Pandemija ogolila slabosti globalizacije

Pre neki dan u Sloveniji je registrovana prva žrtva zaraze virusom korona. Reč je o štićeniku doma za stare i nezbrinute, a osim preminulog zaraženo je još sedam štićenika i petoro zaposlenih istog kolektiva.

Ovaj slučaj ilustruje gde najsnažnije udara aktuelna globalna pošast. Na najslabije i, ako to nije sinonim, na najsiromašnije.

Slična su istorijska iskustva epidemija koje su harale Evropom. Upravo ovu činjenicu bi morale imati u vidu sve vlade sveta, i to baš sada kada pokušavaju da vanrednim merama ublaže smrtonosan pohod novomutiranog virusa.

Generalno, vlasti pokušavaju da ublaže medicinske posledice zaraze, prvenstveno da ublaže širenje epidemije, isto tako i učestalost tragičnog epiloga. Vlade pokušavaju da u što većoj meri održe i ekonomiju zemlje, skoncetrišući se pre svega na održavanje proizvodnje, distribucije i potrošnje, ali i očuvanje radnih mesta.

Gde lanac puca

Najslabiji su najugroženiji, u obe varijante, medicinski i ekonomski. Mere društvene zaštite morali bi biti naglašene naročito prema ovoj, u Srbiji ne baš malobrojnoj kategoriji stanovništva.

To je mesto gde najčešće puca, a zaštita od pošasti je jaka onoliko koliko je snažna najslabija karika u lancu.

Pogledajmo, pak, kakve mere preduzimaju ili kane preduzeti evropske vlade. Strategija se zasniva na nameri da se održi uobičajeno funkcionisanje svakodnevnog života, naravno na način prilagođen epidemijom  uslovljenim ograničenjima.

Najveća kriza u istoriji Evrope

Evropska komisija nema velike operativne nadležnosti, stoga su njene nadležnosti prvenstveno finansijske. Ursula fon der Lejen reagovala je kako je mogla.

Iz Briselskog budžeta izdvojila je 37 milijardi evra za kreditiranje ekonomije, sa naglaskom na mala i srednja preduzeća. Čini se, međutim, da je predsednica Evropske komisije pun pogodak ostvarila gostujući 13. marta na Prvom programu Nemačke televizije.

U kratkom, upozoravajućem nastupu, rekla je da se "Evropa nalazi u verovatno najtežoj krizi u istoriji. Važno je da preživi i da se ne uruši". Niko nije tako precizno, u samo nekoliko reči, opisao dramu koju ovih dana preživljavamo.

Italija je epicentar zaraze. Vlada sa Apenina je možda zakasnila u primeni mera medicinske zaštite, međutim, kada je reč o neophodosti održanja ekonomije, reagovala je pravoremeno.

Već prvih dana pošasti izdvojla je 25 milijardi evra. Programi pomoći, od subvencija do kredita, usmereni su na mala i srednja preduzeća, na kreditore koliko i na kreditirane, podjednako na podsticaj proizvodnje i potrošnje.

Dogovor države, poslodavaca i radnika

Primer Danske je ilustrativan. Vlada iz Kopenhagena je prvu meru usmerila na podršku privatnim preduzećima, a tiče se na održanje radnih mesta.

Onima koje su vlasnici označili kao višak u novim okolnostima, tri četvrtine zarade, maksimirane na 3.000 evra mesečno, biće isplaćivane iz državnog fonda. Obaveza poslodavca je da doplati četrvrtinu, dok se radnik obavezuje da pet dana mesečno ide na odmor. Onima koji žive od dnevne zarade državna mesečna nadoknada ograničava se na nešto višem nivou, na 3.500 evra mesečno. Izvanredan primer tripatitnog dogovora.

Čini se, međutim, da je za celu Evropu najznačajnija reakcija Nemačke. Iz Berlina je stigla gotovo neverovatna vest. Biće obezbeđeni povoljni dugoročni krediti za sve dobro osmišljene programe, ne samo u ekonomiji već i za potrebe svih segmenata društva.

Procenjivalo se da će Nemačka intervenisati sa 550 miljardi evra, no Franc Olaz i Peter Altamajer, ministri za finansije i privredu, su istakli da je na raspolaganju još veći fond i da je najvažnije dobro osmisliti kreditne programe.

Potrošački čekovi

Sindikalni čelnici iz Berlina su istakli da je neophodno u priču ubaciti potrošačke čekove kako bi podstakli potražnju, a da bi se savladale teškoće biće potrebno potrošiti jako mnogo novca.

Upravo su potrošački čekovi forma koju bi vlade širom globusa morale reafirmisati. Dok se dodaci penzijama ili minimalnim zaradama odnose na siromašnije, ali, ipak, kategorije stanovništva koje uredno žive, van vidokruga državne pomoći su oni koji su izgubljeni sa tržišta rada.

U Srbiji, primera radi, oko dve trećine nezaposlenih nije registrovano u Nacionalnoj službi zapošljavanja i oni se izostavljaju sa spiska podržavanih u aktuelnoj pošasti. Prepušteni su sami sebi.

Samoizolacija i socijalno distanciranje su označeni kao ponašanja neobično važnim da se izbegne zaraza. Posebno za pojedine kategorije građana, starije od 65 godina, odnosno za osobe sa dijabetesom, kardiološkim ili onkološkim problemima.

Predlaže se i rad od kuće, forma koja se sve više upražnjava i u regularnim uslovima. Jer ostanak i rad od kuće izlaz je sa mnoge, pre svega iz it sektora ili onih koji pružaju savetodavne usluge raznog tipa, za ljude koji žive od pisanja. Tu je i mogućnost virtuelnog pružanja usluga.

Kakva radna prava

Međutim, sada se jasno vidi da su pojedini trendovi u poslednje četiri decenije doprineli da se dodatno oteža rad, pa i sam život, u novim uslovima. Previše je ljudi koji žive od dnevnog rada i nemaju izvesnost privređivanja, time ni prihoda, ukoliko svako jutro ne započnu sa poslom.

Desocijalizacija radnih prava, tako naglašena poslednjih decenija, sada pokazuje tamnu stranu. Pri tome, globalizacija je uporedo mnoga proizvodna radna mesta ukinula, a gro ljudi se nekako snašlo zapošljavanjem, na osnovu dnevnog rada, u uslužnom sektoru.

Pojavile su se službe poput dostavljača, zabavljača, društveno angažovanih, konobara, vozača, od klasičnih do ubervozača, čija zarada bukvalno zavisi od toga hoće li svaki dan biti u pokretu. Ko će od njih da prihvati samoizolaciju i prestane sa radom kada time automatski gubi i zaradu?

U Sjedinjenim Američkim Državama čak 58 odsto svih zaposlenih, oko 82 miliona radnika, privređuje na osnovnu dnevne zarade. Ako se danas ne pojave na poslu, nema ni zarade, time ni uslova za život. Za njih samoizolacija možda i jeste način da se izbegne zaraza, ali je, još i više, i neka vrsta kažnjavanja za nemaštinu i posledičnu smrt od gladi.

Pošast koja nas je zadesila otkriva nam slabosti i mane koje u uobičajenim uslovima možda i nismo primećivali ili nam nisu izgledale dramatične. Vreme je da se korigujemo i stvari sagledavamo humanijom dioptrijom.