Menu 021

Kako je Rus Sergej Kogaj ostavio Sankt Peterburg zbog Novog Sada

Terapiju iglama počeo je da uči sa osam godina od svog dede koreanskog porekla koji je sa pet zlatnih igala lečio celo mesto. Kada su počeli da naviru i ljudi iz okoline, deda je žbice od bicikla morao da inauguriše u igle.
Info 13.07.2020. | 11:00 > 11:47
Kako je Rus Sergej Kogaj ostavio Sankt Peterburg zbog Novog Sada
Foto: 021.rs

Evo priče o našem sugrađaninu koji kaže da ne treba biti mnogo hrabar da bi promenio okolnosti i sebe. Samo mućneš glavom.

Osamdesetih godina, pre nego što će zemlju krvi i meda prekriti ruzmarin, snegovi i šaš, neponovljivi Milan Mladenović ispevao je svoj testamentarni Munkov krik u vidu stihova "Ovo je zemlja za nas" .

Ono je zaista bila zemlja za nas, zemlja po meri čoveka, ali sve što je potom nastalo, nije se doimalo adresom dostojnom pristojnog ljudskog postojanja. I zato su mnogi odlazili, odlaze, i, nažalost, odlaziće.

I to je neki poznati prirodni ili neprirodni, ko će ga znati više, tok istorije. U isto to vreme, neki drugi ljudi će, iz nekih jalovih zemaljskih geografija, dolaziti ovde da baš na ovom parčetu zemlje nađu svoje bolje sutra.

Jedan od njih je i Sergej Kogaj, uzbekistanski Rus koji je ostavio mitsko lepi Sankt Peterburg od koga je, ustvrdio je za 021.rs, Novi Sad bolje mesto za život. Evo njegove životne priče koja vuče korene iz nepreglednih ruskih stepa u koje su u jednom trenutku neke istorijske oluje zalutali i neki Koreanci, isti oni koji su danas, ne promenivši mesto boravka, stanovnici Kine.    

"U Novi Sad su me doveli moj sin Aleksandar i sport, a zapravo suštinski prijatelj Goran Milanović, džudo trener", kaže na početku svoje nesvakidašnje životne storije koja potvrđuje da sreća prati hrabre, mnogo više nego što je na strani onih koji stalno kukaju i ništa ne preduzimaju.

"Moj sin je trenirao džudo u Sankt Peterburgu. Tamo je pre nekoliko godina sa srpskim džudo timom došao Goran Milanović. Posle nadmetanja, sedeli smo dugo, pričali, i on me je pozvao da dođem u goste. I došao sam.

Odmah sam video: lep grad, fini ljudi, ima sunca, dobra klima - kod nas u Sankt Peterburgu je kao u Londonu, mnogo je kiše, nema sunca. Po povratku kući dugo sam razmišljao, da li želim da živim u gradu u kojem je sve stres, visok pritisak, nerviranje, povrće i voće koje jedemo ne donose seljaci na pijacu, već iz hladnjača, dolazi nezrelo ubrano ko zna odakle…

Osim toga, sve je mnogo skuplje nego ovde. Kod vas su u jesen jabuke bile oko 100 dinara (to je oko 70 rublja), a kada sam se vratio u Sankt Peterburg jabuke iz Srbije, znatno lošijeg kvaliteta, koštale su oko sedam evra.

Plata je tamo ista kao u Srbiji, ali je sve mnogo skuplje, osim komunalnih troškova i benzina. Ovde su komunalije za stan na Grbavici od 120 kvadrata od 170 do 200 evra, a za moj stan od 77 kvadratih metara u Sankt Peterburgu sveukupan trošak je manji od sto dolara. Neshvatljivo mi je samo zašto je benzin ovde tako skup. U Rusiji je upola jeftiniji.

Ima i tamo siromaštva, onog vidljivog, na ulici, mnogi ljudi nemaju ni platu, penzioneri dosta loše žive, i ako bi Rusi sa tamošnjom penzijom živeli ovde, onda bi živeli bolje. Mislim da je u Srbiji veći standard.

U međuvremenu sam sa Goranom obišao vaš region, video Crnu Goru, Bosnu, shvatio blizinu Beča, Budimpešte… Dileme nije bilo, ovo je bilo mesto gde je naš život mogao da bude bolji. Prelomili smo i došli. I nismo se pokajali nijednog trenutka”, priča ovaj istočnjački miran, a tokom razgovora ispostaviće se pronicljiv i vrlo duhovit čovek.

"Moj sin je odmah sa srpskim timom išao u Francusku na takmičenje. Ovde je nastavio i završio osnovnu školu, odlično govori srpski, mnogo bolje od mene, stekao je prijatelje, jedan od njih ga je nagovorio da zajedno upišu medicinsku školu".

Novopečeni Novosađanin kaže da je do sada upoznao sve čari okoline Novog Sada. Bio je u Iloku, na Fruškoj gori, u Čurugu, divi se ljudima koje je upoznao i video kako vredno rade na poljima, na svojim seoskim gazdinstvima, na zemlji. Rado je razgovarao sa njima, interesovao se za sve poljoprivredne izazove kojima su izloženi. Na pitanje kako ga ljudi ovde prihvataju, kaže da su ljudi topliji i dobronamerniji nego u Rusiji. 

"Spremniji da pomognu. Mnogi ovde misle da sam Kinez, pa mi se obraćaju na engleskom. Zavisno od situacije nekad im odgovaram na engleskom, nekad na srpskom, pa se začude, ali generalno, komunikaciju uspostavimo vrlo lepo", kaže Kogaj.

Naš sagovorniku u nastavku otkriva svoj neobični životopis. 

"Rođen sam u Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana i tamo sam živeo do svoje 29 godine. Otišao sam iz njega tražeći bolji život. Po raspadu SSSR-a, raspalo se sve, svaka zemlja uvela je neka svoja pravila. Svi su uveli neki svoj jezik, a do tada smo svi pričali ruski. I Uzbekistan je hteo svoj jezik, on je sličan turskom (uzbečki turski pripada uralsko-altajskoj porodici jezika. prim. nov.). I nije problem bilo to što je sada taj jezik drugačiji od slovenskog, govorio sam ja pomalo i taj uzbečki turski, nego što su temeljno počeli da menjaju sve što je valjalo. Menjali su sistem obrazovanja, nekako "izmišljali su sami sebe": uzbečku fiziku, uzbečku matematiku... Sve je promenjeno.

Sada je u Uzbekistanu vrlo loša situacija što se obrazovanja tiče. Otišao sam odatle u dogovoru sa suprugom. Znao sam mnogo ljudi, imao dosta prijatelja u Rusiji, moja tetka je živela u Sankt Peterburgu i tako sam se obreo tamo. Čim sam došao dali su mi stan, za pola godine dobili smo pasoš i tako je sve počelo u Rusiji. Otvorio sam kliniku, posao je cvetao, sve je bilo dobro".

Na primedbu da je bilo dosta hrabro sve to ostaviti - u ne baš tinejdž godinama - i početi novi život hiljadama kilometara daleko, Sergej Kogaj poručuje da ne zna šta je sa ljudima koji ne menjaju svoje okolnosti i ne menjaju sebe. 

"Možda oni misle da će živeti doveka, ili bar 100-150 godina, ali ja ne mislim tako. Znam da je život jedan, da ima kraj, i onda imaš dve varijante: sediš u kući na jednom mestu, sediš, sediš, ponekad malo kukaš, i tako prođe ceo život, umreš, i ništa.

Druga varijanta, za koju moraš da se stalno trudiš je da stalno trčiš neke trke, odrediš koliko možeš u prvoj turi, pa onda malo odmoriš i onda opet trčiš i pretičeš sebe, ali život tada pulsira u svoj svojoj snazi. Živiš punim plućima. Umreš i ti na kraju, doduše, ali si makar živeo. I ne treba osuđivati ljude ako je to njihov svesni izbor, da ne znaju druge ljude, jezike, krajeve, kuture, njih to ne zanima. Ne treba biti ljubomoran ni na one koji trče svakog dana da bi im život bio interesantniji. Moj lični stav je da svakog dana treba uraditi nešto za sebe. Ali, na svakom čoveku je izbor. I nije to neka hrabrost, samo mućneš glavom.

Ja bih hteo da proživim, da mi život na kraju bude takav da nemam nekih žaljenja zašto nešto nisam uradio, a mogao sam. Volim da upoznajem druge ljude, oni uvek nešto donesu, uvek ti probude neki impuls, pa makar i ako nisu neko dobro iskustvo, i to je, ako si pametan, korisno za tebe", kaže Kogaj.

I na kraju, ali ne i najmanje važno, naprotiv: čime se bavi ovde?

"Lečim ljude iglama. Ja sam igloterapeut. Jeste, to jeste akupunktura, ali nije samo ona, zato i kažem igloterapeut. Tokom života i iskustva utemeljio sam neku svoju praksu kojom pomažem ljudima sa problemima sa kičmom i svim onim poteškoćama koje donosi bolesna kičma i neuropatije. To je neki holistički pristup svakom pacijentu pojedinačno, na vrlo temeljan i autentičan način. Ali, ispričaću vam kako je sve krenulo.

Moj deda Gena bio je Rus koreanskog porekla, živeli smo zajedno u mestu Jangibozor u tašketskoj oblasti, u jednoj velikoj porodičnoj kući. Deda je bio nepismen, ali je u rukama imao veliko znanje: iglicama je lečio ljude. Imao je pet zlatnih igala kojim je činio čuda. Nasledio ih je od svog učitelja i čuvao kao oči u glavi. Zbog tih igala kod nas su dolazili ljudi na nosilima ili jedva hodajući, a on bi ih posle nekog vremena oporavio: vraćali su se na svojim nogama ili bar bez bola. Uglavnom je lečio one kojima lekari nisu mogli da pomognu, takvi su kod njega dolazili. Dvorište nam je uvek bilo puno ljudi.

Bio sam dečarac od osam godina kada je deda počeo da me tera da učim. Nećkao sam se, sva su deca ganjala fudbal, i ja sam hteo, ali kako niko u porodici nije stao na moju stranu, počeo sam da učim. I nije bilo lako, jer je deda bio strog i prek učitelj. Kad bih počeo malo da zabušavam, deda bi lepo uzimao šibu i krenulo bi ubeđivanje: za svaku grešku triput sam dobijao po delu leđa gde ona gube časno ime. Kako nisam imao istomišljenika na svojoj strani shvatio sam da je jedini put spasa za mene bilo brzo učenje. 

Kada sam bio deveti razred, deda je umro, ali se dvorište nije praznilo. Ljudi su dolazili i, znajući da me deda učio svemu, bukvalno tražili da nastavim ono što je on radio. Tako je sve počelo, od tog dana praktično se bavim kičmom, od moje 15. godine.

Primenjivao sam znanje koje mi je deda preneo, ali sam, osluškujući ljudsko telo, svako ponaosob, počeo da radim i neke dodatne stvari: masirao sam, rukama, kasnije kamenjem, bockao, danas kombinujem sve sa hidroterapijom. I još nekim metodama koje su sve zajedno u kombinaciji vrlo efikasne.

Već tako prilično mlad primetio sam da je među ljudima koji su dolazili mnogo onih čiji problem dolazi od toga što im je jedna noga duža, odnosno kraća. Nisam znao odakle to, ali svi su govorili da je to tako, čak i lekari, ne znajući da mi objasne zašto je to tako. Razmišljao sam, pa da li je moguće da je bog tu nešto zeznuo, da se jedan dan napio i napravio jednu kost kraćom. Nekako mi to nije bilo moguće.

Imao sam 16 godina kada sam sa 200 ušteđenih dolara, što je bilo malo bogatstvo za to vreme, platio mrtvozorniku da mi dozvoli da pregledam četiri pokojnika: jednog dečaka, devojku od oko 20 godina, jednog velikog čoveka i jednu ženu. Uvidom u njihove kosti na nogama video sam da je dužina kostiju na obe noge kod svakog bila ista. Dakle, bog nije bio pijan, nešto drugo je bilo po sredi. Vremenom sam shvatio da su problem mišići, njihova neaktivnost zbog koje se skraćuju i stvaraju nevolje.

Nekako u to vreme na nekom vašaru naleteo sam na Kineze od kojih sam tražio da mi nabave igle za bockanje. Do tada sam radio iglama koje je zbog obima posla patentirao deda: odsekao bi žbice od bicikla, zasekao ih, prelio alkoholom, stavio na vatru da se dodatno dezinfikuju i onda bi bockao bolesne. Tako sam radio i ja dok nisam nabavio prve prave igle, na kraju preko nekih prijatelja od snalažljivih Kineza. Bile su skupe kao svetog Petra kajgana.

U to vreme u našem komšiliku bio je jedan mladić u kolicima. Jerkin se zvao. Klizao se i sudario sa zidom, nabivši noge tako da više nije mogao da stane na njih. Lekari su digli ruke od njega, a i on. Pitao sam ga da li bi pristao na jedan eksperiment koji nam možda uspe i što je najbolji fazon on je pristao rekavši da nema šta da izgubi i da veruje da znam nešto čim toliko ljudi dolazi kod mene.

Nisam znao da li će biti efekta, ali nadu mi je ulivala činjenica da je on, uprkos tome što nije mogao na noge, pomerao prste. Znači, mozak je slao neke signale, ali je negde u telu bio zastoj i moje je bilo da ga pronađem.

Počeo sam da ga naizmenično bockam i masiram rukama I kamenjem, dva puta dnevno. Počeli smo i da vežamo. Jerkin u početku nije imao snage, svi mišići su mu od dugog ležanja u bolnici atrofirali, ali je imao volju, morali smo da nađemo rešenje zapleta koji je glasio: nema vežbanja bez mišića, ni mišića bez vežbanja. Trebalo je probuditi uspavane ćelije, dati impuls, pomoći da krv ponovo "proradi". Bili smo uporni obojica i posle dve godine Virkin je ustao! Bilo je to neverovatno, obostrano, iskustvo.

Posle sam otišao u Sankt Peterburg, sticao iskustvo na istoj metodi, pomagao ljudima, mislim da je kroz moje ruke prošlo oko 8.000 ljudi koji su imali razne vrste boljki sa kičmom. U međuvremenu sam otvorio i kliniku u Sankt Peterburgu. Ona i danas postoji tamo, ali ja sam u Novom Sadu.  

Ostalo je još nerazjašnjeno: šta je bilo sa dedinim zlatnim iglama?

"One su u Taškentu, čuva im moja majka, kao porodično blago, relikviju. Možda jednom završe u rukama moga sina, ovoga koji je upisao medicinsku školu, nakon koje ću probati da mu prenesem svo svoje znanje i iskustvo".

Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • комша
    13.07.2020 14:32
    pera
    13.07.2020 • 12:31
    kod mene je obrnuto: dao bih sve sto mogu da odem odavde

    Па шта чекаш? Да ти неко други све заврши а ти да одеш на готовс? Класичан цмиздравац који кука на нету, а не ради ништа по питању свог живота јер нема херца.
  • Korto
    13.07.2020 13:48
    Zemlja blata i gorkog meda
    Sergej kao Uzbekistanac u toj glamuroznoj Rusiji nije imao preterane šanse zbog svog izgleda i porekla. Rusi se uglavnom prema njima odnose kao prema smeću koje postoji da bi im ukralo posao iako žive u "blagostanju" pod princom od Službe Putinom. Nešto slično kao i kod nas sa Romima i svima koji nemaju čiste molekule Nemanjića u krvi. Drago mi je da se snašao u Srbistanu ali nažalost mislim da mu ni ovde neće rasti ruže i karanfili. Ipak smo mi samo loša kopija njegove matice....
  • Novi život
    13.07.2020 13:18
    @Saša
    Poštovani,
    ordinaciju dr Kogaja možete kontaktirati putem imejla ordinacija@novizivot.rs ili preko FB stranice Ordinacija Novi život, @novizivotNoviSad
  • pera
    13.07.2020 12:31
    kod mene je obrnuto: dao bih sve sto mogu da odem odavde

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest