INTERVJU Profesorka i prevodilac Maša Dabić: Solidarnost danas znači imati samokontrolu

"Zavičaj je reč koja ne može lako da se prevede na nemački, ni kao reč, ni kao koncept. Čovek nije biljka, ima sposobnost da bude mobilan, da se kreće, odlazi i vraća se, da pusti korene na više mesta istovremeno, ali i da neko vreme hoda bez korena", kaže profesorka i prevodilac Maša Dabić za 021, javljajući se iz Beča koji sve grčevitije diše preko Zoom-a, home office-a, Netflix-a food delivery-ija, dok istovremeno traje medijski prenos apokalipse.
Kada čovek biva izmešten iz svoje prvotne geografije u kojoj je taman trebalo da postane čovekom, i kada, mimo svoje volje, biva presađen u sredinu drugačije kulture, razmišljanja, istorije i jezika, on neminovno postaje neko drugi. Ta drugačijost prati ga ceo život i možda tek u nekoj drugoj fazi svog života počne da razmišlja o tome, da li je on isti čovek koji bi bio da se životne saksije nisu tako nenadano izmešale...
 
Jedna od desetine hiljada takvih priča je i životna priča Maše Dabić, danas bečkog prevodioca i profesorke na Univerzitetu u Beču (predaje predmete koji se tiču usmenog i pismenog prevođenja na ruski i nemački jezik), koja od svojih tinejdžerskih dana živi u Austriji i deli sudbinu ljudi kojima je rat na Balkanu prekrojio život.
 
Dabić je rođena u Sarajevu, studirala je prevođenje sa engleskog i ruskog i političke nauke. Pisala je za bečki "Der Standard", domaće "Vreme", bila tumač za azilante i konferencijski prevodilac. Na nemački je prevodila Svetislava Basaru, Srđana Valjarevića, Jelenu Mijović, Jelenu Lengold, Mariju Knežević...
 
O jeziku u kojem je rođena i jezicima u kojima je u međuvremenu postala čovek, govorila je iz uspavanog Beča, koji, kaže, trenutno nalikuje na neko veliko selo u kojem su ljudi uplašeni, očajni, ljuti, zabrinuti, ali pre svega umorni i iscrpljeni od manjka adrenalina, ma koliko god to apsurdno zvučalo... 
 
021: Čovek danas ima utisak da, koliko god više postoji u raznim sferama života, sve više ujedno i nestaje, rastače se. Ima ga u stvarnom svetu, sve više u virtuelnom, ima ga u raznim jezicima koje govori, na raznim platformama, a u suštini ga je sve manje... Postavlja se pitanje koliko uopšte u suštini postojimo?
 
Dabić: Evo meni lično sve teže pada da odvojim vreme i koncentraciju za čitanje jedne knjige ili nekog dužeg, kompleksnijeg teksta, ma čak mi više nije lako ni film odgledati do kraja... 
 
Virtuelna komunikacija je brza i efikasna, ali ostavlja malo prostora za neku dubinu ili širinu, mada je virtuelni prostor naizgled neograničen. A opet, kao što se kaže, čovek vredi onoliko koliko jezika zna – jeste da gubimo koncentraciju, ali istovremeno saznajemo više toga sa svih strana, sve i svašta nam postaje pristupačnije, imamo mogućnost baviti se makar površno raznoraznim fenomenima, van lokalnih okvira. 
 
Tehnologija kao takva nije ni pozitivna, ni negativna – sve zavisi od toga šta mi – kao pojedinci i kao društvo – napravimo od nje, a to opet zavisi od naše zrelosti, stepena svesti. Tehnologija nam dođe kao ogledalo, samo nam pokazuje stepen naše zrelosti ili nezrelosti, kolektivno kao i individualno, kadkad i na brutalan način. 
 
021: Kad čovek postaje ličnost u jednom jeziku, kao što ste u Sarajevu vi svojevremeno bili na tom pragu, i kad mu to "biva oteto", kad biva preseljen u drugi jezik o kojem ne zna ništa, u koji biva presađen, da li on postaje obevezno i drugi čovek? Može li se biti istim čovekom kad te presade iz jedne saksije u drugu, čak i ako u ruci stalno imaš mali žuti "Langenšajd"? 
 
Dabić: Biljka u drugoj saksiji ostaje ono što jeste, a ako dobije više zemlje, prostora, svetla i vode, čak je moguće da će više porasti nego u prvoj saksiji... Ali čovek nije biljka, čovek ima sposobnost da bude mobilan, da se kreće, da odlazi i da se vraća, da pusti korene na više mesta istovremeno, kao i da neko vreme hoda naokolo bez korena. 
 
To sad, naravno, zvuči lakše nego što jeste, i migracija uopšte nije šala, skoro nikad ne prolazi glatko i lako. Ali migracija nije nenormalna pojava. Međutim, migrant konstantno mora da se pravda, nateran je da društvu, birokratiji, ili sam sebi, daje odgovor na pitanje: "Pa zašto si otišao, zašto si ovamo došao?", dok neko ko nije migrirao ne dobija od društva pitanje "Pa zašto si ostao?", mada bi i to pitanje tu i tamo moglo da bude opravdano. 
 
Meni, kao i gomili druge dece u sličnoj situaciji bio je "otet" jezik, to jest, spontana komunikacija sa poznatom okolinom na "svom" jeziku. Ali istovremeno nam je "poklonjen" novi jezik, prvo preko tih malih žutih "Langenšajdova", ali s vremenom onda i preko novih prijatelja, nastavnika, komšija, svakodnevnih zadataka itd. 
 
 
I svaki novi jezik, nebitno da li je to "mali" ili "veliki" jezik, da li je stigmatizovan ili prestižan, ipak je sam po sebi jedan veliki dobitak, jer te novi jezik nauči da svaka stvar može da se kaže, a samim tim i vidi, i na neki drugačiji način; da svet nije onakav kakav jeste, nego onakav kako ga mi shvatamo i vidimo, i nazivamo. 
 
"Gubitak" sopstvenog jezika u tom smislu da naglo i neočekivano postaješ stranac u nekom nepoznatom, zastrašujućem kontekstu, jeste valjda neka vrsta "traume" - mada se ta reč "trauma" danas koristi prilično inflacionarno, zato joj dajem navodnike, ali istovremeno, to nelagodno - i moram da dodam, čak i sramotno, ponižavajuće iskustvo nosi u sebi velike šanse. 
 
Na pitanje, može li se biti istim čovekom kad te presade iz jedne saksije u drugu, ne mogu da dam zadovoljavajući odgovor, ali mogu da kažem da me to pitanje stimuliše da postavim gomilu drugih pitanja, kao na primer: "Može li se uopšte biti istim čovekom u toku života?", "Da li je poželjno biti i ostati taj isti čovek?", "Zar nije život sam po sebi, pa makar prošao od početka do kraja na jednom te istom mestu, zapravo neki put na kojem ionako ne ostaje kamen na kamenu?" "Šta je bitno –  biljka ili saksija?" itd.  
 
021: Postoji li onda čovek u svim jezicima koje govori i da li je to uvek isti čovek?
 
Dabić: Ko ili šta je taj "isti čovek"? Lično, kao neko kome je nepoznat život u samo jednom jeziku nemam čime da uporedim: otkako znam za sebe razmišljam i govorim na više jezika. Meni zapravo fali iskustvo jednojezičnosti. 
 
Tvrdim da je ta takozvana jednojezičnost čista administrativna fikcija, jer svaki pojedinačni život odvija se na više slojeva, u više od jednog konteksta, i samim tim na nekoliko jezika istovremeno. Drugačije razgovaramo sa roditeljima, sa sestrama, sa drugaricama, sa mačkama, sa učiteljicom, sa policajcima, sami sa sobom. 
 
Svaki čovek raste u jezičko kompleksnoj atmosferi, pa i onaj koji nikad nije učio neki strani jezik. Jezik nije samo ono što je u rečniku, jezik kao takav je jako kompleksan fenomen koji prožima celo ljudsko biće i telo - ne samo mozak! Zato je taj administrativni pokušaj podele jezika samo jedan mali odlomak onoga šta jezik zapravo znači u našem životu.   
 
I ja često imam osećaj da sam na nemačkom drugačija nego na srpskohrvatskom, ili na engleskom, ili na ruskom. Definitivno jeste tako da melodija jednog jezika utiče na raspoloženje, na intonaciju našeg govora, a samim tim i na to koju nijansu ličnosti možemo da ispoljimo u nekom trenutku, šta možemo da izrazimo, a šta ostaje neizrečeno. 
 
021: Stižete li danas da razmišljate o tom svom nekadašnjem "ja", o zavičajnom "ja" koje je sticajem životnih okolnosti ostalo u nekom ćorsokaku, nedorečeno, neraširenih krila? Da li se to bolno "ja" možda pretopilo u književno biće? Može li se pretopiti u ličnu jezičku biografiju?
 
Dabić: Naravno. Često se pitam šta bi bilo da sam ostala u rodnom gradu Sarajevu, ko i šta bi ja danas bila, kako bi izgledao moj mali život, čime bih se bavila, kako bih pričala, kako bih se oblačila, kao bi izgledao pubertet i odrastanje u komšiluku, uz rodbinu... Glupa pitanja, jer odgovora nema, a nostalgija je jedna opasna, meni dobro poznata klopka. 
 
Zavičaj je jedna meni draga reč koja se ne može lako prevesti na nemački, ni kao reč, ni kao koncept. Gubitak zavičaja je gubitak prostora u kojem čovek može da oseti sasvim specifičnu energiju, naime to da može jednostavno da postoji kao biološko biće, bez legitimacije, svrhe i funkcije. 
 
S te strane, gubitak zavičaja je, naravno, jedna velika katastrofa, i nema ništa lepo o tome da se kaže. Ali, to ipak nije kraj priče, jer gubitak prvobitnog zavičaja natera čoveka na to da gradi neki drugi i treći i četvrti zavičaj, sve dok ne dođe do zaključka da je Tom Vejts u pravu kad kaže: "Oh, but anywhere, anywhere I’m gonna lay my head I’m gonna call my home". Nema druge. 
 
Literatura pruža neograničeni prostor u kojem se iz svakog ćorsokaka može izletiti, čak i bez krila, a isto tako se može i komotno ostati u nekom udobnom ćorsokaku – literatura pruža okvir i podlogu za bilo koji pokret, kao i za stagnaciju. 
 
021: Napisali ste jako zanimljivu tezu da se jezik uči i zaboravlja dok si živ... To mu onda dođe kao da smo mi večno izgubljeni u nekim prevodima samih sebe...
 
Dabić: Mislim da jeste tako. Kad govorimo i pišemo, zapravo pokušavamo da prevedemo ono što mislimo i osećamo, i kao što to uvek bude u prevodu, delimično nam uspe, delimično ne. Jezik je uvek uz nas, ali to ne znači da imamo punu kontrolu nad njim, jer nismo u stanju uvek da pronađemo prave reči u pravom trenutku. 
 
 
021: Vaš posao je da "migrirate" od jezika do jezika, da spajate ljude dok se svet uporno deli i distancira. Bavite se i fenomenom migracija. One su danas maltene onemogućene. Kretanje je ograničeno, ali svet ne miruje, i dalje vri, samo što smo mi opsednuti pandemijom... Kako diše Beč danas, povodom stranaca i migracija, s jedne strane i pandemije, s druge?
 
Dabić: Da, prevodilački posao je konstantna dinamika u pokretu: Pokušaj da razumeš što više, i onda prebaciš što više toga na drugu stranu; pa onda opet nazad. 
 
Beč je trenutno u četvrtom lockdown-u, grad je uspavan, kao neko veliko selo. Istovremeno na svakom koraku ima i dosta agresije – mnogi ljudi su uplašeni, očajni, ljuti, zabrinuti, ali pre svega umorni... Iscrpljeni od manjka adrenalina, ma koliko god to apsurdno zvučalo... 
 
Što se tiče migracije, to trenutno nije glavna tema, korona je kanibalizovala sve ostale sadržaje. Jezivo je gledati ogromne prazne hotele u centru Beča, dok znaš da istovremeno na istom tom evropskom kontinentu izbeglice na Lezbosu nemaju ni poštene šatore, i to već godinama. 
 
Pandemija je nacionalnim vladama dala mogućnost da preko noći zatvore granice i samim tim zaustave takozvani talas, takozvane ilegalne migracije; ali uzroci za migraciju naravno i dalje postoje, i ma koliko ljudi bili željni da se ova pandemija konačno završi, naivno bi bilo očekivati da će posle pandemije sve opet da bude "normalno"  - na stranu to da i pre 2020. ništa na ovom svetu nije bilo "normalno". 
 
Dakle, kako Beč danas diše? - Zoom, home office, netflix & chill, food delivery - s jedne strane, medijski prenos apokalipse - s druge strane. 
 
021: U jednom tekstu za "Vreme" napisali ste da se austrijski ksenofobični nacionalisti udvaraju Srbima kao "dobrim" strancima. Šta to znači? 
 
Dabić: To se odnosilo na fazu kad je političar Štrahe iz partije FPÖ ("plava" partija) na plakatima pozirao sa brojanicom u boji partije. Na taj način signalizovao je Srbima da je na njihovoj strani, što je prilično kontradiktorno, jer baš ta partija je poznata po desničarskim, ksenofobičnim pozicijama. 
 
Štrahe je znao kako da spretno pokupi srpske glasače koji su isfrustrirani svojom marginalnom pozicijom u Austriji. Divide et impera - to valjda uvek pali u politici. Štrahe je znao kako da Srbima stavi do znanja da su oni dobri, vredni, pošteni stranci i da im je on zbog toga spreman pružiti podršku, njima, koji nisu dobili od esteblišmenta priznanje koje su zaslužili.
 
Dakle oni su "dobri", za razliku od nekih drugih grupa stranaca koji su tobož lenji, parazitiraju na socijalnom sistemu, ne daju se integrisati itd. Neko vreme ta taktika je bila dosta uspešna. Nažalost. U međuvremenu je Štrahe, doduše, nestao s političke scene ... 
 
021: Šta vam se čini, znaju li ljudi danas uopšte šta znači reč solidarnost? Znaju li bar ti mladi ljudi kojima predajete, ili idemo stvarno ka nekoj uznemirujuće distopičnoj budućnosti?
 
Dabić: Naravno da ljudi danas znaju šta znači reč solidarnost, jer se svaka reč može da se ubaci u Google... Šalim se. 
 
Solidarnost se trenutno u javnom narativu tumači kao samokontrola: Solidarno je ne izlaziti iz kuće, držati socijalnu distancu, prati ruke, nositi masku, primiti vakcinu – to je nova solidarnost a la 2020: biti što dalje od drugih, brinuti se sebi, biti konstantno ozbiljno zabrinut i maksimalno oprezan, ako ne i isprepadan. Mislim da ne idemo prema distopičnoj budućnosti, nego smo već uveliko u njoj. Ali šta je, tu je. Sve bi moglo biti i znatno gore – i to treba imati u vidu.
 
U medijima čitam o krizi i depresiji među mladima, ali istovremeno u svakodnevnim lekcijama na zoomu vidim i drugu sliku: Studenti sa kojima radim jako su vredni, trude se da urade svoje zadatke i nešto nauče, mada je to veliko pitanje da li će to što sad uče sutra moći igde primeniti; inovativni su i kreativni, i maksimalno fleksibilni – ali i umorni... 
 
Nemam predstavu kako će se individualno i kolektivno izaći iz ovog stanja umora, morbidnosti i neke latentne agresije i sveopšteg straha ... Komunikacija među ljudima se menja, ritam života, socijalni odnosi, prioriteti. Trenutno imamo neko dugotrajno vanredno stanje, ali sve to pored punih frižidera i uključenih laptopova. Šta će biti – to će vreme pokazati. Nešto će valjda biti. It ain’t over til it’s over. 

Kad ste već ovde...

Stotine hiljada vas svakodnevno se oslanja na 021 tragajući za istinom i objektivnim pristupom informisanju. Obavezali smo se da ćemo raditi u interesu javnosti sa uspostavljenim visokim standardima novinarske profesije i vi ste nam uzvratili ogromnim poverenjem. Vašu podršku sada možete i da konkretizujete. 021 je pokrenuo gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od zanimljivih artikala direktno podržavate rad redakcije 021. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je za našu budućnost. Jer pravo novinarstvo vredi.

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Zbogom, Marsele, pozdravljaju te tvoji Gustavi

Bizarni stoicizam crtanog junaka, koji nas je naučio prvu reč na mađarskom, neupamćen još od Kalimera i čuvenog "Pa to je nepravda", u ovom vremenu postaće precizna anamneza onoga što upravo živimo.

Pljuvaću po vašim grobovima

Mogu li politički mrtvaci da nam osiguraju bolju budućnosti, kada su je debelo upropastili u ne tako dalekoj prošlosti? Može li duh formacije iz stare Grčke biti modus razmišljanja nekom među nama?

Golmanov strah od penala

Veliki broj medija u Srbiji preneo je video na kojem se vidi kako predsednik države Aleksandar Vučić izvodi penal.

INTERVJU Ugostiteljka Karmen Krivokapić: Ne smemo se otuđiti jedni od drugih, prilika je da nas hrana ponovo zbliži

Žena koja je sinonim dobrog ugostiteljstva u Novom Sadu veruje da će nas, kad čudo od pandemije prođe, neka nova deca naučiti sve iz početka. Novom životu. Kako se živi. Da će ona zaigrati po novim, logičnijim, od prirode neodrođenim pravilima. A mi, pa moraćemo da se uklopimo, jer ko se ne uklopi, otpašće. Odahnuće i planeta. U međuvremenu, moraće štošta i po restoranima da se uredi, za početak da se specijalizuju jer ovako, od Silvane do "Nirvane", nema mnogo smisla.

Uskršnje čudo

Predsednik Srbije se tokom praznika setio Ustava. Kao da to nije dovoljno iznenađujuće, čak mu se ukazala i predsednička nadležnost – mogućnost da ne donese ukaz o proglašenju zakona. U izjavi koju je prenela većina domaćih medija Vučić je naglasio da "ne može da potpiše Zakon o istopolnim zajednicama, ako ga Narodna skupština usvoji, jer je dužan da štiti Ustav".