Iako novac za ove namene dolazi iz više izvora - od republičkog budžeta do lokalnih naknada - sistem je i dalje neujednačen i često neefikasan. Poseban problem predstavlja nedovoljan priliv sredstava iz ekoloških taksi, koje bi trebalo da budu ključni izvor finansiranja.
Uz to, u praksi se često dešava da se prikupljeni novac ne troši namenski, već se preusmerava na druge budžetske potrebe. Zbog toga lokalne zajednice ostaju bez stabilne podrške za rešavanje konkretnih ekoloških problema, uprkos rastućim potrebama i obavezama u oblasti zaštite životne sredine.
Budžetsko trošenje za zaštitu životne sredine podrazumeva različite stavke poput upravljanja otpadom i otpadnim vodama, smanjenja zagađenosti, zaštite biljnog i životnjiskog sveta, i drugo. Istraživanjem trošenja lokalnih samouprava na zaštitu životne sredine bavio se, u više navrata, Ekološki centar "Stanište".
Problemi koje su istraživači identipripadaju ovoj oblasti, da pravna regulativa nije dovršena, da je izveštavanje o ulaganjima nepouzdano, te da je odlučivanje na lokalnom nivou netransparentno, uz potpun izostanak učešća građana. "Stanište" je utvrdilo i da veliki broj lokalnih samouprava iznose namenjene za zaštitu životne sredine nije trošio, već da ih je prenosio u naredne godine.
Naveli su i česte primere nenamenskog korišćenja, specifično u okviru stavke "zaštita biljnog i živoinjskog sveta". Dok su ciljevi stavki koje se finansiraju pod ovom klasom u vezi sa zaštitom i očuvanjem biljnih i životinjskih vrsta, pojedine lokalne samouprave su ova sredstva koristile za suzbijanje komaraca i krpelja, hvatanje pasa lutalica, rad službe zoohigijene, i slično. Utvrđeno je i da je veliki broj opština i gradova, u visokim iznosima, subvencionisao lokalna javna komunalna preduzeća, za programe koji se evidentiraju kao zaštita životne sredine.
Dejan Maksimović iz EC "Stanište" je za Eko grad naveo da su, poslednjih godina, velike sume trošene nenamenski. On je ocenio da je preovlađujući stav, ne samo među donosiocima odluka, već i u društvu, da je zdrava životna sredina sporedna stvar.
"Zašto se sve to dešava? Jednostavno, vrednovanje životne sredine u našem društvu nije na zadovoljavajućem nivou. Mi kao društvo, pa samim tim i organi vlasti kao deo tog društva, ne vrednujemo dovoljno životnu sredinu. Smatra se da je životna sredina hir bogatih i da se to radi onda kada se svi drugi problemi reše", istakao je Maksimović i dodao da su upravo u tom vrednosno-moralnom segmentu razlozi zašto u životnu sredinu ne ulažemo čak i onda kada taj novac imamo na raspolaganju.
Ovakvo trošenje budžeta prevashodno namenjenog za zaštitu sredine za "Eko grad" komentarisao je i Igor Jezdimirović uz Inženjera za zaštitu životne sredine.
"Nažalost, sada već dosta davno ukinut je budžetski fond za životnu sredinu na nacionalnom nivou. Sledeći taj primer, s obzirom na to da se vrlo često gleda šta se radi na nacionalnom nivou pa se tako radi i na lokalnom, došlo je do toga da su ta sredstva koja su bila namenjena za različite eko takse i stvari koje se naplaćuju u ime životne sredine počele da se slivaju u opšti budžet. Taj novac stiže u zajednički budžet i onda se spram volje donosilaca odluka on troši. I to je neki stav koji vidimo na nacionalnom nivou i koji pokazuje da do preko 50 odsto sredstava koji se prikupljaju za zaštitu životne sredine se nažalost ne troše za zaštitu životne sredine. Slična situacija je i u pojedinim lokalnim samoupravama. Pod zaštitu životne sredine podvode sve i svašta - od prskanja komaraca pa do različitih stvari. Ono što se dešava na lokalnom nivou jeste da postoji jako mnogo problema koji bi trebalo da se finansiraju iz tog budžetskog fonda za životnu sredinu, ali da on nije do kraja jasno definisan u mnogim samoupravama".
Tokom godina istraživanja, "Stanište" je ustanovilo da javnost nema pravi uvid u to kako se troši novac za zaštitu životne sredine. Maksimović je istakao da je takva situacija normallizovana.
"To nije praksa u našim lokalnim samoupravama da kada se odlučuje o tome šta će biti sadržaj programa fonda da se pitaju građani i da građani učestvuju u kreiranju tog programa. Isti slučaj je i sa republičkim fondom. Mi tu imamo potpuno odsustvo učešća javnosti. Takođe, podaci su dosta netransparentni. Dosta je do njih teško doći. Vlasti vrlo rado pokazuju programe šta se planira da se uradi kroz fondove. Do tih podataka možete doći, zato što te dokumente usvaja ili lokalna skupština ili gradsko i opštinsko veće. Međutim kada treba da se predstavi izveštaj šta je od obećanog sprovedeno i sa koliko novca, tu ćete naići na potpunu netransparentnost".
Jezdimirović je saglasan sa nalazima Ekološkog centra "Stanište" i dodaje da je odlučivanje o finansiranju kao i njegovo sprovođenje nedovoljno transparentno. Kao dobar primer izdvaja Novi Sad kao jednu od prvih lokalnih samouprava koje su uvele "ekološki dinar" i koja je uspela da svakog dana građani imaju uvid na šta se taj ekološki dinar koristi.
"Da li se mi slažemo s tim kako se taj dinar troši ili ne, to je već neka druga priča. U drugim lokalnim samoupravama možete videti da tu nema dovoljno transparentosti ili da ta sredstva nisu na adekvatan način potrošena za životnu. Izuzetno je bitno da građani imaju mogućnost da pogledaju na šta se to troši i da utiču na tu odluku. Dobar primer za potrošnju jeste kada imaju određene monitoringe, u smislu praćenja kvaliteta vazduha, praćenja polena... To su sve neke stvari koje mogu da budu finansirane iz budžetskog fonda za zaštitu životne sredine. One nama daju usmerenje šta bi i na koji način trebalo da se reguliše kako bi se poboljšali uslovi života, a samim tim i kvalitet".
Šta bi bilo rešenje kada je u pitanju finansiranje ove oblasti?
"Možemo, recimo, da izmenimo zakon ponovo i da vratimo namenski karakter tim sredstvima, ali imajući iskustvo da je taj novac bio namenski, ali da se ipak nije namenski trošio ni dok je bio takav, to što bismo eventualno izmenama zakona vratili namenski karakter ovim sredstvima, ne bi bilo nikakva garancija da će taj novac zaista da se troši za potrebe životne sredine. Potreban je jedan opsežan rad i veliko ulaganje u promenu društvene svesti o značaju životne sredine. To jeste dugotrajan i mukotrpan proces, ali bez tog procesa naše društvo neće uspeti da sagleda životnu sredinu kao nešto u šta vredi ulagati i ove probleme koje sada gledamo, gledaćemo ih stalno", naglasio je Maksimović.
Jezdimirović takođe smatra da je neophodna promena svesti.
"Potrebno je da građani postanu svesni da oni odvajaju određena sredstva za zaštitu životne sredine i da imaju prava da vide kako se ta sredstva troše i s druge strane da mogu da utiču na to kako se ta sredstva troše. Znači ta jedna svest da ono što dajemo državi ne očekujemo da će neko drugi da sredi već da oni učestvuju u tome. Mislim da bez toga sve ostalo je mrtvo slovo na papiru. S druge strane naravno da je potrebno izuzetno pojačati zakonsku regulativu u onom smislu da se jasno zna šta može, šta ne može, na koji način će ta sredstva biti utrošena i na koji način će se trošenje pratiti", naveo je i zaključio da je važno pratiti i efekte, odnosno da li su postignuti željeni rezultati.
Projekat "Eko grad" realizuje Centar za razmišljanje uz podršku Uprave za zaštitu životne sredine Grada Novog Sada.
Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.
Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.
