi su mi scene sa kraja filma "Ko to tamo peva", trese se zemlja, tresu se prozori, počinju da zavijaju one čuvene sirene. Polegali smo ispod stola, plačući, prvi put se bojim za svoj život.
Sutradan smo shvatili da smo preživeli. Podrum kuće smo odmah opremili kao sklonište i za prihvat rodbine i prijatelja koji nisu imali skloništa.
Prvog aprila smo bili do srušenog Varadinskog mosta, tu sam video veliki broj mojih Novosađana kako plaču, uključujći i moje roditelje. Ostao je osećaj nekog masovnog poraza. Znali smo da ostajemo bez svih mostova uskoro a žilavi Žeželjev most je bio izvor ponosa, mitskog otpora, tvrdog oraha i prkosa agresoru.
Iako veoma bizarno zvuči - život se u nekom smislu normalizovao nakon dve nedelje. Naučili smo NATO "red vožnje", znali smo otprilike šta gađaju i u koje doba dana. Mi, deca, igrali smo se napolju, tamo gde postoje skloništa ili podrumi u blizini, i sklanjali smo se na zvuk sirena. Uz neki oprez, život se nastavljao.
Moral su nam u podrumu održavali "Indeksovci" svojim genijalnim pesmama, Balašević i ostali duhoviti vidovi prkosa i otpora. Podrumska druženja su postala novi socijalni događaji, kao i "krizni štabovi" kada je otoplilo - sedi se na ulici uveče kao na pikniku i gleda se u nebo uz neko posluženje, gledaju se plave tačkice kako lete i diskusija "čiji su".
Svako prepričava šta je čuo od nekog radio amatera. Na nekim televizijama se emituju poruke iz drugih zemalja gde ljudi javljaju da su upravo preleteli npr. Češku, "držite se braćo"...
Očekivali smo kopneni napad na SRJ i sa severa, opštu mobilizaciju i bez obzira na godine i pol, svi su bili složni u tome da bi u tom slučaju organizovali otpor, svi smo bili spremni da se uključimo i dobijemo "priliku za osvetu" nad onima koje i ne vidimo.
Iako smo bili deca, tako smo se osećali, ništa u to doba više dečije nije. U toj neizvesnosti smo pazili jedni na druge, bili solidarni, nadali se da će se svi mobilisani vratiti živi i zdravi i da će "oni gore" sesti i dogovoriti se da se ovo zlo zaustavi... Srećom, to smo na kraju i dočekali.
Tekst je redakciji 021.rs poslao čitalac Tomislav, koji se odazvao na poziv Novosađanima da podele svoje priče iz perioda NATO bombardovanja.
.jpg "FOTO: Znate li da u Veterniku postoji bosanska brvnara koja je spomenik kulture?")
Komentari 7
Ljubičica
Ja se sećam da sam bila na poslu u Jevrejskoj ulici, bio mi ujak i ubeđivao da nema šanse da nas bombarduju. Krenuo kući i odjednom bljesak, narod na ulici zastao, gleda u nebo, kad još jedan, i još jedan. Tada počinje panika, ljudi počeli da trče, kolone automobila. Mene zove mama i viče bombarduju nas. Ja zaključavam radnju i toliko sam trčala, da sam kući bila za 5 minuta. Prvih dve nedelje baš je bilo strašno, a posle što kaže čitalac, smo se nekako "navikli". Radile koleginica i ja do sirena, onda polako kući, jer se pričalo da će i poštu gađati, a mi tu blizu radile. Vodile radnju dok nam je gazda bio na straži. U sl.vreme sedeli u Trčiki u zinat. A što se tiče mosta... Kako stanujem na Podbari, osetili smo i most Maršala Tita i novi most (Žeželjev) i rafineriju, zgrada se tresla svaki put. Osposobili smo sklonište (tad smo jedini put sve komšije bile ujedinjene) i sedimo u skloništu, sve se trese i stalo. Uključimo radio i čujemo kako su srušili most. Muk u skloništu i svi počinjemo da plačemo. I staro i mlado i muško i žensko.
Dilka
Nsns
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar