Najbolja lična karta nekom čoveku je kada njegova dela idu ispred njega, kada ona, umesto drugih ljudi, šire glas o njegovom znanju, elokventnosti i etičnosti.
Iako svakodnevni život prečesto tvrdi drugačije, u našem društvu još uvek ima pristojnog sveta, čak ozbiljan broj ljudi koji drži do svoje profesije, ljudskog dostojanstva, doslednosti u svom sveukupnom postojanju. Možda ti ljudi nisu uvek glasni onako kako bismo voleli i nekad nas nervira što ne govore češće, jer bi se time možda suzio prostor za one koji ne bi trebalo ni da progovaraju.
Ali dobar je osećaj kad ih se sretne. Ulivaju nadu da možda ima nade, nekakve, makar i krhko tanušne, ali ipak nade za nas.
Profesor dr Zoran Paunović predaje englesku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beogradu. Esejista je i prevodilac. Njegovi eseji o popularnoj kulturi preporučuju se kao vrhunska literatura, a prevod Džojsovog "Uliksa" ozbiljna je zaostavština za one koji će jednom u budućnosti zaroniti u tok svesti slavnog Irca.
Paunović je i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, Odeljenja za književnost. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog književnog društva i Društva književnika Vojvodine, te potpredsednik srpskog PEN-a. Četiri godine bio je član NIN-ovog žirija za izbor najboljeg romana godine.
Razgovor sa Zoranom Paunovićem za 021.rs počinje pričom o zvucima jednog grada, zvucima koje emituju ljudi i stvari, zvucima koji utiču na ljude, njihove živote i dela, zvucima koji se prostiru kroz zajednički prostor i vreme, na jednoj široj vremenskoj ravni, omeđenoj prošlošću, sadašnjošću i budućnošću.
021: Šta biste rekli, kakav je zvuk Novog Sada danas? I šta vam se čini, hoće li se on menjati u nekoj bližoj budućnosti? Sada imamo i te – za našu kulturu postojanja - posve neočekivane odlaske važnih ljudi, od Mire Furlan do Đorđa Balaševića. Često se posle takvih odlazaka kaže da više ništa neće biti isto, a problem je zapravo u tome što se ništa neće promeniti. Kakvi ćemo biti, ako važni odlaze, a novi važni ne dolaze?
Paunović: Uvek možete da kažete da ništa neće biti kao što je bilo, i da bude prilično izvesno da ćete biti u pravu. Stvari se menjaju. Činjenica je da je to kod nas u ovom trenutku nekako vrlo vidljivo, zbog svih tih tužnih i mnogobrojnih odlazaka koji su zastrašujući, i koji izgledaju kao nekakva zavera kosmosa da se satre sve ono što vredi, ili bar veliki deo toga.
I zbog svega toga, ništa neće biti isto. Grad, to su ljudi. Zvuci jednog grada su zvuci koje proizvode ljudi. To je najpre muzika u onom doslovnom smislu, muzika koju čujete iz kafića, iz otvorenih automobila, sa prozora nečijih domova, ili iz nekog drugog izvora u javnom prostoru.
Ta muzika nije onakva kakva je bila pre otprilike četvrt veka. Čuju se drugačiji zvuci, kakofonija je prilično drugačija, neretko sumnjive vrednosti i još sumnjivijih poruka. Eto, i Balašević nam je otišao, ali se poslednjih godina nije prečesto čula ni njegova muzika u tim javnim prostorima. Pevaju se neke druge pesme.
Muzika je i ono što čitate sa ljudskih lica. Nju vidite i dok se mimoilazite sa nekim na ulici. Ta je muzika, čini mi se, prilično nevesela i to, nažalost, uglavnom iz objektivnih razloga.
Ovaj grad je, pamtim ta neka vremena, jer sam u Novi Sad stigao krajem osamdesetih, imao periode svoje svetlije, uzbudljivije i optimističnije muzike. Sada je to nekako utihnulo. Čini mi se da zatvaranje ljudi u sebe doprinosi tome da se više ni ne stvara nekakva zajednička muzika, kao neki eho grada, nego da je ono što se čuje zvuk tišine, svako sluša svoju muziku.
Evo, ja sam došao na razgovor sa slušalicama na ušima, vas sam zatekao sa slušalicama, a da bi se oslušnuo zvuk grada, moraju se izvući slušalice iz ušiju, moramo se iskopčati iz vlastitog saundtreka i oslušnuti šta se zbiva oko nas, jednako kao što, da bismo videli i doživeli ovaj svet, moramo da podignemo pogled sa ekrana svog pametnog telefona, a mnogi to čine sve ređe, naročito mlađe generacije.
Dakle, dogodilo nam se to da izostaje efekat neke zajedničke harmonije grada koju stvaraju oni koji u njemu žive. Suviše smo zatvoreni u svoje svetove, u glavi vrtimo sopstvene filmove i neke muzičke trake, obično iz prošlosti, jer u sadašnjosti ne nalazimo mnogo toga što bi nas podsticalo i radovalo na način na koji je to činila starija muzika.
021: Postoji li danas u Novom Sadu nešto umetnički relevantno, nešto što emituje muziku ovog vremena u njegovom najtačnijem i najboljem obliku, u onom smislu u kojem je muzika delo zajedničkog eha ljudi koji u njemu žive?
Paunović: Nijedna sfera umetnosti koje pratim - a nastojim da pratim manje-više sve, nije potpuno lišena glasova koje vredi čuti, sadržaja koje vredi upoznati. U svakoj postoje neki zraci svetlosti koji nagoveštavaju da nikad zapravo umetnost ne može do kraja da zgasne, pa i u najgorim i najtežim vremenima ona ima nešto da ponudi onima koji to hoće da čuju.
U oblasti pozorišta dogodi se odlična, ili makar dobra predstava koju vredi videti. Na književnom planu, u toj hiperprodukciji u kojoj knjigu može da odštampa svako kome to padne na pamet, malo je teže pronaći ono što vredi, ali se uvek nađe i dobra knjiga.
U muzici, likovnoj umetnosti, na filmu, takođe. Evo u novije vreme nizu se pridružuju i televizijske serije u kojima ima mnogo toga što nije čist zanat, ili puka rutina, već nagoveštava neke duhovne sadržaje koji bi možda u boljem kontekstu imali bolju recepciju.
Ono što je problem jeste to što ne postoji infrastruktura za nekakve ambicioznije umetničke poduhvate. Nije reč samo o tome da nećete zaraditi od onoga što u umetnosti radite, već da nemate elementarne uslove da tu umetnost provedete u delo, da napravite pozorišnu predstavu, da snimite album - knjigu možete da napišete, to je još uvek nekako najdemokratskija vrsta umetničkog stvaranja, ali nema podsticaja spolja.
Koliko god mi to negirali, u onom marskističkom smislu, za nadgradnju je potrebna nekakva materijalna baza. Takva baza ovde nije ponuđena, naročito ne onima koji bi da se u umetnosti upuste u nekakve avanture i eksperimente.
Toga je nekada bilo mnogo više, i koliko god ljudi bili skloni da ogovaraju Jugoslaviju kao tamnicu naroda, ili da joj daju neke druge mračne atribute, u njoj je postojala ta infrastruktura koju spominjem. Ona je omogućavala i umetnicima koji nisu pripadali mejnstrimu, čak i nemalom broju onih koji su bili i kritički orijentisani, da rade, stvaraju i nude javno plodove svog rada. Čak i ako zaključimo da su te slobode postojale samo radi stvaranja privida demokratije i pluralizma – činjenica je da jesu postojale, a s njima i uslovi za umetničko stvaranje.
Toga sada nema. Prvo nema podrške, a onda ni zanimanja. Ako nemate radio-stanice koje puštaju novu muziku - vi automatski nemate kome da se predstavite. U redu, tu je Jutjub, ali to je nešto drugo, i drugačije.
U digitalnom haosu sadržaja koje primite, vi primite neki sadržaj i obično ga posle nekoliko minuta i zaboravite. Nekad nije bilo tako, imali ste top-liste, kulturni program, relevantne književne časopise. Postojalo je mnogo načina da se predstavi rad nekoga ko nije afirmisan i mnogo puteva kojima je mlad umetnik mogao da se afirmiše. Toga danas nema, tako da se uspeh, koji je i inače u dobroj meri uvek stvar sreće, sada svodi na sticaj srećnih okolnosti koje će nekome omogućiti da se njegov rad vidi. To je prilično nevesela situacija.
021: Sve dodatno komplikuju medijski konstrukti koji nam pod kulturom poturaju najbanalniju zabavu progašavajući je vrhunskom umetnošću, samo što je mi ne razumemo. Umetnost danas prečesto je ono što osmisle PR agencije, iz čijih slogana zjapi jedno veliko "ništa". Organizator najavi događaj, a odmah po završetku PR agencija koju je unajmio piše hvalospevnu kritiku samog događaja. PR agencije "mese" javnost.
Paunović: Previše je lenjih umova kojima više odgovara da im neko servira sadržaj, ponudi događaj i da im pri tome kaže šta treba da misle o njemu, i koje implikacije da izvuku, nego da razmišljaju svojom glavom.
Stara je istina: dogodilo se samo ono što je bilo prikazano na TV ili na nekom drugom mediju danas. Dogodilo se samo ono što je bilo u vestima. I ne samo to, nego je važno isključivo to što je bilo u vestima. Ono što, iz bilo kog razloga, nije dobilo medijski tretman, to se jednostavno nije ni dogodilo. Lenji smo, zaparloženi, nekako suviše lako, bez kritičkog duha, pristajemo da prihvatimo ono što nam se servira.
Ta javnost koju pominjete, i oni koji je kreiraju, rade upravo na tome da suzbiju kritički duh, da ukinu potrebu za kritičkim razmišljanjem o onome što je ponuđeno. I moram da zaključim da u tome, nažalost, u priličnoj meri i uspevaju.
Naravno, postoji s druge strane i mnogo drugih ljudi koji to ne prihvataju, koji ne prihvataju diktat mediokritetstva i diktat medija, nametanje sadržaja i mišljenja o njima. Zato verujem da će taj kritički duh opstati, bez obzira koliko god ga gušili, bez obzira na agresivnost javnog diskursa.
Čovek makar kad ostane sam sa sobom, kao onaj što viče "U cara Trojana kozije uši", to može na kraju krajeva u sebi da zaurla i time spasi svoju dušu. Pitanje je izbora hoćemo li kritički doživljavati ono što nam se nudi ili ćemo se pasivno prepustiti tom preživljavanju i besmislenom životarenju.
021: Te nove generacije studenata koje dolaze svake godine, umeju li da zaurlaju "U cara Trojana kozije uši" ili su pre sklone da ćute, prikriju se, ne zameraju se, jer to je poželjan društveni model ponašanja i opstajanja danas? Da bi postojao, danas se moraš usaglasiti sa nekim, jer inače te neme. I šta god da kaže taj "tvoj", moraš klimnuti glavom, makar bilo i pogrešno. "Ničiji" su najnepoželjniji.
Paunović: Ne bih rekao da nisu kritički orijentisani. Mladi ljudi jednostavno jesu kritički nastrojeni. Mladi kritički razmišljaju o svetu, ali su pasivirani u dobroj meri jer su prilično razočarani zato što vide, osećaju i shvataju šta se sve događa i kakvo je ovo okruženje.
Zato se povlače u svoje male svetove, ne svoje lične, nego mikrosvetove koje su formirali sa sebi sličnima kako bi se zaštitili, jer u njima se osećaju sigurnije i bolje. Apolitičnost je njihov način odbrane od politike koja je postala toliko toksična da je zaista i zdravo izbegavati je.
Taj mladi svet aktivno i kritički razmišlja o svemu što nam se događa, ali ne na eksplicitno politički način. Kod njih postoji želja da ostanu izvan toga, ne zato što ih nije briga, već to čine instinktivno da bi od trovanja sačuvali sebe, svoje zdravlje i svoj duh. Zato se drže po strani, ali to ne znači da u nekim drugačijim okolnostima ne bi postali aktivni.
021: Razni ljudi i razni narodi prolazili su kroz mnoge teške periode u svojoj istoriji. Neki koji su bili na ozbiljnom dnu izdigli su se iznad te svoje pogrešne istorije, Nemačka je najbolji primer zato. Čini se da samo u Srbiji ljudi nisu sposobni da se saberu i sagledaju i one informacije i činjenice koje ne podržavaju njihove emocije?
Paunović: Kolektivne nesreće i katastrofe koje zadese nekada neku zajednicu, nacionalnu ili bilo koju drugu, nekima posluže za nauk, a nekima kao večiti izgovor za sve loše što nisu u stanju da isprave i poprave u svojoj sredini.
Tako smo mi najpre imali 500 godina pod Turcima, pa nismo mogli da se oporavimo od toga, onda Drugi svetski rat, pa bombardovanje. Uvek postoji neki izgovor zašto nešto ne ide kako valja, i umesto da pokušamo da učinimo da stvari krenu kako valja, mi se unapred mirimo sa tim da će nam biti loše.
Uvek je tu i neki siguran krivac, uvek u nekoj dovoljno bliskoj prošlosti, i onda živite vlastitu mitologijju - ja sam dobar, ali me niko ne voli. Bojim se da takvo ponašanje, na kolektivnom nivou, podseća na ono đačko "Sve sam naučio, ali me profesor ne voli".
021: Kako se, šta mislite, u javnom prostoru drži akademska zajednica? Pristojan jezik kojim se obraća nažalost uvek može da eskalira u neki drugi, jer na drugoj strani nije uvek neko ko govori istim takvim jezikom ili je tamo deo medija koji sve mora da provuče kroz blato. Recentan primer je dijalog preko medija predsednika SANU-a Vladimira Kostića i Emira Kusturice.
Paunović: Akademska zajednica je jedan prilično fluidan termin, kao i Akademija nauka. Sastoji se od pojedinaca među kojima su ljudi koji misle različito u nijansama ili potpuno dijametralno različito. I ne treba očekivati ni od jedne takve zajednice da ima jednoumno mišljenje o nečemu, da jednoglasno donese stav o nečemu i izađe sa njim.
Te zajednice mislećih, obrazovanih i intelektualno aktivnih ljudi uvek su heterogene po stavovima koje njihovi pripadnici neguju. Ono što je važno jeste da stvorimo, da pokušamo da vratimo - ako je nekad postojala - tu atmosferu u kojoj će svako da kaže svoje mišljenje i da to ne bude razlog za hajku, drvlje i kamenje.
Primer predsednika SANU Vladimira Kostića koji ste pomenuli, primer je harange koja je pokrenuta na temelju sasvim očite, i verovatno sasvim tendenciozne, zamene teza. Zamena teza ogleda se u tome što Vladimir Kostić, što je više puta i sam naglasio i objasnio, nije rekao da Kosovo nije naše, nego je rekao da Kosovo nije trenutno u našim rukama. Dakle, da jednostavno nemamo ingerencije, da ne upravljamo životom u toj pokrajini, što je potpuna činjenica.
Ali naravno, onda su oni koji vole da traže krivca uprli prstom na Vladimira Kostića, izvrnuli njegove reči, i to, formalno posmatrano, ne čak ni previše, ali sasvim dovoljno da se izgubi ključna nijansa onoga što je rekao, zbog čega je označen kao krivac, kao da je on maltene potpisao predaju Kosova.
Način na koji su mediji tretirali tu priču ilustrativan je za to nepostojanje slobode dijaloga. Možemo misliti potpuno različito, možemo se raspravljati, pa čak i žučno diskutovati, ali to mora da ostane u okvirima civilizovanog dijaloga, a ovde se ide ad hominem i na diskreditovanje čoveka.
Tako da, pripadnik akademske zajednice, ili bilo koje druge aktivno misleće zajednice, upravo je u jednoj paradoksalnoj situaciji da, braneći dostojanstvo svoje profesije i pravo na slobodnu reči, dovede u pitanje svoje dostojanstvo i čast, jer će ga oblatiti, bez obzira na to što će posle postati jasno da sve to što je o njemu rečeno - nije istina. No tada to više nikom neće biti zanimljivo.
I tako šteta biva nepovratno počinjena, jer ljudi su površni. Oni su čuli ili pročitali negde da je neko nešto rekao, a običan medijski konzument ne proverava šta je rečeno. Stvari se prihvataju zdravo za gotovo i osuđuju se ljudi potpuno bezrazložno, zbog nečega što nisu ni rekli, niti učinili.
021: Vrlo uočljivo je da medijski prostor dele uvek isti predstavnici jedne ili druge Srbije, kako se ona često deli. I uvek govore sami. Na jednoj strani su maskote nacionalnih televizija, koje šire mržnju, a na drugoj je, na primer, vrlo često neko ko prebrojava krnje zube Srbije. Vrlo su mali prostori u kojima se postiže bilo kakav dijalog tih drugačijih mišljenja.
Paunović: Postoje ljudi koji su za sebe uzeli ulogu portparola ovog ili onog dela javnosti i od njih se uvek očekuju maltene tipske izjave. Zna se tačno ko će se zalagati za određene vrednosti, a ko će se protiviti njima, tako da i ta predvidljivost doprinosi duhovnoj letargiji.
Uvek se unapred zna ko će šta reči, o čemu, ko će ga napasti zbog toga što je rekao, ko će ga braniti zbog toga. Suviše je taj intelektualni, duhovni život, svesno pojednostavljen s ciljem da postane nezanimljiv, da konačno sve postane mrtvo more, bez ikakvog talasa, pa i najmanjeg koji bi pokazao da tu ima života.
021: Ljudski mozak je neverovatna narativna mašina, pa ipak, da li je zbog hipernarativne stvarnosti u kojoj živimo, fikcija kao naš najveći zajednički imenilac, ugrožena?
Paunović: Mislim da nije. Dosta sam pesimističkih tonova provukao kroz ovaj razgovor, ali ovde sam stvarno iskreni optimista, jer verujem da će pričanje priča uvek biti potrebno ljudima, kako onima koji pričaju, tako i onima koji ih slušaju.
Što je stvarnost crnja, to će priča biti više. Mnoge od njih, većina njih uopšte se neće baviti tom stvarnošću ili će se baviti na transponovan, nevidljiv način. Dobar pisac uvek progovara o svetu u kojem živi. To je konstanta književnosti, bez obzira na neprijateljsko okruženje i na to što je i književnost obezvređena, što glas pisca više nije onako značajan i uticajan kako je bio pre nekoliko decenija.
Bojim se zaista da pisci nisu, možda ne nikakav autoritet, ali svakako jesu mnogo manji autoritet nego pre. To je takođe degradacija koja je smišljeno provođena. U prvi plan se guraju oni koji nemaju šta da kažu, ali govore vrlo glasno. Iza njih daleko ostanu oni koji svojim delima, na suptilan način, govore važne stvari o ovome svetu, ali za njih jednostavno nema prostora.
Priče će, međutim, uvek postojati. Naročito su potrebne u zla vremena, kada ljudi očajni čame u svojim teškim, nezanimljivim, katkad neizdržljvim životima. To je prilika da otvore knjigu i nekoliko sati provedu u nekom drugom i drugačijem svetu, i pritom ponešto shvate o vlastitom, nešto što bi im, bez te knjige, svakako promaklo.
To je nešto što će održati čovečanstvo, tako da priča sigurno nikada neće izumreti, koliko god je ubijali sa svih strana.
021: Zanimljiva je još jedna savremena tekovina koja proizilazi iz života kakav vodimo, a tiče se jezika i narednih generacija. Naime, logopedi tvrde da nam deca sve kasnije progovaraju, da sve teže izgovaraju svoje misli, da koriste sve manje reči...
Paunović: To je, pre svega, posledica smanjene potrebe za komunikacijom. Svet ide ka tome da ljudi sve manje komuniciraju u onom nekom smislu razmene mišljenja, osećanja, stavova, iskustava. A i kada komuniciraju - komuniciraju na način koji nam je obezbedila ta digitalna sfera, a uslovila nas je time što je sada neophodno da poruku svedemo na toliko i toliko reči, odnosno karaktera, i onda vas to vuče u sažetost, koja sama po sebi nije loša, ali ona vrlo često vodi osiromašenju jezika, govora, pa i ustrojavanju načina razmišljanja koji treba da vodi isključivo ka kratkoj i preciznoj informaciji.
Precizna informacija je ono na šta se svodi svet mnogih medija danas. Nemate više kritičkih, analitičkih tesktova, ili ih je mnogo manje. Mnogo je manje intervjua, žanra u kojem ljudi govore svoje stavove. Tako se smanjuje moć reči ili je se u potpunosti obezvređuje.
Isto tako je i u svakodnevnoj komunikaciji. Ljudi razmenjuju samo informacije, one najelementarnijeg tipa, ali ne i mišljenja i stavove. Kad neko i ispriča neko iskustvo prijatelju ili poznanicima, ono je više na nivou neke crtice.
Da se razumemo, nisam za vođenje beskrajnih razgovora o bilo čemu, ali jesam za to da komunikacija među ljudima bude bogatija nego što je trenutno. Nekada su ljudi sedeli satima jedni sa drugima, blejali – kako se to tada govorilo, pa bi se onda u nekom trenutku odmotao razgovor zbog koga je vredelo tako sedeti, a danas "sabesednici" satima ćute gledajući u telefone.
021: Četiri godine ste kao član žirija NIN-ove nagrade bili čitalac-profesionalac. Jeste li se umorili od čitanja savremene srpske proze? Čitate li danas više NIN-ove pobednike ili otpadnike? Zašto se uvek oko te nagrade uzburka književna krv?
Paunović: Meni je žao što se priča oko NIN-ove nagrade uvek svede na te banalne čaršijske konstrukcije i teorije zavere. Žao mi je što ima toliko mnogo ljudi kojima je strana pretpostavka da petoro iskusnih, profesionalnih čitalaca može da se sastane, čita knjige, raspravlja o njima isključivo na osnovu estetskih i književnih kriterijuma, i na koncu odluči koja se knjiga izdvaja u produkciji te godine.
Kad god sam bivao u nekim žirijima, a znam to i za koleginice i kolege sa kojima sam bio u žirijima, pouzdano mogu da kažem da su se uvek vodile isključivo književne rasprave, da nikad niko nije na nekom ličnom osnovu diskvalifikovao neko delo, niti je iko na ličnom osnovu gurao delo koje to ne zaslužuje.
Voleo bih zato da se o tome priča na jedan drugi način. U žiriju je uvek petoro ljudi, izabranih s poverenjem i nekim dobrim razlozima. Nekad tih pet članova žirija, ili samo troje njih, smatra da je neki roman najbolji te godine, što ne mora nužno da znači da jeste, ali svakako znači da jeste jedna od najbolih knjiga te godine i da je vredi čitati.
Pratim srpsku književnost, pratio sam je i pre mandata koji sam imao u pomenutom žiriju, i znam kako ona izgleda u poslednje dve-tri decenije. Sve one nevesele stvari o kojim smo ovde govorili, dotiču i nju, ali ništa ne može da uguši i osujeti istinski talenat i spreči ga da progovori. Onaj ko želi da progovori u književnosti, može to da učini i danas.
I u regonu ima značajnih, čak velikih pisaca koji jednostavno ne mogu da vas razočaraju i uvek znate da čitanje njihovih knjiga nikad nije gubljenje vremena.
021: Postoji li neka šansa da svoj prostor ponovo nađe i poezija? Za nju se našao prostor u virtuelnom svetu, neke mlade generacije pesnika postale su ime u njemu, Radmila Petrović je jedno od njih.
Paunović: Poezija je bila toliko zanemarena poslednjih decenija da bi bilo pravedno da ponovo dobije mesto kakvo zaslužuje, da pesnički glasovi budu mnogo više prisutni, jer imaju šta da kažu.
Dugo već nema pesnika koji bi bio "glas naroda", u onom smislu u kojem je to bio Mika Antić, čije su pesme svačije dobro: svako je mogao u njima naći deo sebe, a neosporno je to bila poezija.
Posle Miroslava Antića nismo imali pesnika koji je do te mere bio prisutan u narodu, osim Balaševića, koji je, istina, bio potpomognut i muzikom, ali on jeste pesnik čije će pesme ostati.
Poezija je sublimat mudrosti i osećajnosti zajednice u kojoj ta poezija nastaje. Zato je dobro imati pesnike koji umeju da stvore taj sublimat, da progovore u ime svih nas.
Prozni pisac nikada ne govori na takav način. On ne može da ponudi lozinku kojom ćete razumeti i svoje vreme, i sebe samog, i neku vrstu osećaja koji imate, a ne znate kako da ga definišete. To za nas rade pesnici i zato je dobro da se čuju njihovi glasovi.
To što se danas dešava neka reafirmacija poezije znak je potrebe ljudi za tim da se nekako artikuliše ono što je duboko zatomljeno u njima, što postoji, a što se ili ne može, ili ne sme reći, ili je sprečeno da izađe na površinu.
Prava velika poezija, ili jednostavno, dobra poezija, jeste ona koja nastaje zbog nečega što pesnik najintimnije želi da kaže o samome sebi, ali se dobra poezija nadalje prepoznaje po tome što će u njoj deo sebe naći i mnogi od nas.
Dobro je da se taj proces reafirmacije i novog vrednovanja poezije, vraćanja poeziji uloge glasnogovornika ljudskih emocija i misli, nekako ponovo uspotavi i nastavi.
021: Rekli ste da je poezija sublimacija mudrosti, možda poezije dugo nije bilo zato što dugo nije bilo mudrosti. A nije bilo ni osame u okviru koje se rađa mudrost, koja je potrebna da bi čovek bolje razumeo sebe. Ljudi se danas boje osamljivanja, iako, paradoksalno, sve više žive usamljenički.
Paunović: Društvene mreže i prisutnost na njima su pomalo šizofrena aktivnost, jer ste istovremeno sami, i sa drugima. Dakle, one vam stvaraju privid da ste sa nekim, a sami ste. Pokušavate nešto što je nemoguće, živite jednu nemoguću egzistenciju, jer niti ste sami, niti ste sa nekim.
Zapravo, ni jedno, ni drugo niste, i to je opasnost. Sami ste, a ni ne primećujete koliko ste sami. Ne osećate se usamljeno, jer imate privid toga da ste okruženi svetom, na nekom od ekrana, što vas uljuljkuje. U zabludi ste da život ima više smisla nego što ga zapravo ima. Dok živite život u toj zabludi, on prolazi kraj vas. Postojite virtuleno i drugde vas nema.
Pobuna protiv interneta je neminovnost naše budućnosti, neminovnost proistekla iz nužnosti da se čovek vrati sebi. Da bi to uspeo, čovek mora da ugasi svoj lažni lik na internetu, gde se najčešće predstavlja, ne onakvim kakav jeste, već onakvim kakav priželjkuje da bude, počevši od fizičkog izgleda do uverenja, ukusa, sklonosti.
Problem je zapravo u tome što čovek na kraju poveruje u taj svoj lažni lik, u taj lažno idealni portret sebe samog, što je samoobmana kakva je u neposrednoj komunikaciji sa drugim ljudima nemoguća. Možete u stvarnom svetu imati pozu, ali samo donekle. Nećete, međutim, moći sprovesti obmanu do kraja, onako kao je to moguće na društvenim mrežama.
021: Da probamo da završimo u pozitivnm tonu: u Novom Sadu su nekad postojali umetnici koji su hodali da bi našli mudrost, braća Mandići su u tom smislu doktorirali hodanje. Pandemija nas ovih dana tera u šetnju, kafići se zatvaraju, moraćemo da hodamo silom prilika. Je li moguće da iz toga izađe kakva mudrost?
Paunović: Sigurno jeste, ako ne odmah mudrost, makar neka živa komunikacija: mahnućete komšiji rukom, poznaniku klimnuti glavom, stati i popričati sa nekim. Dok sam dolazio ovde susreo sam tri poznanika i sa svakim sam stao i porazgovarao.
Hodanje i bivanje na ulicama ne samo da je bukvalno zdravo, mada udišemo vazduh sumnjivog kvaliteta, ali prisećamo se kako se komunicira sa ljudima. Ta vrsta života jeste život: izađi, otvori se prema životu i prema drugim ljudima, mislim da će to doprineti obnovi komunikacije i istinske povezanosti među ljudima.
Komentari 16
Silvija
Anonymous
NS
Da nam je malo više i malo aktivnijih ovako inteligentnih i mislećih ljudi, ali njima moral i dostojanstvo ne dozvoljavaju spuštanje na nivo trenutnih bezprozornih, lidera ove jadne, nepismene države.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar