Menu 021

INTERVJU Pisac Zoran Žmirić: Kod nas su sinovi uvek vredeli onoliko koliko su bili teški bankovni računi očeva

Kad razum šapuće, a telo vrišti - jasno je koga srce sluša, kaže Zoran Žmirić, autor romana "Pacijent iz sobe 19".
Info 22.10.2020. | 13:00 > 13:41
INTERVJU Pisac Zoran Žmirić: Kod nas su sinovi uvek vredeli onoliko koliko su bili teški bankovni računi očeva
Foto: 021.rs (Karmela Žmirić)
Dodaje da ga ne brine budućnost pojedinca, on se uvek nekako prilagodi, već ono što nas čeka kao društvo, naročito zbog toga što "nova normalnost" sugeriše da nije loše biti loš. Ako se tome doda da je čovek danas resurs koga je lako odbaciti kad se pohaba, jer ispred firme je red obespravljenih koji čekaju svoju crkavicu, stvarno smo ugasili...
 
Vanja Kovačević, urbani je momak odrastao na muzici EKV i stihovima "Sisters of Mercy". U njih se kune. Na njegov 19. rođendan daju mu pušku u ruke i guraju u rat u kojem doživi sve ono što, ni mlad, ni star čovek ne treba da doživi: krv, ubijanje, strah, nestanak straha i nastanak ludila, smrzavanje, ranjavanje, a potom doživi i mir u kojem gubi dete, identitet, smisao života... 
 
O svemu tome saznajemo dvadesetak godina kasnije, u njegovim ispovestima u psihijatrijskoj ordinaciji, gde je dospeo kada je u očaju, da bi se kaznio za sve promašene trenutke u svom životu, podigao ruku na sebe na jedan krajnje bizaran način.
 
Roman "Pacijent iz sobe 19" Zorana Žmirića, koji je našoj čitalačkoj publici predstavila Književna radionica Rašić, priča je o mladiću koji može biti bilo ko od desetine hiljada uzalud poginulih mladića u bratoubilačkom ratu devedesetih, jedan autentičan antiratni roman, pre svega pišćev zastrašujući Munkov krik za sve zauvek oduzete mladosti i potonje nepovratno uništene živote.
 
Žmirićevo štivo moralo bi biti delom školske literature, da bi nove generacije bile svesne da to što slušaju - ako još neko uopšte i sluša – EKV ne znači da si spasen ludila, jer uhvate te živog, otimaš se svom snagom, tela i uma, ali te ulove, otmu i ubace u ratni rolerkoster, gde ostaješ, ne samo bez gaća i dostojanstva, već i bez pameti i pukog života.   
 
Uz tvrdnju da ne prolazi vreme, već da samo prolazimo mi ljudi, o "Pacijentu iz sobe 19" za 021.rs govorio je Zoran Žmirić.
 
021: Grupa "Sisters of Mercy" oblikovala je glavnog junaka, taj motiv provlači se kroz ceo roman. Taj isti junak kaže da je odrastao i na muzici EKV. Kako neko ko je slušao EKV može da ubija - to je upravo jedna od zabluda kojima se bavite u svom romanu. Šta se desi čoveku koji je pre rata u sebi nosio mir, u odnosu na one koji su tokom mira u sebi nosili rat, pa se ti nemiri izmešaju tako da više ne znaš odakle je zapravo počelo da ključa? Da li to znači da, kad se sve svede na bruto i neto, muzika prestaje?
 
Normalan se čovek u nenormalnim situacijama uglavnom ponaša nenormalno, a atmosfera mase proždire pojedinca i njegov tipičan način ponašanja. Pogledajte samo naše mirne susede kako se ponašaju u gomili; na utakmicama ili na političkim skupovima. Tu se pokreću začaurene osobnosti, prikrivene dijagnoze, ali jednako tako, iako u manjoj meri, i ljudskost. 
 
Sva iskustva, odgoj, sklonosti ka normalnom, sve to ustupa mesto nekom našem drugom "ja" koji preuzima ulogu onoga ko će omogućiti preživljavanje i pri tome ne mislim samo na puko fizičko preživljavanje u nekoj destruktivnoj atmosferi kao što je rat, već i esencijalno koje počiva na želji da se uklopimo u okolinu ma koliko ona luda bila, da budemo prihvaćeni i uvažavani. Sve ono što smo sa sobom doneli u taj određeni trenutak jednostavno biva gurnuto u stranu. Da, kad bi tu samo muzika prestala to bi bila dobra vest. No stvar je mnogo gora. To je mesto u kojem se odričemo sebe.
 
021: Kad razum šapuće, a telo vrišti - jasno je koga srce sluša. Rat je kod mnogih pokrenuo skrivene dijagnoze. "Može li poštenije", naslov je priče koja govori upravo o tome. Pa, može li? Je li potonji mir pokrenuo išta drugo?
 
Naše se društvo od devedesetih na ovamo odreklo vrednosti poput solidarnosti i saosećanja, rezultat čega su pogubljeni ljudi i apatična mladost čiji su životni ideali sebičnost i bezosećajnost. Društvo se preko noći našlo u neobranom grožđu i zbog toga ga ne treba kritikovati, treba mu pomoći. 
 
Za to postoje dva načina: društveni aktivizam i podizanje svesti da smo jedni bez drugih izgubljeni. Jedini način da zaustavimo srljanje u rasulo, da ustanovimo zaboravljene vrednosti i da ozdravimo društvo jeste da se povežemo. Mi na Balkanu najviše se povezujemo po ideji nacije, klase, svetonazora… što isključuje one druge osnove dublje prirode, kao što su temeljne ljudske vrednosti poput dobrote, saosećanja ili ljubavi. 
 
Pitanje je, da li je to uopšte moguće? Pa čini se da jeste, ali samo u onim situacijama kad nam se na vratima pojavi zajednički neprijatelj kao što je to bilo s poplavama koje su pogodile naše zemlje pre nekoliko godina. Kamioni humanitarne pomoći iz Hrvatske išle su za BiH i Srbiju, ljudi su se javljali da odlaze na teren kako bi pomagali, niko nikog nije pitao je l' se križa, krsti ili klanja. 
 
Ono najbolje, svi ti ljudi su se organizovali samoinicijativno bez uticaja bilo kakve političke propagande. Dok su se političari snašli, ljudi su već bili organizovani oko sabirnih centara. To mi govori da mi ipak u svojoj esenciji jesmo bili i ostali ljudi.
 
021: Jesmo li svi krivi za dela pojedinaca i nekih dominantnih grupa, bar zato što ih  pokrivamo, štitimo, apologizujemo?
 
Svi oni koji su kao pojedinci kroz život zagovarali ljudskost i toleranciju ne prihvaćaju koncept kolektivne krivice i ne treba to ni da čine. Niko ne treba da oseća sram zbog nekog drugog, nikome dobar čovek ništa nije dužan jer bez tih i takvih ljudi društvo bi izgledalo puno gore. 
 
Da, mi možemo reći kako bi svako od nas, krenuvši od svog susedstva ili radnog kolektiva, trebalo da pronađe po jednog devijanta i poradi na tome da se on raskrinka. Ali to se uglavnom ne čini, i ne treba očekivati da će se činiti. 
 
No, dobra je stvar ta što oni koji to ipak čine, neće odustati zato što su u manjini, jer ispravni ljudi nisu ispravni kako bi se nekome dopali ili dokazali, oni su ispravni zato što je to jedini put koji su sposobni slediti. 
 
Iz istog razloga mnogi pisci pišu. Nemaju drugu opciju. Ubrajam se među njih. Pre nekoliko godina gostovao sam na Cetinju na poziv Crnogorskog društva pisaca i uveče sam se družio s grupom umetnika iz tog kraja. Bio je tu i jedan simpatičan dečko, Danilo, koji je bio izuzetno zabavan sve do trenutka kad je shvatio da sam iz Hrvatske. Nakon toga se naglo uozbiljio, postao je potpuno druga osoba, počeo je zamuckivati, pa izvlačiti priču o tome kako su crnogorski vojnici devedesetih raketirali Konavle, pa se izvinjavao zbog toga. 
 
Atmosfera je naglo splasnula i bilo mi je neugodno koliko i njemu pa sam ga na koncu pitao je li on granatirao Konavle. Kaže čovek da nije, u to doba je, naime, imao sedam godina. Ali eto, ipak je on imao potrebu da se ogradi od toga. Primirio se tek kad sam mu rekao kako je bolje da foksuira energiju na to da svoju decu danas-sutra podučimo da, u slučaju nekog novog sukoba reagiraju drugačije, da se ne daju manipulisati. 
 
Jer, činjenica je da u ratu svaka strana misli kako je u pravu, a to je ništa drugo do čista manipulacija. Kad ne bi tako mislila, jedna bi strana jednostavno rekla: "OK, oni ljudi s druge strane su u pravu, mi nismo, nemamo tu šta da radimo, 'ajmo kući".
 
Ali visoka politika manipuliše istinom i uspeva da uveri čoveka kako je baš on u pravu i kako će im oni tamo, iza brda, doći glave. Pa razmisliš li malo o tome, lako zaključiš kako to ne može da bude, no još važnije od toga ko je, jeste da imamo zadatak da decu naučimo kako svaki sukob može da se reši i bez nasilja.
 
 
021: Mi ovde u Vojvodini dičimo se tolerantnošću  - Novi Sad, Sarajevo i Istra bili su simboli tolerancije u Jugoslaviji. Danas često ističemo Rijeku i Pulu kao primer izuzetne tolerancije. Vi pak u svom romanu tvrdite drugačije, kažete da je Rijeka bastion tolerancije ispod koga "kuha suptilna dijagnoza"...
 
Moj roman je megafon kojeg u rukama drži ranjena i poremećena osoba, njene izjave vredi uzeti s dozom opreza, prići im kao temi za promišljanje, a ne kao referentnoj tački neke osnovne vrednosti. Moj lik je reprezent dijagnoze Balkana, zato se i zove Vanja Kovačević, po tom imenu ne možete da zaključite koje je nacionalnosti, pa čak niti kojeg je pola. Taj lik može da bude bilo ko od nas. 
 
Za razliku od toga što u jednom času tvrdi moj lik, Rijeka jeste tolerantan grad i to nije tvrdnja koju plasiraju Riječani, već oni koji u Rijeku sa svih strana dolaze, u Rijeku se vraćaju i u Rijeci ostaju. Čak bih se usudio reći da je Rijeka nešto više od toga, jer tolerisati znači da trpite nekoga ili nešto, tolerisati znači odustati od sile, ne uzvratiti nasiljem na nasilje, izabrati drugi put, a karakteristike Rijeke su više od toga. 
 
Mislim da je Rijeka grad u kojem se ljudi i pojave prihvataju više nego što se tolerišu. Možda sam pristrasan jer govorim o svom gradu, ali, nasuprot tome, baš zato što je to moj grad imam dovoljno iskustva da o tome mogu da donesem sud. 
 
Verujem kako razlog tog svojevrsnog balona razapetog iznad grada leži u tome što je Rijeka u kratkoj istoriji od samo stotinu godina, ne računajući privremena državno-pravna uređenja, promenila čak devet država, a bila je i snažno industrijsko središte koje je privuklo ljude sa svih strana. Najveća luka, najveće brodogradilište, najveća rafinerija… da ne nabrajam. Rijeka je oduvek imala način da privuče ljude, zadrži ih i učini boljima.
 
021: U jednoj priči primećujete da je raspadom bivše zemlje centar moći s jednog mesta premešten u niz manjih centara, "u kojima je svaki lokalni majmun postao član vlade ili neke državne komisije". Postoji li neki pozitivan primer "tekovine raspada" i tog rasparčavanja?
 
Ne znam za ostale države, ali u Hrvatskoj ga baš i ne vidim, ali jedno znam sigurno. Već 30 godina mi govorimo kako je nekad bilo i vagamo kako nam je danas u odnosu na nekad. Da nam je danas dobro, ne bismo mi raspravljali o tome kako je bilo pre. Zato su mi priče o blistavoj budućnosti države naivne.  Ovo čemu svedočimo govori kako države nisu ni stvorene da bi imale budućnost, već su stvorene da bi budućnost imala grupa lopova i njihove porodice.
 
021: Sin hrvatskog tajkuna nikad ne može biti brat sa sinom hrvatskog radnika, kažete u knjizi. Zašto onda taj – sin hrvatskog radnika, ne može biti brat sa srpskim radnikom? Da li će to (ikada više) u budućnosti biti moguće?
 
Već sad je moguće kod one normalne manjine. A šire, biće moguće kad stasa nova generacija ljudi kojoj će prioriteti biti nešto drugo od onih vrednosti koje su ih naučili iskvareni roditelji ili kad se pojavi neki jači subjekat koji će iskazati interes za ovu teritoriju, pa na sto spusti torbu s novcem i kaže da je bilo dosta gluposti. 
 
Slično se događalo svuda po svetu, nama bliži primeri su istovremeni ulazak u NATO Grčke i Turske te pitanje Irske i Severne Irske. U Belfastu su do pre tri decenije automobili leteli u vazduh, a snajperi su u istom kvartu pucali s jedne zgrade na drugu. Kad je spoljnji interes došao tamo, te su priče prestale i danas su tek deo folklora. O tome više niko javno ne govori, ostali su tek murali po lokalnim kvartovima kao spomen na žrtve besmisla.
 
021: U našem društvu sinovi su oduvek vredeli onoliko koliko su očevi imali na računu, konstatujete u jednom trenutku u romanu. Svi drugi bivali su prezreni ili nikad prihvaćeni. Čovek generalno ne vredi mnogo danas, on je "human resources", a ne kadar – kadar da nešto radi. Čovek je, dakle, resurs koji se iscrpi, potroši i baci. Vredi li danas bar poneko onoliko koliko vredi? Kako se vi u tom smislu kao pisac osećate?
 
Teško mi je reći koliko ko danas vredi zato što su, za moje poimanje stvari, merila vrednosti poprilično pomaknuta. Mislim da je to najveći problem koji nam se raspadom Jugoslavije dogodio. Mi smo odustali od svake ideje koja je imala bilo kakve veze s tom zemljom. 
 
Razumljivo je i prirodno da se s prezirom gleda na vreme u kojemu je čovek bio osuđen na 10 godina zatvora zato što je javno izrekao neslaganje s državnim uređenjem, no mi smo u istom paketu odustali i od onih pozitivnih stvari, od ljudskih vrednosti, uvažavanja različitosti, prava radnika... 
 
Našem je društvu preko noći postalo važnije da ima kvalitetan auto-put od glavnog grada do mora i da na njemu načička benzinske pumpe nalik na trgovačke centre na kojima je litra vode tri puta skuplja od litre benzina, negoli barem da pokuša da prati tehnološki napredak, na primer, u medicini, pa da omogući ljudima koji na svojim plećima nose budžet države, da dostojno čoveka mogu da obave osnovni lekarski pregled, a ne da na njega čekaju po godinu dana. 
 
Baš sam nedavno morao da obavim jedan delikatniji pregled, pa su me naručili za tri meseca. To me je nagnalo na razmišljanje: recimo, neka u tri meseca ta ustanova radi 60 dana i da im za proceduru pregleda treba 10 minuta po pacijentu, ako oduzmemo pauze i prazan hod, oni lagodno mogu obaviti 40 pregleda dnevno. U šezdeset dana to je skoro 2.500 ljudi. 
 
Ja sam siguran da 2.500 Riječana u tri meseca ne treba tu vrsta pregleda, jer u Jugoslaviji su i ljudski potencijal i tehnika bili na znatno nižem nivou od današnjeg, pa se ni na jedan pregled nije čekalo duže od nedelju dana, a bolnice u glavnim gradovima primale su pacijente i s periferije i iz ostalih, manjih gradova. 
 
Ali mi smo na to pristali. Nema materijala za rad, filma za rendgen, uređaji se kvare, nema kvalitetnog osoblja jer su doktori otvorili privatne biznise ili rade u Evropi za pet puta veću platu. I onda te još uvere kako je danas bolje, jer, eto, imaš izbor. Ako nećeš u državnu bolnicu, možeš kod privatnika. Ali ne radi se o tome da možeš, već moraš, jer ti je redovna usluga uskraćena. 
 
Kako rekoh, mi smo pristali na to, pa čak i uveravamo one sumnjičave kako je to sjajno. Jednako smo pristali i na to da se Kadrovske službe u firmama danas zovu Službe za ljudske resurse, čime nam se jasno daje do znanja kako smo resurs, poput energenta: čovek je izjednačen s kantom uglja i kanisterom nafte, a ako više nije u stanju da pruži onoliko koliko je poslodavac zamislio, odbaci se kanta, kanistar ili čovek, svejedno je. Ispred firme stoji kilometarski red ljudi spremnih da se ubiju za crkavicu kako bi na sto stavili komad hleba i vrećicu južnog voća za dete i još slave kad dobiju posao. Zovu rodbinu da se provesele pa na sto stavljaju flašu vina i 20 čaša. 
 
Zato ne znam ko koliko danas vredi jer je vrednost izvitoperena kategorija, pa ljudski kvaliteti nemaju iste vrednosti koje su imale nekada, dok s druge strane ološ biva cenjen, pred noge mu se prostire crveni tepih i zlatnom sabljom mu se otvara šampanjac. 
 
U posljednje vreme dosta se koristi termin "nova normalnost". Ja tu novu normalnost u društvenom smislu vidim odavno: ona se ogleda u ideji da nije loše biti loš. To je poruka kojom nas obasipaju mediji gurajući u prvi plan kriminalce koji su predstavljeni kao rok zvezde, jednako kao i političare koji sa svojim platama u četiri godine mandata sebi ne bi mogli priuštiti ni novi automobil dok u posedu imaju nekretnine koje vrede više od prosečne bolnice u nekom velegradu. 
 
To je jasna poruka novoj generaciji da je biti dobar i glup sasvim isto, te da biti loš ne znači ništa loše, dapače. Na ulici sve češće čuješ kako se za lopova kaže da se snašao. Zamisli? Nije on lopov, on je snalažljiv. To su te vrednosti koje su nam postale životni ideali. I super nam je, jer eto, kaže narod, ranije je sva lova išla u Beograd, a sad ostaje u Zagrebu. Ne znam kome ostaje, meni sigurno ne, kao ni nikome koga ja poznajem. 
 
Želim da verujem da i dalje negde duboko u nama preživljava humanost i da vredimo onoliko koliko u drugima uspevamo da pobudimo empatiju. Sve ostalo u duhovnom smislu, nalik je na džep pun novca na zatvorenoj pijaci. Imaš vrednost, a s njom ne možeš ništa.  
 
021: Izgledalo je da će korona biti dum-dum (EKV!!!) metak u srce današnje civilizacije. Preživeli smo, izgleda. Nažalost? Vreme sve brže prolazi, ili ne prolazi, možda zaista samo prolazimo mi, kako kažete. Kako će izgledati neko blisko buduće vreme, šta mislite? Kako će izgledati svet  u kojem odrastaju "klinci poremećene pažnje usled nerazumevanja okoline za detetove specifičnosti"?
 
Svaka je civilizacija došla do svog kraja, tako će i ova. Možda čak i naša generacija bude tome svedočila, nema u tome ništa posebno. S druge strane, čovek je prilagodljiva životinja, uvek se, kao virus, uspešno adaptirao i preživljavao. Ne bojim se za čoveka, bojim se za ljude. Ne brine me budućnost pojedinca, plašim se onoga što nas čeka kao društvo.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • am
    22.10.2020 23:46
    Bravo Gand!
  • milicica
    22.10.2020 21:12
    sam naslov rekao sve
    Potpisujem
  • Још се надам
    22.10.2020 12:27
    Као и до сада
    фантастичан чланак, интервју. Браво!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest