Media Diversity Institut iz Londona zamišljen je kao adresa koja će hrabriti ugrožene zajednice da se tačnim sredstvima bore za svoje dostojanstvo. Svojim aktivnostima on podstiče međusobno uvažavanje među ljudima, pomaganje slabijim i ugroženim grupama, ali nudi i vrlo konkretnu pomoć u vidu treninga kojima se osnažuje svest ljudi o potrebi ostvarivanja ljudskih prava.
Ako reč "viteški" uzmemo kao sinonim za reč "empatija", možda bi se moglo reći da na MDI poučavaju i neku vrstu savremenog viteštva, onog istog koje je gotovo iščilelo iz našeg društva. MDI postoji već 20 godina, pa time dokazuje najmanje dve stvari: da je istrajnost osnovni princip svake borbe i da je ta borba i te kako potrebna i dan danas. Upravo o tome za 021.rs je govorila njegova izvršna direktorka, novinarka Milica Pešić, Beograđanka čija je životna adresa već skoro tri decenije London-najrazličitije geografske koordinate:
"Nikad nije bilo lako biti vitez ili stremiti ka tome. Niti smo mi u MDI ikad imali tako visoke ambicije. Institut se rodio iz iskustva koje smo stekli tokom balkanskih ratova 1991-1995. Malo je tada bilo viteštva, u medijima ponajmanje. Izbile su na površinu najružnije ljudske strasti na svim poljima, trebalo je hitno zabeležiti lekcije i preneti ih dalje, da se zlo ne ponovi, bar ne u istom obliku.
Nažalost, niti smo mi u regionu, niti oni izvan regiona, naučili išta iz tih ratova. Ruanda je bila još strašnija, tamo su mediji, po zlu čuveni Radio Libre des Mille Collines, direktno pozivali na ubijanje pripadnika "tuđe" etničke grupe. Na Balkanu se to radilo malčice suptilnije. Koštalo je života, i tamo, i ovde.
Nadam se da neću zvučati suviše cinično ako kažem da se odrasli ljudi ne mogu naučiti mnogo čemu. Možete ih možda nagnati da razmišljaju. I to u sebi, ukoliko uopšte imaju dilema.
Uzeću primer jedne od trenutno najpopularnijih tema među donatorima: medijsku pismenost. Trunutno u Evropi ima 15. 000 projekata čiji je osnovni cilj da građane nauče kritičkom razmišljanju o medijima. Bavimo se medijskom pismenošću, mada je tako nismo zvali od samog nastanka Instituta.
Da li će neko prihvatiti ono što smo mu ponudili – desetine primera medijskih laži, dezinformacija, malinformacija, misinformacija – zavisi pre svega od toga da li taj neko ima kognitivni ili afektivni pristup onome što se oko nas događa.
Ovi potonji su emotivno odabrali kome da veruju i nema sile koja će ih ubediti da Sloba, Putin ili Tramp lažu. Njihov je odgovor: "Pa, i ovi drugi lažu". Oni koji imaju kognitivni pristup su naša šansa da im ponudimo viteške alatke, da upotrebim vašu metaforu.
Mi sebe vidimo pre svega kao Sanču Pansa - pragmatičare koji trezveno potežu za zakonima, regulativama, kodeksima: "Evo, kolege, ovo kaže UN deklaracija o ljudskim pravima. Na osnovu nje, vaša zemlja donela je zakone koje morate da poštujete, a, na njih se oslanjaju i vaši novinarski kodeksi." U tome istrajavamo i u današnjim okolnostima, koje su, što zbog otvorenosti interneta, što zbog gotovo nekontrolisanih društvenih mreža - više nego očajni.
Nejtivizam, populizam, nacionalizam, fašizam, desničarenje... Oni koji promovišu ovakve nevrednosti čak se više i ne ustručavaju da javno, kako ih je nekadašnji Trampov strateg Stiv Banon ohrabrio, "nose rasistički bedž kao bedž časti".
Mislim da kao Institut istrajavamo jer nemamo alternativu i zato što smo sebi postavili realne ciljeve. Revoluciju da dižemo ne možemo i da hoćemo, ali, ako se jedna od svakih sto osoba sa kojima sarađujemo, u trenutku kada se suoči sa situacijom koju smo joj predočili tokom saradnje, seti naših reči i uputstava, mi to beležimo kao uspeh. Možda se iz tog semena rodi neki viteški čin.
Koji su osnovni principi kojih se držite u svom radu? Da li su se oni tokom godina menjali jer se menjala i stvarnost u kojoj živimo?
Nisu se menjali do danas. Menjali su se, i menjaju se načini borbe da te principe promovišemo: svaki građanin ima pravo na slobodu izražavanja i svako ima pravo na jednakost. To su osnovna ljudska prava. Bez obzira koliko se razlikujemo po rasi, veroispovesti, etnicitetu, rodnosti, jeziku, fizičkim/mentalnim sposobnostima, seksualnom opredeljenju, godištu, svako od nas želi isto – da ima kuću, posao, obrazovanje, da bude poštovan.
Moram ovde da pomenem jednu od najviše zabrinjavajućih tendecija koja je naročito ojačala po dolasku Trampa na mesto predsednika SAD-a: desničari su oteli levičarske ideje. Sad se besramno promoviše govor mržnje, mizoginija, homofobija, rasizam kao pravo na slobodu izražavanja. Kad dodate na to društvene mreže koje zasad jedino kontrolišu oni koji su ih napravili, i to imajući pre svega u vidu svoj profit, od mržnje u vidu reči do mržnje na delu je samo korak.
Pogledajte samo Fejsbuk u Srbiji: tzv. influenseri prednjače u ostvarivanju profita putem mržnje. Da zlo bude već, sve ozbiljne svetske studije pokazuju da se mržnja bolje prodaje na društvenim mrežama od inkluzije, tolerancije, interkulturnog dijaloga. Najopasnija je kombinacija kad se činjenice, npr. ekspertska uputstva za kinesku akupunkturu kombinuju sa mizoginijom ili dezinformacijama na temu potpuno izvan kineske akupunkture.
Na koji način ljude, sasvim konkretno, opskrbljujete alatima za borbu za dijalog sa stvarnošću?
Mislim da je važno da kažem da smo u početku, dok smo još bili deo New York University, od kojeg smo se odvojili 2001. godine, radili samo sa "medijskim akterima" – novinarima i onima koji donose odluke u medijima, jer je to bila "ciljna grupa" centra čiji smo deo bili na NYU.
Shvatili smo već u toku prve dve godine postojanja, valjda jer smo svi u MDI bili novinari, da mediji - i kad hoće, ne mogu sami da postignu ono što mi zovemo "puni odraz različitosti". Ako zvaničnici odbijaju da vam daju informacije zato što su poražavajuće za režim, ili zato što ste nezavisan medij, ili oboje, onda vam tzv. nevladin sektor može biti od velike pomoći.
Nevladin sektor često raspolaže pouzdanijim podacima nego Vlada, imaju odlične stručnjake, oni su rasadnik tema, imaju direktan kontakt sa članovima grupa koje predstavljaju – fantastično za vaše reportaže, portrete, ilustracije vaših teza, za vaše dokumentarce…
Dakle, naš princip je da mediji treba da budu (javni) prostor u kojem će građani razmenjivati mišljenja o stvarima koje ih se tiču i da učesnici u tom javnom dijalogu treba da odražavaju cenzus različitosti koje postoje u tom društvu. Sagovornike koji reflektuju društveni i kulturni diverzitet sredine kojoj se obraćate lakše nađete u nevladinom sektoru i tako smo nevladin sektor pridružili akterima sa kojima radimo.
Ispostavilo se, takođe, da su u mnogim društvima fakulteti novinarstva suviše teoretski (npr. u Azerbejdžanu se početkom 2000. predmet "Istorija azerbejdžanskog novinarstva" izučavao četiri godine studija, dok su oni praktični moduli nedovoljno pripremali buduće novinare za profesionalnu stvarnost koja ih čeka.
Tako smo počeli da radimo i sa fakultetima novinarstva, do sada sa više od 100 njih. U saradnji sa londonskim University od Westminster, pre 10 godina napravili smo i svoj MA koji se zove "Različitost i mediji". Naravno da naši studenti imaju fer, tačno, balanisirano novinarstvo, a na ovu tradicionalnu definiciju dodajemo i "inkluzivno".
Kako se javnost najbolje senzibiliše za nove narative kojima se kao civilizovano društvo moramo naučiti?
Kad sam svojeveremno konkurisala za posao i dobila ga na RTS-u, svoj sam ispitni rad počela rečenicom "Riba smrdi od glave i ne treba je čistiti od repa". U to i danas verujem. Ako oni koji vode zemlju promovišu mržnju, teško će mediji, čak i kad najaktivnije obavljaju svoju ulogu kontrolora vlasti, moći da naprave veće promene.
Dakle, prvo oni koji vode zemlju moraju da promovišu i poštuju osnovna ljudska prava. Oni pre svih senzibilišu nove narative. Mediji su važna, no tek sedma sila. Zato ponekad radimo i sa onima koji se pripremaju da vode zemlju. Ali to samo kad nam organizacije slične nama preporuče takav posao.
Tako smo u Maroku i Egiptu tokom Arapskog proleća radili sa kandidatkinjama na izborima (Maroko) ili članovima Parlamanta (Egipat), učeći ih kako da promovišu inkluziju različitosti u svom (budućem) radu.
Koristimo različite formate rada sa akterima za koje smo se opredelili. Konferencije su najbolji način da se uvedu ili pojasne novi trendovi. Tako smo uveli concept/termin Reporting Diversity (Izveštavanje o različitosti) ili inkluzivno novinarstvo, nešto što niko pre MDI nije radio.
Trenutno smo "opsednuti" objašnjavanjem koncepata kao što su: "cultural appropriation" ("prisvajanje kulture"), "woke" ("budnost"), "cultural editing" ("pristrasno urednikovanje") - neosnovana optužba na račun urednika koja dolazi iz neke manjine, verske, rasne, etničke grupe…). Naš sajt je otvoren za polemike na teme koje se tek pojavljuju u javnosti, a tiču se "mainstrimovanja" različitosti.
Kako konkretno izgledaju vaše radionice?
Naše novinarske radionice su virtualne radionice. Mi ne radimo treninge zarad treninga, već kao uvod u mentorsku fazu u kojoj novinari praktikuju ono što su naučili na radionicama. Veoma smo ponosni na činjenicu da smo razvili sopstvene interaktivne module za radionice na kojima korismo simulacije, role-playing igre.
Ovakvi moduli su naročito važni kad učesnike hoćete da podvrgnete "ispitavanju" na temu predrasuda, stereotipa… Svako ima predrasude, mada bi retko ko to i priznao. One su duboko ukorenjene psihološki i teško ih se osloboditi. No, ako se osveste, to je već korak do boljeg novinarstva.
U okvuru dvogodišnjeg programa koji smo radili sa Norveškom i u Rusiji, bila sam pozvana u Murmansk da održim trodnevnu radionicu za novinare. Poslala sam skicu programa za radionicu i dobila odgovor da je sve primenjivo na novinare u Murmanskoj oblasti, osim sesije o rasizmu jer "u nas rasizma njet".
Izbacila sam tu sesiju iz finalne agende izražavajuci znatiželju da konačno posetim deo sveta u kojem nema rasizma. Ispostavilo se poslednjeg dana radionice, posto smo se već dovoljno upoznali i zajedno odgledali jedan od briljantnih dokumentaraca o Džejn Eliot, legendarnoj američkoj učiteljici koja je razvila sopstvenu metodu za identifikciju svih vrsta diskriminacije, da je svako od nas imao bar jednu predradsudu.
U slučaju mojih "radioničara" bio je to više nego evidentan rasizam prema "licima kavkaske nacionalnosti" (veoma pogrdan termin u ruskoj kulturi) ili onima iz Centralne Azije. Ima nekad i plača, intimnih priznanja od kojih zastrepite zbog odgovornosti koju preuzimate za nečije "autovanje", kao što je bio slučaj mlade novinarke u Ibadanu, Nigerija, koja je na radionici, podstaknuta otvorenošću razgovora u sigurnim okolnostima, priznala da je lezbijka. Dugo posle radionice je nailazila na ruganja i podsmehe. A, tad jos nije bilo društvenih medija!
Slično nam se desilo sa predstavnikom jedne NGO u Jubi/Južni Sudan koji se prvi put, na našoj radionici, deklarisao kao gej što ga je koštalo smrtnih pretnji. Jednom smo Albancu pomogli da aplicira za britansko državljanstvo iz sličnih razloga. Te slučajeve pominjemo na svakoj radionici kako bismo upozorili na moguće posledice otvaranja. Sad se manje otvaraju na radionicama pred drugima, ali se ja često osetim kao Draga Saveta jer se priče sad češće dele sa mnom.
Gde ima najviše posla?
Zivisi od toga gde se šta događa. Trenutno u SAD-u, ne zato što je rasizam prema crnim ili latino građinima veći nego u drugim zapadnim zemljama, već zbog podrške koju takvi sentimenti dobijaju od odlazećeg predsednika i njegovih saradnika. Tramp će (nadam se) otići, ali je posejao kulturu i u SAD-u, i globalno koja će još dugo da traje. Ono sto je Milošević uradio na malom balkanskom planu, Tramp je uradio na globalnom. Globalna balkanizacija.
Koliko se rad u eksjugoslovenskom regionu, na Balkanu, razlikuje od, recimo, rada u Kini ili Africi na primer?
Nema velikih razlika između društava sa sličnom prošlošću, ideologijom. Bilo gde da radimo važno je da, osim onog zajedničkog imenitelja – da svi želimo isto (kuća, posao, obrazovanje, poštovanje) uočavamo posebnosti zemlje-domaćina. Zato uvek radimo sa dva trenera – jedan je naš, londonski, koji ima međunarodno iskustvo, i jedan lokalni koji zna i razume lokalni kontekst.
Gde ste imali više, gde manje uspeha?
Naša borba je, razumljivo, imala više uspeha kad se podudarala sa spremnošću onih koji vode zemlju da se zalažu za poštovanje različitosti, toleranciju, inkluziju. Posle pada Ševardnadzea i Ružičaste revolucije 2003. u Gruziji bilo je užitak raditi u toj zemlji. Generalni direktor tamošnje javnog TV servisa je posle tri dana boravka u Londonu, gde smo ga, kao i ostalih 18 gostiju iz Južnog Kavkaza poveli u BBC kako bi shvatili zašto BBC kao javni servis ima obavezu da reflektuje različitost na svim nivoima, od sadržaja do politike zapošljavanja, tražio da mu pomognemo da učini, ako ne isto, onda nešto slično kao BBC.
Uspeli smo zajedno da napravimo program na pet manjinskih jezika, obučili sve koji su radili u produkciji tog programa, čak je centralni dnevnik te TV onda redovno uzimao "pakete" iz manjinskih programa.
U moru "svakojakosti" ljude treba naučiti šta su pravi i tačni sadržaji. To se sada u doba epidemije vidi možda bolje nego ikada. Mnogo je teorija na koje ljudi nasedaju, a zbog toga mogu biti vitalno i životno uroženi. Sada se više nego ikada vidi koliko je važno istinito informisanje i kolika je snaga slobodnih medija (tačan broj obolelih, tačni podaci o testiranju, šta se dešava u bolnicama). Za te informacije ne ideš na tabloid, ni na državni medij, već na mali lokalni koji upravo u takvim situacijama ima veliku ulogu) Kako ljude naučiti da u toom smislu pravilno usmere svoju pažnju?
Medijsko opismenjavanje podrazumeva i spisak preporučenih izvora informacija baziran na kvalitetu tih istih izvora. U Britaniji se medijskom pismenošću bave i nevladine organizacije kao sto je MDI, i fakulteti komunikacija, novinarstva, ali i neki mediji. Recimo, BBC ima školu medijske pismenosti, možete gledati programe na tu temu, ali postoje i BBC mobilne škole medijske pismenosti koje uglavnom rade po osnovnmh školama.
Za "običnog konzumenta" najjednostavnije je da "uhvati" jednu informaciju koju će pratiti kroz više medija i u toku dužeg perioda. Recimo, broj obolelih od kovida. U slučaju Britanije, brzo se dolazi do "Guardiana", "Financial Times-a" i Chanel 4, kao najboljih "fact-checkera".
Koliko su marketinški narativi na medijskoj sceni doprineli odvajanju etike od sadržaja, pa time i pogrešnom senzibilisanju javnosti za određene sadržaje?
Ovo nije novi proces i fer je reci da nije sve podjednako zahvatio. U ozbiljnim medijima marketing i redakija su dva odvojena sveta. U takvim medijima ozbiljno vode računa čije će reklame objavljivati.
Ono što je danas daleko opasnije kad je u pitanju uticaj na javno mnjenje je advertajzing koji se pojavljuje po algoritmu društvenih mreža – što više "fanova” imaš - to se više reklama "lepi" oko tvog sadržaja, dakle i tvoj profit je veći. A, već sam pomenula da se mržnja bolje prodaje od pozitivnih osećanja. Zato su kampanje u kojima smo i sami učestvovali kao sto je "Stop funding hate" ("Prestani da finansiraš mržnju") veoma važne.
Amazonu je i te kako bilo važno kad im je skrenuta pažnja da se njihove reklame, po algoritmu pojavljuju na sajtu britanskog desničara Tomija Robinsona. Odmah su povukli reklamu. Mi imamo status povlaštenog partnerstva sa Fejsbukom i Tviterom, uskoro i TikTokom. Dakle, kad im zatražimo da uklone određene sadržaje i korisnike, gotovo odmah reaguju. Malo je duže trajala naša kampanja da uklone sadržaje koje promovisu QANON, američki pokret konspirativaca koji se raširio i po Evropi. Slično je bilo i sa kampanjom da se uklone sadržaji koji dovode u pitanje Holokaust. Od pre nešto više od mesec dana FB redovno uklanja takve sadržaje, mada su im oni donosili lep profit.
Šta mislite koji je identitet danas najviše ugrožen?
"Popularnost" identiteta menja od zemlje do zemlje i s vremena na vreme. Recimo, kad sam došla u Englesku pre 27 godina, to su bili Srbi, zbog onog što je Miloševićev režim radio na prostorima bivše Jugoslavije.
Naravno, govorim pre svega o medijskim sadržajima vezanim za različite identitete, a medijski sadržaji formaraju javno mnjenje. Doduše, nikad nije baš bilo jasno šta je ovde starije, koka ili jaje. Neki medijiski eksperti tvrde da mediji produkuju sadržaje kakve medijski konzumenti žele.
Šta god da je slučaj, u Britaniji se medijsko "žrtveno jagnje" menjalo. Romi su nekoliko puta za poslednje tri decenije bili objekat medijske ostrvljenosti i ostrašćenosti. Pre svega među tabloidima. Potom "poljski vodoinstalater" u vreme kada je Britanija otvorila vrata Poljskoj posle prijema u EU. Onda istočni Evropljani, azilanti, pa migranti od tzv. "migrantske krize" do pandemije. Zajedno sa muslimanima. Za sve to vreme, diskretni antisemitizam.
MDI medija monitoring koji sprovodimo već četiri godine u sedam EU zemalja, a od januara i na Zapadnom Balkanu, pokazuje da su muslimani od svih manjinskih grupa u ovih sedam zemalja najizloženiji diskriminaciji u društvu generalno, ali i u medijima posebno.
Mi u Srbiji, gotovo konstantno, imamo cunamije govora mržnje, (diskurs devedesetih, grafiti mržnje, difamacija neistomišljenika). Kako uopšte ohrabriti te male medijske bastione civilizovanog govora u zemljama čije vlade ne prezaju, ne samo od diktatorskih metoda komunikacije, već ni od izvođenja maskiranih batinaša na obične građane, instrumentalizovanja estrade protiv neistomišljenika i svakojakog drugog populizma? Hrabreći ih, vi istovremeno otvarate i polje na kojem oni mogu biti i ranjeni, na kojem ih mogu raniti oni koji u rukama drže sve – vlast i država.
Da, to jeste rizik kad nekog ohrabrujete da se autuje, kao kritičar vlasti ili kao gej, svejedno. No, to je pre svega lični izbor. Možete da ćutite i da se povinujete, i to je izbor, ili da prihvatite borbu kao izbor.
Mojih 1300 kolega sa RTS-a i ja zajedno sa njima napravilo je taj hrabri izbor u Miloševićevo vreme. Da li je to bila hrabrost? Sad vidim da je bila, onda nisam imala vremena da mislim… Solidarnost je ovde veoma važan faktor kada govorim o hrabrima: između onih koji su u sličnim situacijama, od međunarodnih organizacija koje se bave slobodom izražavanja, do solidarnosti međunarodnih institucija i međudržavnih tela koja mogu da utiču na režime koji ne poštuju ovo osnovno ljudsko pravo.
Trenutno se u EU vode ozbiljni razgovori da se uvedu, prvi put u istoriji EU, sankcije protiv članica EU: Poljske, Mađarske i Slovenije. Ideja je da im se zamrzne finansijska pomoć jer diskriminišu sopstevene građane i guše sopstvene medije!
Kako vama iz Londona izgleda medijska scena Srbije? Kako se vi informišete o njoj, a kako onome što se dešava u svetu.
Izgleda mi užasno, izgleda mi gore nego u Miloševićevo vreme jer smo onda imali daleko veću podršku tzv. međunarodne zajednice da se borimo protive ratno-huškačke propagande. Takođe, bila je jasna podeljenost na zavisne i nezavisne medije, pa izvoli.
Sad u moru političko-turbo-folk tabloida, i moru SNS botova po društvenim mrežama, plivaju ostrvca dobrih, ali ne naročito popularnih profesionalnih medija. Globalna klima fake news-a i dezinformacija kombinovana sa populizmom, rastućim konzervativizmom i desničarskim strujama koje su, očekivano, zapljusnule Srbiju koja je već jednom imala tu fazu, ako je ikad ta faza prošla, samo dodatno pravi sliku još tamnijom.
Moj najefikasniji način da saznam šta se zbiva u Srbiji je da uporedim "Kurir" i N1. Što se sveta tiče: "Guardian", "NYT", BBC, Chanel 4. Na ona prva dva sam pretplaćena, za BBC plaćam pretplatu prosto jer imam TV. Ovaj poslednji gledam, nažalost, džabe, jer Vlada nikako da podeli naš novac od pretplate između BBC i C4 jer su oba nacionalni mediji.
Kažem nažalost, jer je C4 vrsta medija kakve MDI smatra idealnim sa stanovišta inkluzije različitosti. Oni su zapravo registrovani da reflektuju diverzitet, i, ako to ne rade, izgubiće licencu.
Mi smo svi gotovo neprekidno izloženi informacijama. Može li čovek, a da ne poludi, biti neprekidno prikopčan na neki izvor informacija?
Ja pravim nedeljne informativne detokse. To moram da bih sačuvala razum, da bih obnovila kreativnu energiju. Otkad sam se od kovida sklonila u Istru, to je još jednostavnije.
Kako funkcioniše Media Diversity Institute u uslovima epidemije?
Iznenađujuće dobro. Veoma smo se plašili da će virtualan rad da nas uspori, ili, da se nećemo svi navići da radimo od kuće. Za sada funkcioniše. Kad smo u septembru odlučivali da li da se posle šest meseci vratimo u ofis, preovladao je stav da je sigurnost najvažnija.
Ironično, ali tačno: sa pandemijom pojačao se govor mržnje, pojačao se "lov" političara, medija, a, onda i običnih ljudi na potencijalnu žrtvenu jagnjad, a, gde ih najlakše naći nego među manjinama i ranjivima.
Nažalost, i u tome je ironija: MDI ima pune ruke posla. U Britaniji se samo posle prvog meseca uvedenih mera procenat nasilja u kući povećao za 50%, dva miliona dece je gladno, verbalni i fiziški napadi na muslimane su povećani za 25%, dok se konspirativne teorije o jevrejskim svetskim zaverama šire brže od korone.
I sami ste upotrebili reč kojom je generalni sekretar UN-a okarakterisao još u aprilu novonastalo stanje: cunami govora mržnje prema drugima i drugačijima. Borba protiv toga traje a mi bismo u međuvremenu i da se što pre ovo završi, da pod koronom, što neko reče, opet samo podrazumevamo pivo, a da u prodavnici kozmetike, kad tražim neku dobru masku, opet dobijem masku za osvežavanje kože, a ne masku za zaštitu od korone.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar