Preminuo Nikola, Džo večno ostaje sa nama

Proteklih dana u Novom Sadu se na svakom čošku moglo čuti "umro je Džo".

Da, uprkos upornoj borbi, dugogodišnji trener - prednjak i neprevezaiđeni animator Nikola Novaković nije odoleo opakoj bolesti; upokojio se. Zvuči nestvarno, ali više neće boraviti u Sokolskom domu, mestu u koje je, bukvalno svakodnevno, dolazio nepunih šezdest i pet godina.

Svi smo ga zvali Džo, ima i onih koji, pored decenijskog poznanstva, tek ovih dana iz novina saznaju njegovo pravo ime. Počeo je kao gimnastičar, zapažen u danas nestandardnim disciplinama; bio je prvak Jugoslavije u partizanskom višeboju.

Nastavio je kao trener odnegujući tri generacije odličnih vežbača, takođe vodećih u nekadašnjoj, mnogo većoj, državi. Potom se posvećuje mlađim uzrastima, unoseći, u promenjenim društvenim uslovima, duh animatora u obnovljeno sokolsko društvo.

Izvanredan organizator zimovanja po Sloveniji i letovanja na Jadranskoj obali, hiljade novosadskih mališana uputio je na aktivan odmor i boravak u prirodi. Upriličava atipične dočeke Nove godine, kombinujući sportsko vežbanje, ples, pesmu i piće. Pomagali su Bane Krstić i mnogi drugi muzičari, u detinjstvu sportisti.

U ranoj mladosti Nikola je bio i aktivan muzičar, čiji je bend učestvovao na takmičenjima bit sastava, prvim lokalnim gitarijadama. Ljubav prema muzici je u zrelijem dobu iskazao organizujući regionalno ugledan Festival malih tamburaških sastava, potom i "Veče sa zvezdama" posvećeno poeziji Mike Antića.

Nikola se i u bolesti držao sportski, viteški. Trpeo je i poslove obavljao redovno, gotovo do poslednjeg dana. O boljki nije pričao, mada su stalni gosti "Birc(h)ause Džo" znali da je kraj blizu.

Većina gostiju decenijama dolazi u ovaj, u sred centra, a zabačen lokal. Međusobno se toliko poznaju da neke stvari uoče i kada im se ne skrene pažnja.

Ipak, teško da će iko od drugara i stalnih posetioca lokala reći da je "Umro Džo". Jeste se Nikola Novaković "preselio na onaj svet", ali Džo ostaje.

Nije u pitanju običan nadimak kakav nosi svako od nas; reč je o simbolu zabavnog druženja, izuzetnog kozera, animatora kakvog je teško naći. Bio je pouzdan i ljudi su mu verovali.

Zapravo, veruju mu i sada, kada Džoa više ne mogu čuti. Tako su svi njegovi prijatelji, mada nikad nisu slušali oktet "Džoinice" koji je decenijama pažljivo razvijao, ubeđeni da je u pitanju najatraktivniji sastav.

Svačiji životni vek je ograničen, Nikola jeste umro, ali Džo ostaje večno u Novom Sadu, sa nama koji ćemo se podsećati na jednog od poslednjih novosadskih trenera - prednjaka. Džoov duh se odomaćio u ponašanju lokalne raje i pojedinim, delom domaštanim epizodama trajno ostaje prisutan u nekoj imaginarnoj kutiji sećanja Novog Sada.