Dubrovčanka Ivana Medo Bogdanović direktorka je jednog od najpoznatijih pozorišnih festivala u regionu - Dubrovačkih ljetnjih igara - od 2013. godine. Medo Bogdanović studirala je francuski i engleski jezik u Zadru, a diplomirala je na Sorboni. Na Londonskoj školi za odnose s javnošću stekla je diplomu PR stručnjaka.
Program 71. DLI za ovo leto predstavljen je još početkom februara, ali u kom će obliku ovogodišnje Igre biti moguće diktiraće razvoj situacije sa pandemijom. O festivalu i tome kako ovih dana izgleda i diše Dubrovnik, jedna od najposećenijih svetskih turističkih destinacija, o kojem su s ushićenjem pisali pisci, od Marina Držića do Mirka Kovača, Ivana Medo Bogdanović govori za 021rs:
"Grad, dojučerašnji prvak hrvatskog turizma, čiji je glavni problem bila prekomerna gužva, poslednjih dana je potpuno prazan.
U starom gradskom jezgru živi svega nekoliko stotina stanovnika, pa svaki dan na društvenim mrežama gledamo slike praznog Straduna, Porporele, Gundulićeve poljane i ostalih prepoznatljivih vizura Dubrovnika.
Ispred Kneževog dvora raste trava između kamenih ploča, zidine su zatvorene, ali grad je ovako pust i dalje predivan, možda lepši nego ikad.
Pre nekoliko dana išla sam u grad i srela jednog sveštenika kako hrani golubove, par ljudi s maskama koji čekaju red za apoteku i nekoliko ribara koji se, uz propisanu udaljenost, sunčaju na Peskariji.
Ostali delovi grada su malo življi jer ima više stanovnika. Javnog prevoza nema, ali osiguran je prevoz za sve one koji nemaju auto, a moraju da rade. Redovi u trgovinama nisu preveliki. Čini mi se da su ljudi u većini slučajeva razumni po tom pitanju.
Najispunjenija su šetališta koje su do sada bila prilično prazna. Svi imaju više vremena za rekreaciju, a i nužno je izlaziti na vazduh, pogotovo što je u Dubrovniku poslednjih dana pravo leto.
More je čišće nego ikad u poslednjih 10 godina i zove na kupanje... Često čujem od prijatelja da sigurno neće izdržati izolaciju ako potraje tokom leta.
Inače, čini mi se da su Dubrovčani jako disciplinovani, iako nam sigurno nedostaju proletnje radosti poput ispijanja kafa na suncu.
Lično imam poverenja u Stožer (hrvatski krizni štab) koji jasno i nedvosmisleno komunicira s javnošću. Njegovi glavni ljudi nisu političari, već ljudi iz struke i zato se ne bojim, nego nastojim da budem disciplinovana s nadom da ćemo tako što pre vratiti svoje živote nazad.
Verujem da nas sve hvata onaj osećaj da nismo slobodni, naročito kad vidimo pripadnike civilne zaštite s maskama kako upozoravaju ljude da drže razmak ili kad policija s megafonom moli građane da se ne grupišu. Ne smatram da se radi o kršenju sloboda, već o pokušajima da se spasu životi i da se odjednom ne pojavi preveliki broj obolelih koji naš zdravstveni sistem ne može podneti.
Mislim da će se veliki broj sugrađana zaraziti u jednom trenutku, ali važno je da se ne zarazimo svi odjednom i preopteretimo bolnice. Niko ne želi u Hrvatskoj da gleda scenario kakav smo videli u Italiji ili Španiji. Sad nije vreme za politiziranja i Hrvatska je u tome uspela.
U Dubrovniku je svega sto zaraženih i još uvek epidemiolozi mogu da prate širenje virusa i tako ga drže pod kontrolom. Iako Dubrovnik ima mnogo pomoraca, očito su poštovali pravila samoizolacije nakon povratka u Hrvatsku. Putovanja su se na vreme zaustavila i uopšte sve mere opreza su pravovremeno stupile na snagu.
Bolnica se dodatno opremila u ovih mesec dana, otvorio se i novoizgrađeni studentski dom kao karantin za sve one obolele koji nemaju jake simptome, ali nemaju ni uslove za samoizolaciju kod kuće.
Civilna zaštita je opremljena, trgovine i restorani dostavljaju proizvode i hranu na kuće i nema slučajeva da nekome nije pružena potrebna pomoć, bar ne u užem području Dubrovnika.
Nedavno je virus prodro u dom za starije i to je ono čega smo se svi najviše pribojavali. Međutim, i to se na vreme otkrilo i nadamo se da neće biti žrtava. Imam osećaj da držimo sve pod kontrolom, ali situacija je toliko nepredvidljiva da već sutra možemo da imamo potpuno drugačiji scenario.
Sigurno je ova situacija posledica ljudskog uticaja na prirodu koja nas konstantno upozorava. Nadam se da će ostati na ovome i trenutno izbegavam da čitam depresivne vesti o mutaciji virusa ili dugogodišnjem ograničavanju kretanja. Ali isto tako sam svesna da su, ukoliko se nešto iz korena ne promeni, to sve realne mogućnosti u kojima ćemo živeti.
Pandemije su samo neke od opasnosti koje prete s obzirom na to kako se ponašamo prema prirodi.
Zagreb je u toku epidemije doživeo ogroman potres od kojeg će se godinama oporavljati, zatim i sneg (koji inače nije pao celu zimu), pa zagađeni vazduh i zaista je izgledalo kao film katastrofe. (u međuvremenu je zemljotres pogodio i Dubrovnik, srećom bez dramatičnih posledica. prim.nov.)
Niko od nas pre par meseci nije mogao da veruje da ćemo ovako živeti i nismo se navikli. Ne može se čovek na ovo naviknuti, ovo nije normalna situacija. Ali promene se prioriteti na neko vreme.
Trenutno mi je važno da se ne zarazi niko od moje porodice, pogotovo roditelji i da sa što manje stresa iz svega ovoga izađe moja četvorogodišnja devojčica. Nije njoj lako da shvati zašto nema vrtića, baleta, igranja u parkovima, druženja sa nonom (dedom) i bakom, spavanja kod rodice, zašto smo sami za Uskrs, zašto nikoga ne sme da dodirne, ni zašto mama radi od kuće.
Zaposleni u Igrama većinom rade iz svojih kuća, osim onih koji imaju dežurstva u administraciji i finansijama. Nema smisla izlagati ljude odlascima na posao kad danas postoje svi alati moderne tehnologije i kad se sav posao i tako može obaviti.
Nažalost, trenutno se bavimo manje lepim poslom – otkazivanjem koncerata, predstava i svih onih angažmana ljudima koji su uključeni u proces rada. Suočeni smo sa smanjenim budžetom, a trenutno ne znamo ni kada će popustiti ove mere, ni kakva će biti pravila javnog okupljanja.
Vremena još uvek imamo i spremni smo za nekoliko scenarija. Verujem da ćemo zastavu podignuti i ove godine po 71. put uz "Himnu slobode". Čini se da je to važnije nego ikad, ali i da ćemo na festivalu imati programe koji neće ovu sezonu obeležiti samo na simboličnom nivou.
U Hrvatskoj već dugo vremena ne vlada klima poverenja u institucije i sistem, ali odgovorni za sada zaista zadovoljavajuće upravljaju ovom situacijom, pa je i naciji lakše nositi se sa svim što ova nevolja donosi.
Ali ovo je samo prvi korak, sledi ekonomska kriza i nadam se da ćemo imati znanja i volje da se i to prebrodi s najmanje moguće negativnih posledica za svakog pojedinca.
Nažalost, smatram da ćemo propustiti ovaj trenutak i da se nećemo zapitati kakav svet želimo. Novac i moć će i dalje biti glavni cilj.
Ako pogledamo unazad na 2008. godinu, kada je zavladala recesija, javni - ali i privatni finansijeri - prvo su srezali davanja kulturi. Očekujemo sada istu situaciju. Međutim, trebalo bi istovremeno da se smanje i troškovi pripreme predstava (smeštaj, radna snaga..). Naći ćemo opet neki balans i verujem da ćemo 2021. godine opet imati bogat program Dubrovačkih ljetnjih igara.
Još fotografija Dubrovnika koje su napravili Ivana Medo Bogdanović i saradnici DLI, možete videti u galeriji:
Komentari 14
VE
jedan covek
Najvise zalim kad odem u neke daleke zemlje a u srcu znam da ovde pripadam. Ne ovom ili onom narodu nego ovom prostoru, vazduhu itd. I u isto vreme sam ponekad veci stranac nego u dalekim stranim prostorima gde se ljudi ne pricaju isti jezik i ne dele isti vazduh i secanja.
Nek nam je bog u pomoci jersami nismo u stanju da ispravimo nista. Mozda neki novi ljudi...
Jugoplastika Split
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar