Gost koji dospe u grad podno Petrovaradinske tvrđave a ne prođe Bulevarom Mihajla Pupina kao da nije bio u Novom Sadu. Upoznaće varoš snažnog uticaja austrougarske arhitekture u širokom centru grada, proći će modernim sabraćajnicama put kojih se grad prekomerno prostro.
Međutim, ostaće mu nepoznat moderan Novi Sad, oličen upravo u 1,8 kilometara dugoj relaciji od Varadinskog mosta do raskrsnice sa Futoškom ulicom. Ovo je već duže vreme glavna lokalna trasa,a sve novije su oblikovane tako da se uklapaju u saobraćajnu mrežu definisanu bulevarom.
Pogled sa strane
Mada danas zauzima centralnu poziciju u životu grada, Bulevar je počeo da se gradi prilično kasno, između dva svetska rata. Njegov idejni tvorac nije Novosađanin, već čovek sa strane, ali sa velikim osećajem za urbano. Silard Zjelinski, ugledni profesor Tehničkog fakulteta u Budimpešti, čim je u proleće 1909. stupio u Novi Sad zapazio je osnovne slabosti u urbanističkom konceptu varošice, ali i sagledao kojim putem bi grad trebalo da se razvija.
Poznati arhitekta je došao po pozivu da projektuje prvi stalni drumski most. Podsetimo, početkom 20. veka, Novi Sad je imao stalan železnički most Car Franja Josif, dok je na mestu gde je Dunav najuži vekovima bio pontonski drumski most umesto kog su gradski oci poželeli da izgrade čvršću i stabilniju ćupriju.
Zjelinski je zamislio prelepo zdanje i to tako da bi ostali sačuvani i Novosadska kapija u Petrovaradinu i Brukšanac, nekadašnje manje utvrđenje sa bačke strane pontonskog mosta.
Uzan građevinski pojas
Svejedno što do izgradnje mosta tom prilikom nije došlo, poseta Zjelinskog je bila dragocena za Novi Sad. Iskusni projektant je brzo uočio da se grad širi samo uzduž uzvišenije trase koja od Zlatne grede, preko centralnih gradskih trasa ide Železničkom ka zapadu, čineći sa današnjim ulicama Alekse Šantća, Ćirila i Metodija, Petefija Šandora dvanaestak kilometara dugu gradsku trasu čija je širina varirala do kilometar. Izvan ove zone gotovo da se nije gradilo.
Profesor je primetio da je uludo "trčati" za uzvišenijim kotama kao lokacijama za građevinsku izgradnju, neophodno je i niže zemljište pripremiti i urediti u građevinsko. Sačinio je Regulacioni plan grada po kome takozvani Mali Liman, pojas od Ilije Ognjanovića do Radničke, predložio za novu gradsku zonu, pri čemu je visinu objekata u kvartu limitirao na tri etaže.
Sam je predvideo i aveniju kojom bi se odvijao saobraćaj po prelasku Varadinskog mosta. Trasu je precizno projektovao, uključujući i danas postojeće drvorede. Bio je to preloman momenat da Novi Sad od varošice započne preobražaj u grad. Naročit podsticaj za izgradnju tadašnjeg Bulevara kraljice Marije bilo je otvaranje Mosta kraljevića Tomislava 20. maja 1928. godine, a nakon sedam godina gradnje na teret nemačkih ratnih reparacija.
Niz sedam zgrada
Prihvatanjem predloga profesora Zjelinskog Novi Sad je našao prostor za razvoj narednih decenija, pri čemu se još i širio ka Dunavu. Danas je ovo elitni deo grada. Pre otvaranja mosta, samo je Dunavski park jednom stranom izlazio na novu saobraćajncu, a prva podignuta zgrada na novoj gradskoj lokaciji bio je i danas aktivni Dom zdravlja, delo ruskih arhitekta Konstatina Parisa i Georgija Šretera sa kraja 1923. godine. Atmosferu Odese preneli su u naš grad.
Godine 1930. na konkursu za Radnički dom pobeđuje rad Dragiše Brašovana, već sledeće sezone niklo je i danas postojeće zdanje. Samo 12 meseci kasnije Milan Sekulić projektuje palatu "Kroacija", u početku zgradu osiguranja, potom stambenu. Posle Drugog svetskog rata palata je deceniama bila poznata po kafani "Mrca".
Sa neparne strane Đorđe Tabaković na zahtev staleške organizacije Trgovačke omladine 1931. oblikuje Dom novosadske trgovačke omladine, sa brojnim ulogama od kojih je najvažnija stručno-edukativna. Dve sezone kasnije zdanje je dovršeno.
Time je započeta izgradnja uličnog niza od sedam manjih zgrada, do Dunavskog parka, koji se smatra prvom oformljenom celinom modernog Novog Sada. Do sedamdesetih godina ovde nalazilo se korzo, tradicionalno šetalište mladih, sve dok moda kafića i diskaća nije zabavu šetanjem poslala u istoriju.
Banovina
Najimpresivnije zdanje na Bulevaru je Banovina, zgrada regionalne administracije nakon što je 1929. godine država promenila organizacionu strukturu. Tada svaki od devet centara banovina dobija novo zdanje, kao repezent moći i potencijala nove države. Na konkursu 1930. nije došlo do konačnog odabira rešenja i radovi su ostali u arhivi.
Međutim, država šest godina kasnije odlučuje da započne gradnju. Mada istoričari arhitekture često ukazuju na bliskost Dragiše Brašovana dvoru Karađorđevića, nije poznato kako veliki arhitekta, čiji je projekat na konkursu prošao nezapaženo, dobija priliku da sačini nov plan na osnovu pristiglih na konkurs.
Odlučuje se za kompilaciju nekoliko radova i gradnja započinje 1936. godine. Zdanje je dugo 185, široko 45 metara, a u delu sa kulom dostiže 44 metra visine. Prethodno je nasipanjem 20.000 tona šljunka i 5.000 tona peska povećana nosivost zemljšta. U zdanju se nalazi 569 prostorija, a za oblaganje je utrošeno 12.000 kvadrata belog bračkog kamena. Drugi deo zdanja je nekadašnja privatna rezidencija Bana, danas Skupština Vojvodine, sagrađena u istom stilu evropskog modernizma.
Najlepši u jugozapadnoj Evropi
Posle Drugog svetskog rata Novi Sad se u prvih desetak godina malo gradio. Podiže se jedino palata Dunav-Tisa- Dunav, modernistički zamišljeno zdanje Branislava Ristića. I danas pleni fukcionalnošću i skladom. Tek 60-ih počinje življa građevinska aktivnost. Na Bulevaru se podižu staklene palate broj 10 i 12, rad Sibina Đorđevića. Njegova supruga Milena je projektovala na broju 16, u kojoj se nalazio zajedički arhitektonski atelje.
Sledeći period intenzivnije gradnje je tokom vladavine "vojvođanskih liberala", kada se urbanistički uobličava deonica bliže pošti. Prvo se 1969. otvara bioskop "Arena", sa 700 sedišta najveći, mnogi kažu i nalepši u jugozapadnoj Evropi.
Najreprezentativniji objekat iz ovog perioda je Robna kuća "Stoteks" čiji je autor Milan Mihelić za rad nagrađen Borbinom nagradom, najprestižnijom iz oblasti arhitekture u nekadašnjoj državi. Kada je 1972. otvorena bila je gradsko čudo. Samo tri sezone kasnije, na samom početku parne strane otvara se još jedna veleprodaja, robna kuća "NORK".
Ožiljak na licu grada
Kako u životu nije sve belo, tako nije sve u vezi sa Bulevarom Mihajla Pupina lepo. Za otprilike devet decenija dešavale su se i manje ugodne stvari. U jednom trenutku, Bulevar je trebalo da se spoji sa mrežom saobraćajnica u severnom delu grada.
Tom prilikom, godine 1963, porušena su i dva veoma značajna zdanja, Jermenska crkva i zgrada mađarske gimnazije u Glavnoj ulici. I u vreme "proboja bulevara" bilo je mnogo primedbi i pokušaja da se nađe kvalitetnije rešenje. No, vlast je bila kruta i nije uvažavala prigovore ni građana ni esnafskih uduženja. Na licu grada urezan je trajan i dubok ožiljak - i danas boli.
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
.jpg "FOTO: Znate li da u Veterniku postoji bosanska brvnara koja je spomenik kulture?")
Komentari 20
Laki
Ns
Citalac
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar