Zašto nam separacija otpada i dalje teško ide?

Najveći deo otpada završava na deponijama ili u prirodi, često na nelegalnim odlagalištima. Takva praksa dugoročno zagađuje vode, zemljište i hranu, što direktno utiče na zdravlje stanovništva. 

Istovremeno, izostanak sistemske separacije otpada usporava razvoj reciklažne infrastrukture. Time se propušta značajna ekonomska prilika za domaću privredu i otvaranje novih radnih mesta.

Igor Jezdimirović iz organizacije Inženjeri zaštite životne sredine objašnjava za Eko grad da pravilna separacija počinje primarnom selekcijom otpada.  
 
"Otpad se tokom vremena toliko promenio u odnosu na ono što smo navikli u nekom prethodnom periodu da sada sadrži mnogo različitih materija. Primarna selekcija nam omogućava da onaj deo odgovornosti koji mi, kao proizvođači otpada, imamo uradimo na pravi način, tačnije da odvojimo plastiku za plastiku, staklo za staklo, limenku za limenku i na taj način omogućimo da proces prikupljanja otpada i njegove reciklaže bude mnogo jednostavniji".
 
Dodaje da, ako radimo kao danas - stavimo sav otpad u jednu kesu i bacimo ga u kontejner - njegovo razdvajanje postaje mnogo teže nego kada to uradimo u primarnoj selekciji.
 
"U primarnoj selekciji, kada postoji određena infrastruktura koja to omogućava, vi možete da sačuvate kvalitet te sirovine, tačnije da taj papir ne mešate sa drugom vrstom otpada i na taj način njega ne uništite. Isto tako, da ne mešate staklo sa ostalim vrstama otpada i onda zagadite ili polomite to staklo, a zagadite one druge vrste otpada koje bi mogle da budu reciklirane. Zato je primarna selekcija važna, jer nam ona omogućava da sačuvamo kvalitete koje taj otpad ima i ponovo upotrebimo", objašnjava Jezdimirović.

Generalni sekretar Udruženja reciklera Srbije Marko Vučenović kaže da je separacija donekle zakonski regulisana kada je reč o opasnom otpadu, ali primena nije najefikasnija. Zakon je, dodaje, samo deo šireg problema.
 
"Prvo treba napomenuti da Zakon o upravljanju otpadom već obavezuje na odvajanje opasnog otpada. Dakle, tu ne pričamo sad o separaciji otpada u komunalnom smislu, nego o opasnom otpadu u domaćinstvu i to se često zaboravlja ili se želi zaboraviti. Dakle, zakon zabranjuje mešanje opasnog otpada sa komunalim otpadom, a ukoliko se to desi, nalaže razdvajanje, ako je to ekonomski isplativo. Ako ne, onda se sav taj pomešani otpad smatra opasnim. Naravno u svim sistemu dolazi do propusta, ali kod nas nije reč o propustima nego o pravilu. U komunalnom otpadu kod nas se može pronaći sve, uključujući električni i elektronski otpad i baterije, upravo iz razloga nedovoljno izgrađene infrastrukture".
 
Naglašava da je separacija otpada jedan od preduslova za uspostavljanje ekonomičnog i efikasnog sistema sakupljanja otpada, a koje je onda preduslov za efikasno upravljanje otpadom. Kako kaže, Zakon predviđa da se opasan otpad iz domaćinstva predaje u centre za sakupljanje otpada, odnosno reciklažna dvorišta, ako postoje, ili, ako ne postoje, da se predaje ovlašćenom pravnom licu na upravljanje. 
 
Prečesto se teret zagađenja nastalog usled neodgovornog upravljanja otpadom svaljuje na građane, otud i brojne kampanje za podizanje svesti. Ironija te situacije je da, i kada bi građani propisno odvojili komunalni otpad, on bi svakako  završio na istoj gomili. Vučenović navodi da praktična primena separacije praktično ne postoji, te da to ne može biti isključiva odgovornost građana. 
 
"Na praktičnom nivou stvar je veoma jasna. Da bi uopšte imalo smisla govoriti o separaciji otpada potrebno je imati uređen sistem upravljanja otpadom ili da je uspostavljanje takvog sistema izvesno. Tada ima smisla uošte počinjati sa edukacijom građana. U ovoj zemlji je poslednjih godina organizovano desetine i stotine projekata na temu jačanja svesti građana, što je zaista promašena kategorija... To je jedna potpuno besmislena rabota. Mi te takozvane svesti građana imamo 'i viška'... Građanski aktivizam treba da bude usmeren na lokalne vlasti. Kada pričamo o komunalnom otpadu, tu je odgovornost", objašnjava Vučenović.

Jezdimirović je saglasan sa tvrdnjom da ovo nije isključiva odgovornost građana i ocenjuje da je najveći deo odgovornosti na lokalnim samoupravama. 
 
"Upravljanje komunalnim otpadom je, pre svega, odgovornost jedinica lokalne samouprave. U skladu sa planovima koje je Srbija donela, jedinice lokalne samouprave se udružuju u regione, kako bi uspeli da troškove koji postoje za upravljanje otpadom podjednako podele. Ono što je ključno jeste da se unapredi infrastruktura, sa jedne strane, i sa druge strane da građani poštuju tu infrastrukturu koja postoji", ističe Jezdimirović i dodaje da ne možemo od građana očekivati da oni rade primarnu selekciju otpada, ako nemaju kante u koje mogu da bace taj odvojeni otpad.
 
Našeg sagovornika iz Udruženja reciklera, Marka Vučenovića, pitali smo da li je, uz sve ove prepreke moguće uvesti separaciju otpada na lokalnom nivou.
 
"Moguće je uvesti sistem, uz dovoljno znanja i volje. Mi imamo primere lokalnih samouprava koje imaju privatne operatere već godinama, poput Leskovca i Kikinde. I tamo naravno ima problema, ali situacija je dakako bolja nego u većem delu zemlje, gde imate praktično nekontrolisano odlaganje otpada na takozvane gradske deponije koje nisu ništa drugo nego divlje deponije, samo je neko odredio gde će to divljaštvo da se realizuje", smatra Vučenović.
 
Strategija upravljanja otpadom predviđa prelazak sa koncepta regionalnih sanitarnih deponija na model regionalnih centara za upravljanje otpadom, što znači odvojeno prikupljanje, separaciju otpada i reciklažu, kao i tretiranje nereciklabilnog otpada. Mnogi od ovih postupaka trebalo je već da budu primenjeni, a posledice odlaganja osećaju građani, smatra naš sagovornik iz Inženjera zaštite životne sredine Igor Jezdimirović.
 
"Stanje koje mi imamo u Srbiji kada je u pitanju upravljanje otpadom zasniva se na srednjovekovnom principu 'pokupi i baci na jedno mesto'. Takav način upravljanja otpadom ostavlja značajne posledice na životnu sredinu, a samim tim iz životne sredine te posledice prelaze na naše zdravlje".
 
Jezdimirović zaključuje da su dve stvari ključne za rešavanje problema odlaganja otpada u Srbiji.
 
"Jedno je to da se nateraju donosioci odluka da pitanje upravljanja otpadom shvate kao značajno pitanje za zaštitu zdravlja građana i da zato što pre naprave infrastrukturu koja je neophodna. Sa druge strane, izuzetno je bitno da građani, kada se takav sistem uvede, počnu da ga ga poštuju i čuvaju infrastrukturu koja je postavljena. Samo na taj način možemo da imamo održiv sistem upravljanja otpadom koji ima relativno prihvatljive troškove za sve nas".  

Projekat "Eko grad" realizuje Centar za razmišljanje uz podršku Uprave za zaštitu životne sredine Grada Novog Sada.