Aleksandra Jovićević od 2008. godine živi u Rimu, na tamošnjem Univerzitetu La Sapienca redovni je profesor na Fakultetu za književnost i filozofiju, na Odseku za istoriju, antropologiju, religije, istoriju umetnosti i spektakl.
Za 021. govori o tome kako ovih dana živi glavni grad Italije, zemlje čija nas sudbina ovog proleća duboko potresa i uznemiruje...
"Stanje u Rimu je stabilno, ali teško. Zapanjuje da ima jako malo zaraženih, ako imamo u vidu koliko je miliona turista dnevno prolazilo kroz ovaj grad. Ovo je već četvrta nedelja od kada je uvedeno vanredno stanje, ali postepeno.
Prvo su raspustili škole i univerzitete, pa pozorišta i bioskope, potom crkve i bilo koju vrstu javnog okupljanja. I najzad, kada su videli da ljudi i dalje odlaze u kafiće, restorane i parkove, i to su takođe zatvorili.
Sada je jedino dozvoljeno da se ide u nabavku, apoteku ili da se prošetaju psi, i to u radijusu od 200 metara od kuće. U početku je bilo mnogo više policije, helikoptera i dronova koji su nadgledali grad, ali sad kad se situacija malo smirila, i baš zato što je vrlo malo ljudi na ulicama, kao da ih nema više.
Takođe, u početku su gradom prolazila policijska kola s razglasom sa koga se ljudi mole da ostanu kod kuće. Sada se ni oni više ne čuju.
Inače, svi građani imaju pravo da odštampaju neku vrstu auto sertifikata na kojem, na sopstvenu odgovornost, upisuju zbog čega moraju da napuste kvart u kome žive: na primer da idu da obiđu stare roditelje, ili kod lekara, ili na posao. To pokazuju ako ih policija zaustavi. Ako policija utvrdi da je sertifikat lažan, onda slede rigorozne kazne koje su svakim danom sve strože. Prema statistici, proteklog vikenda je zaustavljeno više od 200. 000 ljudi, a oko 4.000 je dobilo kaznu zbog prekršaja.
U početku se pevalo po balkonima, aplaudiralo doktorima i medicinskom osoblju, ali sada, pošto je broj umrlih, pre svega na severu Italije, nadmašio 10.000, a broj stradalih lekara preko 70, nema više tog prvobitnog entuzijazma.
Naprotiv, 31. mart je bio dan žalosti u celoj Italiji. Na mnogim prozorima se vijori italijanska zastava ili slogan "Biće sve u redu" sa nacrtanom dugom. Moram da priznam da su me Italijani zadivili svojom disciplinom i solidarnošću, barem u kraju u kojem živim. To je rezidencijalni kvart u kojem pretežno žive studenti i profesori koji predaju na Univerzitetu La Sapienca, od njega udaljen otprilike dva kilometara.
Kao profesor na tom istom univerzitetu, kao i svi ostali, dobila sam odmah instrukcije da pređem na predavanja preko interneta, i moram da priznam da je to istovremeno i lako i teško! Lako, jer ne moram da se spremam za posao, da teglim kompjuter i knjige, da zavisim od saobraćaja, ali je ujedno i teško, jer je mnogo veća interakcija sa studentima, predavanja se pišu, sastavljaju power point prezentacije, pa to oduzima više vremena, barem meni koja nisam rođena Italijanka.
Umesto svog asistenta, ja sam ta koja moram da šaljem materijale koji studenti treba da pročitaju i pogledaju. Priznajem ipak da mi prija izvesna bliskost koju sam postigla sa svojim studentima, stalno se "dopisujemo", a ujedno delimo iste brige i patnje.
Ne, ne pričamo o situaciji i bolesti, već o savremenoj dramaturgiji i pozorištu, raspravljamo o ranim dramskim tekstovima Semjuela Beketa, Petera Handkea, Elfriede Jelinek, Karmela Benea i Sare Kejn.
Pošto je i moj muž Damir Grubiša profesor na univerzitetu, rad na predavanjima nam oduzima najveći deo vremena. Imamo i pudlicu koju na smenu šetamo (ne smemo da izlazimo zajedno ni u kupovinu, već se i tu smenjujemo).
Pas nam je, naravno, najbolji izgovor da izađemo iz kuće, a da ne budemo sumnjivi, da udahnemo vazduh i obrnemo nekoliko krugova oko obližnjeg parka koji je zaključan. Ponekad naletimo na još nekog ko šeta svog psa, tu i tamo neku majku s malom decom, okrećemo glavu jedni od drugih kao da se stidimo ili smo kužni, što možda neki jesu.
Svi, apsolutno svi, i u redu za samoposlugu i u šetnji nose maske, neki one prave: FFP1, 2 ili 3, neki hirurške, neki sklepane od šaleva ili nekih krpa, svi naravno sa silikonskim rukavicama...
U Rimu vlada neka čudna tišina, vazduh je kristalno čist, čuju se ptičice, navodno more u obližnjoj Ostiji i Fjumićinu je bistro tirkizno kao na Sardiniji, ali se nigde ne čuju dečiji smeh i cika.
Ostatak svog vremea provodim na whatsapp-u i viber-u sa prijateljima i familijom rasutom svuda po svetu. Tek sad se vidi gde nas sve ima, i kao da je svako za sebe. Teško mi pada situacija u Beogradu, jer je dvoje mojih najbližih prijatelja zaraženo, neprestano pratim njihovo zdravstveno stanje preko šturih poruka koji stižu iz treće ruke od dežurnih lekara, strepim i iščekujem njihovo ozdravljenje.
Mediji su se pokazali kao i svi ostali ovde, u početku su javljali alarmantne vesti, pravili od svega senzaciju. Ali kako je situacija bivala sve gora, oni su postajali sve bolji i odgovorniji, pokušavajući istovremeno da unesu neku dozu optimizma među ljude.
Sa tugom, ali i sa merom prenose se vesti o zaraženima i umrlima, sa umerenim optimizmom o izlečenima, kao i redovne konferencije za štampu stručnjaka i premijera. Moram da priznam da sam zadivljena italijanskim premijerom, Đuzepom Konteom, koga smo svi u početku smatrali banalnim tehnokratom, ali se pokazalo da je političar svetskog kalibra, neki ga čak porede sa Čerčilom.
Njegova staloženost, odlučnost i afirmativni diskurs, učinili su ga ubedljivim i Italijani, inače obično veoma ironični i skeptični prema političarima, poklonili su mu svoje poverenje. Mislim da je to najviše zbog toga, jer se Konte obraća građanima Italije, kao veoma zrelim i odgovornim ljudima, i moli ih svaki put, a ne preti, da povedu računa o svom zdravlju i zdravlju cele nacije.
Naravno, svaki put ponovi da se Italija nalazi u najtežem položaju od Drugog svetskog rata, ali ne kao demagog, već kao neko ko moli svoje građane da izdrže. Fascinira rizik koji je preuzeo na sebe i svoju vladu da pomogne svim onima koje je ova situacija bacila na kolena, i koji se nalaze u egzistencijalnoj krizi.
Izdato je nekoliko vladinih dekreta kojima su date jasne instrukcije građanima i svim institucijama kako da se ponašaju u datim okolnostima, ali i na koju vrstu finansijske pomoći mogu da računaju, poput poreskih olakšica, nadoknada za prekinutu proizvodnju i sl.
Što se tiče drugih gradova, mislim da je u manjim mestima teže, nego u jednom velikom gradu kao što je Rim, kao što je svakako teže ljudima koji materijalno loše stoje i žive u lošim uslovima, nego nekome ko ima velika primanja ili stan.
Ovakva vrsta situacije budi ono najgore, ali i najbolje u ljudima. Bez obzira koliko dugo stajali u redu, ljudi ovde propuštaju starije da uđu pre njih, plaćaju "pazar" u samoposluzi nekome ko nema dovoljno. Ima mnogo mladih komšija koji idu u kupovinu za starije, mreža solidarnosti je veoma razvijena, postoje razne službe koje pomažu starima, bolesnima i usamljenima.
Vrhunac hedonizma su aperitivi preko balkona ili preko interneta, zoom-a ili skajpa. Lično nisam videla ništa ružno niti strašno, ali to je možda zbog totalne izolovanosti u kojoj živimo.
Trgovine su najnormalnije snabdevene, čak imam utisak da svega ima i previše... Nema nikakvih nestašica, osim maski... Mislim da je to psihološki doprinelo da ljudi ostanu smireni, kad su shvatili da ne nedostaje ništa i da im neće nedostajati. U Rimu nisam čula, ali čini mi se da je na severu Italije i na Siciliji bilo takvih prizora.
Znam da u Napulju ugroženima spuštaju korpe sa hranom, da u samoposlugama plaćaju za one koji nemaju da plate najosnovnije namirnice. Mislim ipak da su to usamljeni slučajevi, i nadam se retki. Nisam čula da je neko upao u prodavnicu, ali da nije imao da plati na kasi, to jesam.
Šta je ova epidemija otkrila o Evropskoj uniji?
Otkrila je da je solidarnost, koja je kao drugi cilj nakon mira, upisana u Evropskom ustavu, tek mrtvo slovo na papiru. I da izostaje svaki oblik, organizovane, strukturalne pomoći onima koji su najugroženiji. Mislim u prvom redu na potrebu lansiranja jednog plana obnove Evrope sličnog onome kao što je bio Maršalov plan posle Drugog svetskog rata.
Ako ne dođe do izdavanja evro obveznica, desiće se da će se jaz između bogatih i siromašnih zemlja Evropske unije još više produbiti. U stvari, već sada je došlo do još jedne šizme, upravo zbog nedostatka solidarnosti. Ukinut je Šengen, zatvorene su granice i svaka zemlja je pokazala svoje sebično, a neka i nedemokratsko, lice.
Nije to, naravno, ništa gore od onog kako su se odnosili prema izbeglicama, samo što su sada sami građani ugroženi, pa je reakcija burnija.
Brine puzeći fašizam koji koristi ovu situaciju za kršenje ljudskih prava, uvođenje represivnih zakona, kao na primer u Mađarskoj.
A kako ćemo ovo sve izdržati? Što ne bismo izdržali jedni druge kod kuće: npr. osobu koju si izabrao da ti bude životni drug, s kojom si ionako želeo da budeš zajedno do kraja života, ili sopstvenu decu ili roditelje?
Čak i da se ljudi malo posvađaju ili zasite jedni drugih, to je okej, to je skroz normalno. Ne vidim zašto bi to bio problem. Jedna moja prijateljica je presrećna što joj je muž stalno kod kuće, uz nju. Druga ne brine više gde su joj deca. Treća ne ludi što su joj roditelji prepušteni sami sebi. Dok god su ljudi zdravi, sve je u redu.
Koncentracija nam jeste razbijena, kao i pažnja, ali mislim da empatija raste... Na primer, kad je bio zemljotres u Zagrebu, prvo smo pomislili šta će biti sa starima i bolesnima, sa ljudima u bolnici, što obično nije slučaj, prvo mislimo na svoju rodbinu i prijatelje.
Inače, mislim da preterujemo sa tim velikim paradigmama, tipa posle ove epidemije više ništa neće biti isto. Naprotiv, mislim da će se sve vrlo brzo vratiti u normalu... Osim možda ekonomske situacije, a bojim se da će kapitalisti to iskoristiti za sve vrste izgovora, od svoje nesposobnosti do nebrige za radnike.
I na koncu, da citiram uvodni deo teksta "Svet posle korone" Branka Milanovića koji je 3. aprila objavljen na "Peščaniku":
'Šta možemo reći o očekivanom uticaju pandemije na globalnu distribuciju dohotka? Još je teško iznositi utemeljene tvrdnje, jer ne znamo koliko će pandemija trajati, koliko će zemalja biti pogođeno, koliko ljudi će umreti i šta će se dogoditi sa socijalnim tkivom našeg društva. O tome ne znamo ništa. Veći deo onoga u šta smo danas uvereni sutra se može pokazati kao pogrešno. Koliko ćemo biti u pravu više je stvar sreće nego znanja. Ali u ovakvim kriznim situacijama sreća je važan faktor…'"
Komentari 6
Mix
Znamo kako se živi u bilo kojoj državi, kakav je koji narod, a nismo kročili iz svog dvorišta.
Ta nabeđenost da smo mi nešto posebno je izraženija kod ljudi koji nikada nisu upoznali ni jednog Italijana, Engleza, Nemca, Francuza......a kamoli upoznali život u drugim državama!
Bila sam dosta puta u Italiji, ne mislim da poznajem celu naciju, ali sam mogla da poredim situacije.
Rođenje mog unuka je bio dobar povod da boravim duže vremena.
Toplina i empatija svih sa kojima sam bila u kontaktu je za nas potpuno neverovatna.
Šetajući sa bebom u kolicima bila sam zbunjena i zapanjena, nije prošla ni jedna žena, muškarac, stariji, mlađi, dete....da mi nisu uputili osmeh, poneku reč ili klimnuli glavom, decu su primicali da vide bebu....
Tekst iz Rima je iskren i istinit, hvala!
Satir
A što ima budala, svašta bi pričali jer im se ne dopada nečiji politički stav, još zamisli, kaže stop fašizmu. Jel' da treba biti poseban misliti da fašizam nije dobar?
Fini
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar