Tri Nova, a jedan te isti Sad

Jedan ozbiljan grad čini mnogo toga. Niz bi bio podugačak, ali suština svega navedenog bili bi ljudi. Jer ljudi su ti koji čine duh grada. Njihova snaga, volja, kreativnost koje pulsiraju u svakom segmentu njegovog postojanja.

Iznad grada samo je metropola, suštinski - ljudi opet.

Iako zapravo deluju na isti način, jedina razlika između njih je to što ona – metropola sve što radi - radi s lakoćom, mangupski, bez fige u džepu. Nikad iza navučene zavese. A baš u položaju zavese je tajna.

Taj jedan jedini korak razlike između njih je smelost da se živi i pusti druge da žive. To gradovi umeju tek ponekad, u nekim segmentima.

Kada je muzika u pitanju, Novi Sad je tako umeo da živi. Njegov najbolji deo oduvek su činili ljudi, oni sasvim običnih imena, ali vanserijskog talenta: Mitar (Subotić), Boris (Kovač), Slobodan (Tišma), Boban (Petronić), Marinko (Vukomanović), Biljana (Babić), Đorđe (Balašević), Milan (Mumin), Branislav (Babić), Vladimir (Kozbašić), Jasna (Manjulov), Ljilja (Radaković), Vesna (Branković), Branko (Andrić), Nebojša (Čonkić), Jasmina (Mitrušić), Aleksandar (Reljić), Mladen (Vranešević), Aleksandar (Popov), Predrag (Vranešević)... To su ljudi čijim je tekstovima i notama tetovirana naša sentimentalna genetika.

Novim vremenima pripadaju neka nova, isto tako obična imena ljudi čije talente vredi zabeležiti... Ovo je kratka priča o nekoliko njih...

Marko je mladić koji stoji iza projekta "nekud". Na Jutjubu se mogu naći dve njegove kompozicije koje definitivno pomeraju poimanje muzike u domaćim okvirima, i izvan svega su što se kod nas do sada moglo čuti.

“Pull” i "Anestezija" naslovi su pesama, a ova druga doživela je i remiks u saradnji sa bendom SevdahBaby. Ako je pesmama uopšte važno odrediti žanr, pripadaju korpusu novog, distopičnog popa koji tematizuje melanholični veltšmerc i na tragu su onoga što u svetskim razmerama radi Bili Ajliš na primer.  

Marko je trenutno na masteru iz kompozicije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i kompletan je autor pesama: od teksta i muzike do produkcije, sve je njegovih ruku delo.

Miloš Martinov je novosadski DJ i producent koji stoji iza imena DJ Lag. Njegovi nastupi u vodećim evropskim klubovima govore da je davno prevazišao konture lokalnog tehno heroja u kojeg se zametnuo još 2005. godine. Nastupao je u klubovima u Denveru, Dalasu, Njujorku, Amsterdamu, Zagrebu, berlinskom Trezoru...

Martinov je diplomirani snimatelj zvuka, nekada je svirao klasičnu gitaru, brat ga je podučio panku i rokenrolu a majka mu je otkrila neke druge važne umetnosti koje su uticale na njegovo oblikovanje. 

Miloš je autor vrlo zanimljivog projekta All The Children Are Insane koji je inspirisan Novim Sadom. Naime, svaka pesma posvećena je jednom delu grada, tome kako on oblikuje današnje mlade ljude koji su na ovaj svet stigli u međuvremenu - od ratova do emigracija u inostranstvo. Projekat podseća na neke stare dobre momente ovog grada, ali i na sunovrat koji se odigrava pred našim očima i mimo naše volje i mogućnosti da suštinski prekinemo taj negativni niz.

Kafauponoć naslov je vrlo neobične muzičke priče iza koje stoje: Petar Samii (gitara i vocal), Vladimir Sekulić (bas gitara) i Ivan Čkonjević (mandolina). To je zapravo spoj meditativne poezije, neka vrsta nostalgičnog arheološkog putovanja mediteransko-istočnjačkim obrisima razmišljanja.

Izuzetna muzika koja prati ove stihove simultano utiče na sva čula. Preslušavanje je zgodno početi pesmom "Galiola" koja bi mogla da bude dobar uvod u ideju Kafeuponoć, nastaviti upečatljivom, gotovo haiku poetičnom "Pčelom" a završiti naslovom "Tolu".

"On riđ
Ona plavooka kao i on
Sklad i knjiga o pčelama
Koju zajedno čitaju
U vozu zagrljeni"   

Ove stilski ujednačene pesme, odlična su "potka" da se odkontemplira iz realnosti naše pandemijske sudbine i otisne do neke slobodarske destinacija duha. Dah vedrine, optimizma, skladnosti, smirenosti, očaravajuće jednostavnosti i nadasve neke dirljive nežnosti prosto preplavljuju slušaoca.

Možda ove tri priče budu povod za neka nova sentimentalna tetoviranja...