Manjak uglja preti nestašicom struje

Piše: Živan Lazić

Ako ne bude dovoljno osnovnog goriva za tri termalke koje se snabdevaju iz našeg najvećeg basena, ni proizvodnja struje neće biti na uobičajenom nivou. A ove energane čine oko 55 odsto celokupne proizvodnje u Srbiji; tako su prošle godine proizvele preko 18,7 od ukupnih 36 milijardi kilovata ovde proizvodene električne energije.

Uspavani bajkama

Javnost je iznenađena. Decenijama se govorilo da imamo beskrajne rezerve uglja, istina slabijeg kvaliteta, lignita, a sada manjak uglja preti nestašicom struje na zimu, kada je potražnja za najplemenitijom energijom daleko najveća.

Pojavljuju se i stručne procene da su i naše ukupne rezerve uglja ograničene na tridesetak godina, a ne, kako se tvrdilo, za ceo dvadeset i prvi vek. Otkud, međutim, akutna nestašica "crnog zlata"?

Mnogi su pomislili da je reč o posledicama velike poplave iz 2014. godine, kada je voda osam meseci plavila znatan deo kolubarskih kopova. Srećom, nevolje izazvane ekstremnim padavinama su nekako savladane i pretprošle godine ugalj se vadio uobičajenim ritmom.

Ugljem do rasta BDP

Duže vreme postoje problemi sa širenjima postojećih kopova i otvaranjem novih.

Delom su uslovljeni neuspesima u eksproprijaciji segmenata basena na kojima je lokalno stanovništvo, po pravilu zaposleno u sistemu EPS-a, izgradilo dosta nelegalnih objekata i naviklo da im pri širenju delatnosti EPS i ovu imovinu plaća kao legalnu. Ispostavilo se, međutim, da će problemi ovog tipa više uticaja imati tek narednih godina.

Aktuelni manjak je najviše posledica preintezivnog vađenja uglja, pri čemu je zarad veće efikasnosti i nekoliko mašina premešteno. Posledice su se ispoljile kao zaostajanje predfaze, skidanja otkrivke, kojom ugljonosni slojevi bivaju što lakše i u što većem obimu dostupni snažnim bagerima.

Neobično hladan januar je dodatno otežao vađenje, još više transport rude. Kako je otkrivka sve više kasnila, ugalj se počeo vaditi i na silu. Došlo je do takozvanog "zasecanja brda", na kojima su se ubrzo pojavila i klizišta.

Pogubnost požurivanja

Izgleda da se ugalj prošle godine mahnito vadio samo kako bi velika proizvodnja inicirala statistički godišnji rast BDP za tri odsto i tako se formalno realizovao važan cilj ekonomske politike. No, ovoga puta je šteta veća od koristi, pa su od zimus pojedini kopovi van pogona.

Posebno na polju D, donedavno našem naizdašnijem majdanu lignita. Pad proizvodnje uglja od 20 odsto se prvo pokušao nadoknaditi mešanjem sa otpadnim ugljem. Novodobijena smeša je oštećivala kotlove i uređaje, a proizvodnju je činila dosta skupljom, s obzirom da je za kilovatsat struje potrebno 1,8, naspram 1,4 kilograma u slučaju uglja uobičajenog kvaliteta.

Možda je najveća nevolja što se situacija ne može brzo popraviti. Čak i da EPS ima para koliko god poželi, teško da do zime može nešto trajnije uraditi. Stručnjaci opominju da bi novo požurivanje bilo pogubno.

Izlaz vide u, ranije planiranom, otvaranju novih polja. Revitalizacija polja D bi trebalo da bude postepena i potrajaće.

Dotle, ministar za energetiku Aleksandar Antić će se više osloniti na početnim radovima otvaranja polja E, polja G i Radljeva, potpuno novog kopa koji bi u perspektivi trebalo da zameni celo polje "Tamnava- zapad". Mada je ministar najavio da bi se na polju E već krajem godine mogao vaditi ugalj, stručnjaci i u ovom slučaju predlažu postupniji razvoj novog polja, u kom slučaju bi vađenje počelo najmanje godinu dana kasnije.

Dok se ne otvori novi kop, tokom hladnijih, pre svega zimskih, perioda može biti problema sa proizvodnjom dovoljne količine uglja, time i električne energije. Sve zavisi hoće li se tokom toplijih meseci, kada je potrošnja upola niža, uspeti otkopati višak uglja dovoljan da elektrane u Kolubarskom basenu zimu dočekaju sa milion tona u rezervi. 

Krupna ulaganja u razvoj kopova

Prebrza i prekomerna eksploatacija jeste neposredno uzročila probleme sa ugljem, ipak, teško bi se mogao ignorisati duži period zapostavljanja otkrivki. Otuda i nedavna najava o ulaganju 250 miliona evra u rudarski basen Kolubara.

Valja platiti troškove ekspropijacije, potom troškove odvodnjavanja budućih kopova, izgradnju njihove infrastrukture, tu su i trafostanice, prateći pogoni, valja kupiti bagere, transportere, za Radljevo i odlagač. To je tek početno ulaganje, umnogome iznuđeno iznenadnim nedaćama na najvažnijem polju.

Tokom poslednje decenije u EPS-u su se previše uzdali u izdašno polje D i presporo radili na pripremnim radovima otvaranja novih polja. Jedna interna studija procenjuje da uglja u celom Kolubarskom basenu ima 2,1 milijarde tona bilansnih rezervi, 0,5 vanbilansnih i 0,4 potencijalnih.

Raspoređene su u dva dela, istočni i zapadni, pri čemu se iznosi da bi optimalna godišnja eksploatacija mogla biti do 15 miliona tona u prvom i do 25 miliona u drugom segmentu. Međutim, prema studiji, za optimalno iskorišćavanje resursa, samo za razvoj kopova neophodno je uložiti 450 miliona evra u prve tri, četiri godine, potom kontinuirano još 1,35 milijarde u narednih četvrt veka.

Stabilan manji proizvođač

Kolubarski basen jeste najveći, ali u EPS-u ozbiljno vode računa kako da maksimalno iskoriste i kostolačko nalazište. Tamo se gradi nova termalka, u ne baš srećnom aranžmanu sa kineskim partnerom, a rudarski cilj je povećati otkop uglja sa sadašnjih devet na dvanaest miliona tona uglja po sezoni, neophodnih već 2020. godine, kada se očekuje da proradi nova energana snage 350 megavata.

Studija ukazuje da je moguće i više od pet decenija održavati planirani nivo proizvodnje struje na ovoj lokaciji pod uslovom da se u razvoj kopa Drmno za nekoliko godina uloži 350 miliona evra, dok bi se u drugoj fazi ugalj kopao na destinaciji "zapad". Za razvoj ovog kopa neophodno je u periodu od 2025. do 2050. godine uložiti oko 620 miliona evra.

Poželjna kogeneracija

Izvesno je da uglja u Kolubarskom basenu ima bar za četiri decenije, čak i ako bismo, kako se predviđa, razvojem potrebe za strujom povećali 30 odsto. Međutim, i u studiji se predlaže da se pri remontu ugrade efikasniji proizvodni pogoni, a u okviru basena izgradi i energana za kogenerativnu proizvodnju struje i toplote, kapaciteta 300 megavata.

Kao gorivo bi koristila niskokalorični ugalj koji se sada odlaže, otpad sa regionalne deponije koja se planira oformiti u obližnjem Kaleniću, i biomasu. Očito da se rezerve uglja iscrpljuju, pa autori studija ukazuju i na neophodnost da se insistiranjem na energetskoj efikasnosti racionalizuje potrošnja, naročito u vidu toplote.

Samo ako bismo se pri trošenju energije ponašali u skladu sa preporukama, što znači povećati energetsku efikasnost, koristiti i onaj ugalj koji smo decenijama odbacivali kao otpad, te razvijati i obnovljive vidove proizvodnje, struje na osnovi domaćih resursa možemo imati i u narednih pedeset godina, pa i do kraja ovog veka. U suprotnom naši naslednici biće prinuđeni da uvoze, bilo struju, bilo ugalj, a verovatno i jedno i drugo.