Menu 021

INTERVJU: Rediteljka Dana Budisavljević - Bitno je da "Dnevnik Diane Budisavljević" vide mladi

"Diana me je osvojila svojom upornošću, nepolitičnošću, zdravim razumom, intuicijom. Za mene je ona moralna vertikala i u tom smislu sam se za 10 godina priprema ovog filma trudila da što više po tom pitanju budemo u rodu", kaže za 021 Dana Budisavljević, rediteljka pulskog pobednika "Dnevnik Diane Budisavljević".
Info 18.11.2019. | 14:55 > 12:33
Diana Budisavljević otela je od smrti preko 10.000 srpske dece iz ustaških logora tokom Drugog svetskog rata. Dana Budisavljević otima od zaborava to Dianino delo, ove 2019, u regionu gde se fašizam često povampiruje.
 
Obe su verovale u pobedu dobra: Diana dok je spasavala decu, Dana dok je snimala film o Dianinoj hrabrosti. O svom filmu "Dnevnik Diane Budisavljević" koji uči zašto je važno biti čovek i ne mrzeti bilo koga jer je drugačiji, o fašizmu kao pohlepi i antifašizmu kao milosrđu, za portal 021 govori rediteljka filma Dana Budisavljević...
 
Da li ste razmišljali o tome da produkcija filma napravi neki dogovor sa vladama Hrvatske i Srbije da ovaj film uvrsti u obavezno štivo u školama? Mislite li da bi to bilo moguće? Onaj ko je kao dete sa osnovnom školom išao npr. u Muzej žrtava na Sutjesci i tamo video crno-bele snimke stradanja, zauvek je morao da postane/ostane zakleti antifašista.
 
Škole u Hrvatskoj počele su se same javljati i pre nego što smo stigli da pokrenemo proceduru za preporuku Ministarstva obrazovanja u školskom programu. Na upravo završenom Zagreb film festivalu, žiri srednjoškolaca (dakle onih rođenih nakon 2000) nagradu je upravo dao "Dnevniku Diane Budisavljević". To nas sve ispunjava nadom i ponosom. Kako često kaže svedok Milorad Jandrić, najvažnije je da vide mladi. Za Srbiju još ne mogu ništa reći jer je film od 14. novembra tek krenuo u redovno bioskopsko prikazivanje.
 
A što se tiče teze da onaj ko je jednom video stradanja mora postati zakleti antifašista, na žalost nije tako. Meni je i dalje nejasno kako je moguće da je generacija koja je proživela strahote Drugog svetskog rata ili bila rođena u tom ratu i nekoliko godina posle upravo ona koja je pokrenula i dopustila ratove devedesetih. Verovatno još nije vreme da o tome možemo trezveno razgovarati, ali me to jako zanima.
 
S druge strane, baš i zbog tog rata i kako danas izgledaju države nastale raspadom Jugoslavije, jako je važno upozoravati na fašizam, na ekstremni nacionalizam. Ne shvatam kako se u zemlji koja je toliko izmešana moglo tako nešto dopustiti, da nismo mogli iz jednopartijskog sistema preći u demokratiju bez tako strašnog, destruktivnog rata.
 
                                           (Popisivanje za spas: Diana Budisavljević u sceni filma)
 
Zašto se danas kod nas više ne priča o antifašizmu, priča se samo o fašizmu, ali onog drugog - istinske žrtve tu više nisu tema. Da li zato što su pomrli oni koji su svedočili o njegovim užasima u Drugom svetskom ratu, a oni iz potonjeg rata drve samo o tome da je njihov fašizam proizašao iz fašizma onog drugog? A bilo bi važno pre svega govoriti o fašizmu u svom dvorištu.
 
Antifašizam i fašizam su dve jako važne reči, dva velika pojma, to su zapravo dobro i zlo, milosrđe i pohlepa, a između njih je ceo svet, sve što živimo. U dobru nastojimo biti ljudi, u zlu se razdvajamo po boji kože, nacionalnosti, veri itd.
 
Mislim da bi bilo jako važno da ljudi nauče prepoznavati te temeljne postavke, manje je bitno kako se one zovu. Kada bi na svaku politiku isključivosti i političare koji je zagovaraju reagovali tako da te ljude ne biramo za svoje predstavnike, to bi već bio veliki napredak. Možda i sasvim dovoljno.
 
Hrabrost je danas, više nego ikada, vrhunski čin pobunjeništva. Da li je za hrabrost potrebno samo malo ili mnogo snage? Ljudi nisu spremni da budu hrabri ni elementano, bar malo. Otkud ta perverzna zamena teza? Kako je fašizam postao mejnstrim ponašanje, pomodna poza poraženih salonskih dokoličara i matrica ponašanja istinskih gubitnika?
 
Hrabrost je poziv, to je nešto što osetiš u sebi da moraš u određenim okolnostima. U času te odluke, ti toga nisi svestan, tek kasnije se to nazove hrabrost. U stvaranju ovog filma, stalno smo se ogledali u Diani i njenim saradnicima, u onome što su oni činili. Ni sama Diana u trenutku kada shvata da za srpsku decu i majke nema organizacije koja bi im slala pomoć u logore, te odlučuje pokrenuti takvu akciju pod svojim imenom, ona ne misli da je to hrabro, oseća to samo kao neku svoju dužnost, da pomogne ako može.
 
A u tom času joj se čini da može, makar je njen suprug Julije Budisavljević poreklom Srbin. Iz današnje perspektive se to čini strašno smelo, ali sigurna sam da ona tada nije mislila da radi nešto posebno, pa ni posebno riskantno. Tako i ja, kao i moje producentkinje Miljenka Čogelja i Olinka Vištica i svi koji su nam se kasnije priključili, nama se samo činilo da je Dianina priča važna, vredna svog našeg truda i znanja.
 
Da li je iz nas progovarala reakcija na situaciju u Hrvatskoj, u kojoj je negiranje postojanja logora Jasenovac, relativizacije zločina i uopšte koketiranje s ustaštvom, mućenje vode i pokušaja revizije istorije, postala svakodnevica? Da li bismo imali isti poriv da napravimo taj film da je situacija oko nas bila manje nacionalistička i na kraju, da li bi to bio isti film, stvarno ne znam.
 
Moraće proći godine da to mogu nekako racionalno da protumačim. Sad samo mogu reći da ni u jednom trenutku to za nas nije bilo pitanje, to se moralo, svi smo tako osećali. Jedini strah koji smo osećali je da li ćemo biti dovoljno dorasli tako velikom zadatku, da li ćemo znati da napravimo taj film da dostojno predstavi Dianino delo.
 
Koja korist što je Diana Budisavljević pobedila u Puli, kad nije u Splitu, Mostaru, Sarajevu, Beogradu, Zagrebu... Koja korist što je Diana pobedila ovim filmom posle 70 godina kada ono čega je Diana simbol danas gubi na svakom koraku, na dnevnoj bazi?
 
Kako mislite da nije pobedila u Splitu, Mostaru, Sarajevu, Beogradu, Zagrebu? Gde god da je došao, film je svugde dobio ovacije publike. To je velika pobeda.
 
Pre Pule tek je mali broj ljudi verovao u taj film, za ljude iz filmske banše on je bio kamerni crno-beli art house film koji neće proći dalje od festivala. A dogodilo se sve obrnuto. Publika je prigrlila taj film i nosi ga i dalje.
 
U Hrvatskoj ga je videlo preko 30.000 ljudi i još je u bioskopima, do sada je na festivalima dobio već 11 nagrada. Upravo je krenuo u bioskope u Srbiji, uskoro će i u BiH i Sloveniji. Lepšu sudbinu nije mogao zamisliti. Diana i njeno delo, njeni saradnici i deca koja su to preživela, spaseni su od zaborava.
 
                                                                                                                           
(Preživela logoraška deca: Milorad Jandrić, Zorka Janjanin (preminula pre prikazivanja filma), Nada Vlaisavljević i Živko Zelenbrz)
 
Potresan je ceo film, sve slike, reči, tišine i stanke duboko se urezuju u gledaoca... Jedna od moćnih poruka filma su kadrovi koji prikazuju Zagreb koji dočekuje Nemce i ustaške kolaboratore na "trgu Baneta Jelačića", što bi rekao junak "Bureta Baruta" u JDP-u, sa ustaškim pozdravima, mahanjem i ozarenim licima, koji kao da se pretapaju u drugom delu filma u kadrove sa istog mesta, Trga Bana Jelačića na kojem masa ozareno kliče novim pobednicima - komunistima.
 
To su dva istorijska događaja koja označavaju početak i kraj Dianine akcije. Sa ulaskom Nemaca 10. aprila 1941. započinje period Nezavisne Države Hrvatske, Nemci na vlast postavljaju Pavelića i ustaše, ekstremni nacionalistički pokret koji velikoj većini građana tadašnje Kraljevine Jugoslavije, koja se upravo raspala, uopšte nije bio poznat.
 
Sam Pavelić nije boravio u zemlji 10 godina pre nego što ga je Hitler postavio za poglavnika. Beograd je bombardovan 6. aprila 1941. Zagrepčani iščekuju istu sudbinu (zato Diana u jednoj sceni kaže: "Avioni su stalno nadletali zadnjih dana, nisam znala što će biti"), a onda se događa obrt - Zagreb nije bombardovan, već postaje glavnim gradom NDH.
 
Nakon četiri godine rata, u kojem je stradalo oko milion ljudi na području Jugoslavije, 8. maja 1945. Zagreb je oslobođen, glavnim trgom sad prolazi Narodno-oslobodilačka vojska predvođena Titom kao glavnim vojnim zapovednikom i predsednikom Komunističke partije.
 
Samo dve nedelje nakon tog datuma, komunisti Diani oduzimaju kartoteku jer ona ne može biti heroina, što zbog svog austrijskog porekla - dakle ona je pripadnica ratnih gubitnika, što zbog svoje klasne pripadnosti. Sigurna sam da Diana i nije htela da bude heroina, ona je samo htela da nastavi da radi na spajanju majki i dece koji su bili razdvojeni u logorima, ali joj taj rad više nije bio dozvoljen jer su zasluge morale pripasti nekome drugome.
 
Često, zapravo gotovo uvek, pobednici i u svojoj zasluženoj pobedi, nisu obazrivi pa naprave velike nove žrtve i kad je sam rat gotov. Sve u Dianinoj priči i njenom Dnevniku ukazuje na ljude kakvi obično jesu, ne treba olako lepiti etikete, treba iz svega toga učiti, prepoznavati modele i mehanizme.
 
O Sutjesci i Neretvi napravljeni su filmovi, napisane priče, izgovorene velike reči. U njima su junaci muškarci. Diana je gurnuta pod tepih, zato što je bila Austrijanka, iz više klase, građanka, pri tome bila je i žena koja je radila protiv pravila muškog društva. Da li mislite da je Diana bila muškarac, da li bi bila zaboravljena?
 
Ne znam. Da je bila muškarac austrijskog porekla i buržuj, možda bi bila tj. bio streljan nakon rata. To ne možemo znati.
 
Ali prilično sam sigurna da to što je žena i što se bavila spašavanjem, a ne ratnim osvajnjem i oružanom borbom, da njena priča ne bi tako dugo čekala, ne bi prošlo 70 godina da je se otkrije. Ništa što čine žene u patrijahalnom društvu nije jako važno. Tu se čak ne radi o tome da je to namerno, jednostavno nemamo to uopšte osvešteno, to je nekako samo tako. Sve drugo je eksces.
 
U tom smislu, za mene je bila jako otrežnjujuća činjenica da sam prva rediteljka od 1957. koja je u Puli dobila glavnu festivalsku nagradu, danas Veliku zlatnu arenu, a nekad je to bila Zlatna arena za režiju, koju je dobila Soja Jovanović za film "Pop Ćira i pop Spira".  Dakle u 66 godina postojanja festivala, samo dve rediteljke. Žiri na proglašenju nagrada uopšte nije bio toga svestan, tek smo kasnije svi saznali. To samo govori o toj neosveštenosti koju sam ranije spomenula. 
 
                                                                                              (Alma Prica kao Diana Budisavljević)
 
Prvi put na nekom filmu Alojzije Stepinac, čovek kojem se u zagrebačkoj katedrali ostavljaju poruke ljubavi i molbe za ispunjenje želja za najmilije, prikazan je u izmaglici kao bezdušno biće anđeoskog lica. Nevidljivim glumačkim sredstvima maestralno ga igra Livio Badurina i ovde je mesto gde bi trebalo pomenuti i Igora Samobora i Almu Pricu koji su dali lice dobroti. Pretpostavljam da ste mnogo razgovarali sa glumcima kako na platnu da žive te ljude, a ne da ih glume. Kakvi su bili susreti glumaca i preživelih?
 
Zanimljivo je da je Livio Badurina prvi glumac koji je interpretirao Stepinca na filmu. Kako zanimljivo da se o Stepincu toliko često govori, a da on uopšte ne postoji u delima fikcije, filmovima, romanima. To opet govori koliko su neke ličnosti u našoj istoriji veliki tabu.
 
Primam velike pohvale za glumačke izvedbe u filmu, zato što su svi vrlo diskretni, funkcionalni, maksimalno blizu dokumentarnom. Alma Prica je jedina velika uloga u filmu, jer je ona Diana i mislim da ju je maestralno odigrala, potpuno minimalistički, sve se čita s njenog lica. Igor Samobor, koji glumi njenog supruga Julija Budisavljevića, je veliki slovenački glumac, ali nije bio toliko korišćen na filmu. Bili su mi jako lepi i skladni zajedno.
 
Da li ste imali neki najličniji porodični bekgraund iz kojeg ste napravili ovaj film ili je jedini bekgraund bio osećaj za ljudsko, potreba da se dokuče razlozi neljudskosti i prikaže ljudskost?
 
Sa samom Dianom nisam u krvnom srodstvu. Ona je rođena Austrijanka, iz trgovačke porodice Obekser iz Insbruka. U Zagreb se doselila s Julijem koga je upoznala u Insbruku gde je on studirao medicinu i kasnije radio na klinici. Tamo su se i venčali, a nakon Prvog svetskog rata su došli da žive u Zagreb i tu su im se rodile kćeri.
 
Sa Julijem Budisavljevićem jesam u nekom dalekom srodstvu, u petom kolenu, mislim. Ali zaista do 2010. godine, kad samo pročitala Dnevnik, nisam nikada u porodici čula za Dianu. To je na neki način bila "veza na prvi pogled", Diana me osvojila svojom upornošću, nepolitičnošću, zdravim razumom, intuicijom. Za mene je ona moralna vertikala i u tom smislu sam se za 10 godina priprema ovog filma trudila da što više po tom pitanju budemo "u rodu".
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Go to haven
    28.11.2019 21:57
    e sad
    Diana Budisavljevic je bila zena Srbina Budisavljevica , doktora iz Zagreba.
    A znate li ko se jos prezivao Budisavljevic u tadasnjoj drzavi Hrvatskoj?

    ....
    Jovanka Budisavljevic , ili ti opstim masama poznata kao Jovanka Broz, zena Josipa Broza Tita.
  • Y
    19.11.2019 10:38
    ludilo...
    Čini mi se da kritičari filma film nisu ni gledali. Pojedini iz razloga što nisu informisani da film mogu pogledati npr. u bioskopu Arena u Novom Sadu, naravno ne besplatno.Zamislite, karta se naplaćuje. A rediteljka film je snimila iz razonode, kad nije znala šta da radi. Čak i ona bi da naplati svoj rad. Zamislite.
  • Neša
    19.11.2019 06:37
    Ah
    @Starac Vukašin

    Trajna nekrivica je osnov svih zlodela. I budućih. Postoje dežurni krivci i trajno nevini. Veoma prosto.
  • Svetlana
    19.11.2019 05:43
    Dirljivo
    Bilo bi jako lepo kada bi citaoci pogledali film, malo citali o svemu (u valjanim izvorima, ne samo preko interneta) i shvatili odeju pre nego sto komentarisu ovako kvalitetan intervju o vaznoj osobi i njenoj humanosti i razumevanju razlicitosti. To trazi svakakve vestine i kompetencije, samo ne ostrascenost. Odlican film i divan intervju.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Pravila i uslovi korišćenja Pošalji vest