Menu 021

Manola Gajatri: Sramno je i licemerno siromašnima govoriti da se distanciraju

Budeći empatiju među ljudima, ubuntu filozofija vratila je afričkom čoveku oduzeto mu dostojanstvo, kaže Indijka koju je sa srpskom kulturom pre 10 godina spojio novosadski umetnik koga je korona zatočila na farmi njene majke nadomak Bengalora. Pesnikinjina priča stiže pak iz dalekog Johanesburga.
Info 06.06.2020. | 10:11 > 02:12
Manola Gajatri: Sramno je i licemerno siromašnima govoriti da se distanciraju
Foto: 021.rs (Manola Gajatri)

Indijska pesnikinja i performerka Manola Gajatri Kumarsvami za srpsku kulturu čula je preko novosadskog performera Kristiana al-Droubija o kojem je, povodom njegovog tromesečnog usledpandemičnog boravka u Indiji, 021.rs nedavno pisao.

Al-Droubi i njegov drug Aleksandar Denić u karantinu su nadomak Bengalora, na farmi pesnikinjine majke Jačinte Kumarsvami, žene koja se već godinama bori po borbi protiv nasilja nad indijskim ženama.

Koliko je bio ubedljiv susret Al-Droubija i Manole Gajatri tokom umetničkog projekta Art karavan Indija te 2010. godine, možda najbolje pokazuje činjenica da je pesnikinja nekoliko godina kasnije u Bengaloru organizovala poetski festival indijskih, afričkih i srpskih umetnika. Tema festivalskog susreta bile su kulture koje su u senci dominantnih, mejnstrim kultura. Već naredne godine Gajatri se obrela u Beogradu na konferenciji Međunarodne teatarske federacije.

Manola Gajatri je diplomac Džavaharlal Nehru Univerziteta u Nju Delhiju, a u ovom trenutku nalazi se u Johanesburgu, gde je na postdoktorskim studijama na Wits School Arts Univerziteta Witwatersrand.

Njena pozorišna radoznalost prostire se između dva istraživačka polja: na jednoj strani onog koji ispituje dramatičnost u sferi života i teatra, a na drugoj strani performansa kao forme najličnijeg umetničkog izražavanja, a obe njene umetničke krajnosti slivaju se u njene stihove. Neki od njih mogu se čuti OVDE.

Manola Gajatri za 021.rs pričala je o tome kako je iz afričkog ugla izgledao svet poharan virusom korona:

"Vlada Južnoafričke Republike donela je vrlo brzo prve mere za savladavanje krize, i snašla se mnogo bolje nego što se snašla Indija, gde su mere bile nekako iznenadno prekonoćne. Ove su bile stroge, ali ne i okrutne. Sve oko ishrane vrlo brzo je uređeno tako da ne bude nikakve panike, policija je preduzela mere da ne dođe do nekog nasilja tokom karantina, naročito da ne bude rodnog i porodičnog nasilja, što je bila jako dobra mera imajući u vidu da se porodično nasilje na svetskom nivou tokom karantina povećalo. Punom parom radile su lokalne varijante Ubera i Bolta. Čak i tokom preventivnih mera najvišeg - nivoa 5 - radnje su radile nekoliko sati svakog dana.

Ispostavilo se da je u Africi nivo zaraženih virusom korona i obolelih od kovida-19 najniži u svetu. U jednom trenutku Johanesburg je, na primer, bio zarište korone a bilo je pet zaraženih na 100.000 ljudi.

Kod nas je bilo pet nivoa mera protiv kovida-19. Trenutno smo na četvrtom i očekujemo da ćemo se do 1. juna spustiti na treći nivo. U ovom trenutku, uz sve mere, postoji još uvek i zabrana točenja alkohola, kao i restrikcije koje se odnose na putovanja.

Što se zdravstvenog sistema tiče, lečenje ovde je jako skupo. Da bi preživeo moraš imati podebeo novčanik. Nema besplatnog leka, a i svako savetovanje sa lekarom treba da se plati, i to nevezano za kovid-19. Naravno, i ovde svakodnevno i dalje imamo brifinge o obolelima, zaraženima i izlečenima na kojima se stalno podseća na potrebu poštovanja mera.

Imam utisak da su ljudi ovde vrlo pažljivi na temu kovida-19. Razumeju situaciju i vladaju se  tako da ona bude što bezbolnije prevaziđena. I to je najbolje u svemu, da ljudi imaju svest o tome da moraju sami da se paze.

Tome je umnogome doprinela i ubuntu filozofija življenja, taj pokret, način razmišljanja koji je nastao sedamdesetih godina 20. veka ovde u Africi, s idejom da se oživi izgubljeni identitet stanovnika Afrike, njihove kulture ali i da se ljudima vrati dostojanstvo koje je im je kolonijalizam oteo.

Ubuntu filozofija smatra da nema napretka pojedinca bez drugog čoveka, bez napretka zajednice. U nekim krajevima zemlje ubuntu je veoma izražen i ukorenjen, a negde baš i nije. Predsednik Ramafoza pokušava tu filozofiju da uvede i u zdravstveni sistem kako bi bio dostupan što većem broju ljudi. Tim povodom nedavno je uputio pismo Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Mogu reći da se ljudi ovde nisu toliko ni plašili epidemije. Odmah su počeli da koriste sprejove za dezinfekciju, dezinfikuju vas čim uđete u neku radnju. Nose maske.  One koje su napravile neke male manufakturne radionice predivno su koloritne.

Međutim, ispostavilo se da nije sve bilo baš tako idilično, Tokom perioda propisane izolacije bilo je nekoliko brutalnih smrti u koje je bila umešana policija i to je bio razlog za veliku zabrinutost i uznemirenost stanovništva. Ljudi su upirali pogled u vladu i njene strukture, ali kako pomoći na terenu nije bilo, i kako se situacija nije rešavala, zabrinutost je samo rasla. Sada, međutim, imam utisak da su ljudi više zabrinuti za mentalno zdravlje, a brinu i o tome da li hranu i utočište imaju oni koji su u ovakvim sitaucijama još izloženiji bedi i beznađu.

I tu dolazimo do ključnog etičkog momenta ove pandemije - sintagme "socijalno distanciranje". Ona je postala mantra ove pandemije, osnova borbe protiv ovog virusa. Ako govorimo u kontekstu jako siromašnih ili uopšte većeg dela sveta koji nije bogat, "socijalno distanciranje" zapravo je vrlo diskutabilna i veoma licemerna fraza, deo - etički vrlo - upitne i veoma opasne frazeologije. 

Bojim se da socijalno distanciranje apologizuje nadmeni stav jedne kaste, staleža, klase bogatih i moćnih nad drugim ljudima, preciznije, daje alibi onima koji se loše ponašaju da se sada legitimno loše ponašaju prema slabijima od sebe. To je naročito izraženo u zemljama u kojima se siromašni i manjine ionako drže na distanci, gde se pohlepni korupirani lideri vode jedino profitom a kada se tome da se na svetskom planu podržavaju nehumane politike i isti takvi korumpirani lideri, jasno je da je "socijalno distanciranje" ozbiljno moralno upitna stvar.

Način na koji su neke vlade "zaključale zemlju" i onemogućile ljude da prehrane svoje porodice - prestrašan je. Istovremeno time daješ mogućnost ljudima koji su podložni korupciji da zadaju pravila i "sprovode ih". Sve je dodatno strašno ako se to dešava u zemlji na čijem je čelu neko ljudski vrlo problematičan.

Tako se ispostavlja da su siromašni još jednom izdani. Utešno u svemu je da su, čini mi se, mlade generacije vrlo osetljive na te teme i da na sve načine, svim sredstvima, pokušavaju da – za početak - lociraju a onda i reše te probleme.

Evo jedan mali, ali po značaju važan primer. Na mom Univerzitetu bilo je otpora prema onlajn nastavi, jer su ljudi platili vrlo velike školarine, a nisu mogli da pohađaju nastavu. Ispostavilo se da deo ljudi nije bio u prilici da je pohađa jer nije imao na čemu da je pohađa. Nakon toga moj Departman napravio je kampanju da svi studenti dobiju sredstvo na kojem bi mogli da prate nastavu. Akcija je bila uspešna.

Nakon faze rada od kuće, sada je tendencija da se vratimo u škole, mada i dalje postoji otpor i zazor od toga, kao i na temu javnog prevoza, jer postoje još uvek ozbiljni rizici za zarazu.

Za nas koji imamo posao, koji imamo sigurna primanja i relativno sigurnu političku klimu pandemijski dani su bili relativno prihvatljivi. Mnogi od nas shvatili su ih kao neko podvlačenje crte. Ukoliko nismo bili u nekoj rizičnoj grupi, sve to nekako u suštini je ipak izgledalo kao neki odmor, mogućnost nekog rekreiranja. Mogli smo da potražimo onlajn pomoć nekog terapeuta, možemo sada da zakažemo termin kod psihijatra...

Ali ne verujem da je on bio relaksirajući ljudima koji nisu mogli da rade od kuće, zdravstvenim radnicima, prodavačima, nekim javnim službenicima, policajcima… Sigurno nije bio ni domaćicama koje su i pre korone svoje vreme provodile radeći mnogobrojne poslove u kući. Sada su dodatno morale da brinu još više i o školi, domaćem, zapravo imale su duplo više posla.

Domaćice nisu, kao mi priviligovani koji su imali fizičku distancu od svog posla, mogle da imaju tu distance. Verujem da im zaista nije bilo lako.

Ne smem da se žalim. Za razliku od njih, ja sam mogla da gledam drveće i plavo nebo iz mog stana i da dam sebi oduška u kontemplaciji. Evo i sada neke žene sede na blakonu i uživaju čavrljajući. Jedino disonantno je što sam u nekoliko navrata, ubedljivo, čula muzički ukus mojih komšija.

Trenutno radim na na projektu The HAPpy Place koja je deo "Isceljujuće platforme umetnosti", projekta koji radimo na našem Departmanu. Baziran je na istraživanju kolega na temu toga kako trauma utiče na “misao tela” i šta možemo da uradimo tim povodom. Vreme koje živimo idealna je potka za taj rad.

U kontekstu tog rada pohađala sam časove bodidriminga Marian Dunlee koja je lepo primetila da je ovo vreme kada priroda sebe samoreguliše, uravnotežuje se, brani se od onih koji je dovode u neravnotežu.

Videla sam na desetine fotogafija ptica i drugih životinja koje su se pojavile u svojoj lepoti posvuda gde ih inače ne vidimo. Doduše, negde su se u poseti pojavljivali i medvedi i panteri, ali tišina i mir su ti koji su ih prizvali da istražuju i mesta koja nisu njihove prirodne stanice.

Rastužuje me kad pomislim kako li smo mi agresivno živeli na ovoj planeti i koliko smo drugih oblika nekog života uništili svojim ponašanjem.

Pokazalo se i kako je zapravo malo potrebno da preživimo a da opet budemo povezani. Jako se nadam da se nećemo opet fokusirati isključivo na ekonomiju i industriju, da to neće biti naš jedini prioritet.

Kada sam bila manja, moja majka je govorila da ne moramo mi da spasavamo planetu, dovoljno je samo da joj ne budemo smetnja. Ova sitaucija je pokazatelj da moramo da nađemo bolju vezu sa prirodom. Korona nas je naučila da moramo koegzistirati sa nekim monokulturama.

Što se tiče moje rodne zemlje, Indije, tamo je u ovom trenutku jeziva situacija sa radnicima, oni su marginalizovani i ostavljeni na milost i nemilost kilometrima, neumoljivoj prirodi, monsunima, siromaštvu… Desetine hiljada njih ostalo je bez posla i sada u jezivim uslovima pešaće kilometrima da bi se vratiti kući. Većinu njih poslodavci nisu ni isplatili, jer su to ljudi koji bukvalno rade za dnevnicu. Hapse se i studenti koji protestuju... 

Osim toga, čini mi se da i islamofobija dobija nova krila u ovoj krizi. Mnogi moji prijatelji, porodica i kolege uključeni su u borbu protiv raznih nedemokratskih poteza i lošeg odnosa prema ljudima. Situacija nije nimalo ružičasta, pa ipak se nadam da će vlade podržati čoveka i njegove prioritete, a ne ekonomski i politički profit, i populistički religiozni aktivizam.

Takođe, ova pandemija, odnosno njena globalnost, sveprisutvnost i sveobuhvatnost, ismejala je neke nacionalne koncepte koji su neke nacije uzdizali iznad ostalih. Ona je dokaz da treba promovisati slobodno mišljenje, a ne ksenofobiju, strah i pohlepu", objašnjava naša sagovornica. 

Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Brus Vilis
    10.06.2020 03:53
    Kad sam lane i 3 godine ranije bio u Južnoafričkoj Republici nije bilo virusa, ali je rasizam bio sveprisutan. U pojedine delove Johanesburga uopšte nisam smeo ići iznajmljenim kolima, a kad sam šetao iz hotela su me savetovali da skinem nakit i da obučem tanju jaknu, jer se lopovi plaše i pretpostavljaju da je ispod nje oružje. Vlasnici dućana ispod pultova su držali najćešće pumparice puške, jer je kriminal svakodnevna i uobičajena pojava. Drugim rečima, tekst u kojem se ističu medicinska dostignuća u borbi protiv korone u JAR-u deluje mi prilično isto kao izveštaji srpskih političara o istoj temi.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest