Menu 021

"Otac" ili takvo nam je slobodno breme

U subotu, 16. januara, Radio-televizija Srbije na kratko, tri sata, nije bila javni servis zbog kojeg toliko žalimo što nam svakog meseca iskamči novac za taksu.
Info 21.01.2021. | 18:49 > 20:26
Foto: 021.rs (Ilustracija/Maja Medić/Baš Čelik/YouTube)
Centralni Dnevnik emitovao je prilog o protestu frilensera, koji se održao tog dana. Već to je bio razlog da podignete obrve. 
 
Potom je usledila serija "Klan", a u pretposlednjoj epizodi, mafijaši ne uspevaju da usmrte kriminalnog kolegu. Da bi se snašli, ali i da on "ne bi propevao", uz "laganu" pretnju angažuju doktorku koja će pomoću šprica i providne tečnosti da odradi finalne radove na slanju "čoveka iz podzemlja" u večno podzemlje. Doktorka kao nagradu za dobro obavljen posao dobija polovni automobil. Umesto doktorke mogao je da bude doktor, umesto polovnog (ukradenog) automobila mogao je da bude stan, umesto klana je mogao da bude Zemunski klan, te je potpuno jasno da je sličnost sa osobama iz naše političke stvarnosti potpuno namerna.
 
A onda je došao 21 čas i film "Otac" Srdana Golubovića. Film je premijerno prikazan na FEST-u u februaru prošle godine. O njemu se već tada pričalo, a pričalo se i kada se odlučivalo o tome koji će film iz ovdašnje produkcije biti kandidat za Oskara, s obzirom na to da je upravo producentska kuća "Oca" (Baš Čelik) ukazala na netransparentnost procesa kojim je odlučeno da kandidat iz Srbije za značajno filmsko priznanje bude "Dara iz Jasenovca".
 
Mogli ste o "Ocu" da čitate i kada je film dobio dve nagrade na prestižnom Berlinalu. Ili kada je Goran Bogdan zahvaljujući svojoj fenomenalno odigranoj ulozi Nikole postao kandidat za "evropskog Oskara". 
 
Poenta je u tome da ste za ovaj film mogli da čujete ukoliko imate trunku rđave navike da više-manje redovno posećujete informativne portale u Srbiji. Pravo čudo bi bilo da niko od ljudi iz sistema socijalne zaštite nije gledao ili nije čuo za radnju filma "Otac". A samim tim i za sudbinu Đorđa Joksimovića, po čijoj je priči baziran ovaj film.
 
U svakom slučaju, javnost u Srbiji je mogla da gleda priču oca kojem je sudbina takva da se suočava sa nepravdom. Preduzeće mu nije isplaćivalo ono što je svojim radom zaslužio, od jutra do mraka je nadničio kako bi deci i supruzi obezbedio minimum. A bili su u bedi, daleko ispod minimuma. Prazan stomak natera ljude na razne stvari, neki naude drugima, neki sebi - njegova supruga u filmu je to učinila sebi, polila se benzinom i zapalila. Preživela je, ali je život nastavio sa svojim posledicama, pa im je Centar za socijalni rad decu poslao u hraniteljsku porodicu.
 
Kako komisija predvođena čovekom koji je od "rentiranja" dece napravio, navodno, biznis, odbija Nikoli da vrati sina i ćerku, junak sa juga Srbije kreće peške ka Beogradu. Nepogrešiv je bio Rajko Grlić koji je zapisao reči da svaka priča počinje dolaskom stranca u grad ili odlaskom junaka na putovanje.
 
 
Namera Nikolina je da uloži žalbu, želi da mu se deca vrate. Tek u tom srpskom "Pariz, Teksasu" dobijate teški osećaj praznine u grudima, sličan onom kada gledate dete koje je maltretirano i plače zbog nemoći da bilo šta uradi. Strah vas uhvati kada shvatite da ste vi samo gledalac nečega čemu je publika prikačila etiketu "based on actual events".
 
Srdan Golubović je inspiraciju za svoju, kako je sam rekao, "bajku sa socijalno-birokratskim početkom" pronašao u slučaju Đorđa Joksimovića iz Kragujevca. Tu muku i te kilometre do Beograda koje je u dva sata dočarao Goran Bogdan, Đorđe Joksimović je proživeo. 
 
Golubovićev film nema kraj, niti bi mogao da ga ima, s obzirom na to da priča Đorđa Joksimovića nije završena. Iako je uradio sve što se od njega tražilo, pa i mnogo više od toga, Đorđu njegove tri ćerke nisu vraćene. 
 
I tu dolazimo do momenta koji vam lupi još jednu recku na zidu na kojem zbrajate razloge zbog kojih sve ova država nije normalna. Dakle, nije bilo dovoljno da taj film bude snimljen, pa da još i osvoji neke nagrade. Nije bilo dovoljno da se glavni glumac nađe rame uz rame sa, na primer, Madsom Mikelsenom, Vigom Mortensenom. Nije bilo dovoljno da se o filmu priča. 
 
Nije bilo dovoljno ni to što je film baziran na stvarnom liku da bi neko od mnogobrojnih u sistemu socijalne zaštite prestao da, kako se ono veli - a, da - šašolji mošnice u udobnim foteljama i započne sa proverom čitavog slučaja - da li su deca čoveku oteta ili su bila zapuštena, da li je neko učinio nepravdu ili otac nije kompetentan za roditeljstvo.
 
Nije moglo ništa da se uradi od momenta kada je u februaru prošle godine film premijerno prikazan i kada je već tada rasplakao mnoge. Morao je Đorđe u svojoj glavi 365 puta da pešači do Beograda i nazad do praznog doma, sabirajući kilometre i oduzimajući kilograme i živce. 
 
Onda je film emitovan na Radio-televiziji Srbije i brojni su ga ispratili sa velikom pažnjom. "Otac" je ponovo postao tema, ali je postala i sudbina Đorđa Joksimovića. 
 
I tek tada je stigla vest da je Zaštitnik građana pokrenuo postupak kontrole nad Centrom za socijalni rad i Ministarstva za rad i socijalna pitanja u ovom slučaju. Potom se oglasio i ministar za brigu o porodici i demografiji Ratko Dmitrović poručujući i kako se ministarstvo koje on vodi uključilo u ovaj slučaj, ali oprezno poručujući kako "film slika život", ali da "život često nije film", objašnjavajući da se već stvorila slika u javnosti kako je neko želeo roditeljima da iz obesti uzme decu.
 
Tu priča ostaje bez kraja, baš kao i Golubovićev film. 
 
Ali.
 
Čitav ovaj slučaj pokazuje koliko je važna uloga javnog servisa u nekom društvu. Ovo je bio samo mali bljesak koji nas je podsetio da je medij tu da pokreće stvari, pa makar to značilo i emitovanje tuđeg ostvarenja. RTS čiji dnevnici počinju izveštajima sa Instagram naloga Aleksandra Vučića odavno nije javni servis, odavno nije mesto koje pokreće, koje menja, koje pomera. 
 
Ono što smo imali priliku da vidimo u subotu bila je bioskopska ulaznica koju smo platili mesečnom taksom. I tek tu i tamo imaćemo priliku da vidimo nešto što će nam oku i vremenu prijati, ali da li će to imati uticaja na naše okruženje ili na dostizanje neke pravde, male su šanse. RTS je takav kakav jeste i građani će sami morati da ga menjaju na bolje, baš kao i ovo društvo, jer tu ni jedan film ne može da pomogne.
Autor: Zoran Strika - strika@021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Jelena M
    24.01.2021 10:56
    Otac
    Bravo
  • Ivana
    22.01.2021 19:00
    Pravo u centar
    Odlica tekst, u potpunosti se slazem sa svim napisanim.
  • Кец
    22.01.2021 18:05
    Отац
    Одличан текст добро сам га разумео али видим да неко и није разумео
  • Prle
    22.01.2021 08:34
    Istina
    Sramotno je da ljudi misle da je film preslikana stvarnost.
    Sramotno je da neko sebi dozvoli da kritikuje odluku da se ovaj film stavi iza Dare iz Jasenovca i na taj način sugeriš da je tema iz filma mnogo bitnija od stradanja dečice u drugom svetskom ratu kada su grubom silom njihove male ručice odvajane od roditeljskih.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest