INTERVJU Blogdan - Bogdan Stevanović: Živimo u monologu konferencija za medije

Retko kad se ujedinjujemo oko vrednosti. Ne umemo ni da prepišemo od boljih, Srbiji to ego ne dozvoljava, jer niko nije bolji od nje, kaže tviteraš čiji tvitovi često ispovedaju našu dušu.
Ljudi na Tviteru ponekad  svojim tvitovima umeju da ispovedaju našu dušu. Ono što nas nervira, tišti, raduje, izuva iz cipela, diže u nebesa, neki od njih su u stanju da u jednoj sintagmi ili jednoj rečenici opevaju tako da zvuči kao epitaf. Ono što nas nervira, tišti, raduje, izuva iz cipela, diže u nebesa, neki od njih su u stanju da u jednoj sintagmi ili jednoj rečenici opevaju tako da zvuči kao epitaf.
 
Jedan koji je tu bez premca je čovek koji stoji iza imena Blogdan, a to je ujedno i naslov njegovog bloga. Ime mu je Bogdan Stevanović, turistički je novinar, živi u Španiji, ali tvituje po Srbiji i izaziva salve aplauza tim povodom. Njegovi su tvitovi neka vrsta obloga od mastila, što je ime jedne od njegove dve objavljene knjige. 
 
Ton iz naslova njegove druge knjige - "Sa druge strane bloga" bio je moto ovog razgovora, a u njemu, iz Barselone koja se u trenutku razgovora topila od vreline, Bogdan Stevanović je govorio o tome kako je u Novom Sadu zamalo postao glumac, zašto javnoj ličnosti koja se predstavlja kao zaštitnik ugroženih manjina treba reći da laže, jer ih zapravo prodaje kad god joj to marketinški odgovara, te da li ćemo ikada u Srbiji doživeti da muškarca koji je profeministički nastrojen odmah ne osumnjiče da je "seksualno upitan"? 
 
021: Ko je sa druge strane Blogdana, šta radite u životu osim što pišete? Živite li od pisanja?
 
Stevanović: Od 2015. godine sam u nekoj vrsti svojevoljnog egzila. Turistički sam novinar i, sticajem okolnosti, pisac. Pisanje mi daje život, ali od pisanja ne živim, to je jako teško izvodljivo u današnje vreme. 
 
Od dolaska u Španiju do 2019. godine radio sam kao obezbeđenje na vratima jednog noćnog klub, jer sam iz Srbije otišao glavom u jagode, morao sam da radim van struke sve dok se nisam sredio finansijski i papirološki. Sada imam svoj mali startup i od toga živim, sam sam svoj gazda.  
 
021: Zamalo da postanete Novosađaninom, konkurisali ste na novosadskoj AU za glumca, kod Ljube Majere, šta je pošlo po zlu?
 
Stevanović: Nisam primljen, odnosno ostao sam sa tim uverenjem da nisam primljen jer sam na završnom ispitu, posle užeg kruga, zaboravio tekst svih svojih monologa. Potpuna blokada se desila, a godinama sam se u Beogradu amaterski bavio glumom u "Krsmancu". Iz tog vremena pamtim da mi je jedan reditelj rekao da moram da prestanem analitički da mislim o liku koga igram, već da moram početi da ga osećam više nego da ga komentarišem.
 
Tada nisam razumeo šta mi je rekao, i nije mi ni prijalo, ali danas potpuno shvatam, jer nije ni čudo što na akademije primaju jako mlade, još neformirane ljude, a ne ljudi sa oformljenim karaterom, sa stavom. Danas definitivno mislim da je dobro što nisam primljen, jer sam sada u nekim drugim stvarima ostvario mnogo više nego što bih u glumi. 
 
021: Vaši tvitovi bilduju zdrav duh, podstiču ljude da se ne boje svoje senke, što je tegobni fenomen u Srbiji danas. A šta ćemo sa salonskim anarhistima koji misle da se njihova građanska dužnost budne svesti i savesti svodi na lajk, dodavanje kakvog emodžija? Gde se dade bundžijski duh ovog podneblja, je li pobuna samo mitsko mesto naše istorije? Zašto više nismo hrabri?
 
Stevanović: Ako je opozit od budne svesti - uspavana svest, onda definitivno nešto što uspavljuje svest jesu oportunizam i odsustvo empatije. Da bi čovek bio bučan i pravdoljubiv, da bi se borio za ono u šta veruje, mora da bude komotan sa tim da nešto mora da ga boli. Ljudi koji su utrnuli, misle da je borba uzaludna, zato su ti salonski kritičari komotni samo sa onim što oni žele da budu, ali oni nisu izloženi odsustvu komotnog. 
 
Ne usuđujem se da cinično osuđujem, mislim da su ljudi inertni jer je sistem, sistemski, uklanjao vrednosti i razloge za koje bi se borili. Sada prosto, dok im neko ne vrati veru da se vredi boriti, svi su uspavani. I obični ljudi, i salonski kritičari, a oportunisti tek. 
 
Jako je izazovno probuditi sve te ljude koji su decenijama uspavani, čak i činjencom da ćute i trpe jer "Uvek može gore", "Daj, samo da smo živi", "Ćuti, još primamo neku platu". To ćutanje nam je zapravo uspavalo želju da pravimo ovaj svet boljim po pitanju bilo kojih drugih stvari. 
 
 
Ja tvitnem i ne znam da postoje ljudi koji se slažu sa tim, mi smo svi sami, vi na toj strani tvita, i ja na ovoj strani tvita. Mi se jako teško ujedinjujemo oko vrednosti, to fali Srbiji, i politici u Srbiji. Svi se ujedinjuju oko interesa, a niko oko vrednosti. 
 
021: U Srbiji je kultura dijaloga svedena na minimum, postoje samo dva monologa: latentna odbrana onoga što se ne može odbraniti i konstantni napad na ono što se nikako ne bi smelo napadati. Kako izaći iz kulture monologa, mogu li "grasrutsi" budeći na mikro planu građansku savest i svest da zapodenu dijalog u korist svih nas, jer ovako, svako radi samo za sopstvenu, sitnu ili krupnu korist?
 
Stevanović: Ja se iskreno nadam da mogu, ali podjednako, koliko u meni postoji nada, postoji i sumnja jer svedočimo nuspojavi tranzicionog društva u kojoj nam se podvaljuju takvi ljudi koji su u stvari derivati trenutne vlasti i oportunističkog sistema vrednosti. Običan čovek zagrize, jer je željan promena i progresa, željan da se vazduh pročisti, da prodiše i progleda, ali oni svi kao po pravilu potpišu pakt o pridruživanju đavolu. 
 
Mi nismo vešti kada se radi o dijalozima, a ovde je još veći problem što jedna strana konstantno drži mikrofon i svi je čuju, a ti bez mikrofona smisli kako ćeš da da doakaš i budeš na visini dijaloga. 
 
Mislim da su društvene mreže trenutno možda jedini fer prostor za igru, jer je javni diskurs polarizovan. Jasno je ko se favorizuje. Ostalima je svetlo javnosti uskraćeno i tu nema dijaloga. Mi živimo u monologu konferencija za medije, to nam je realnost. 
 
 
021: Često se kaže da je karakter čoveku sudbina, a da li je i narodu, onom koji se konstantno vraća u jazbinu svog karaktera neprekidno veličajući pogrešne stvari i ljude, koji ima vazalski odnos prema vlasti. Narodu koji se svađa sa komšijama, umesto da, bar zbog svoje dece, sedne za sto sa "neprijateljima". Ništa ne učimo od pametnijih naroda koji su pre vek-dva savladali lekcije, ne umemo čak ni da prepišemo od njih.
 
Stevanović: Kod tih naroda decentralizacija se obično uči još u vrtiću. I kako da prepisujemo od boljih kad Srbiji ego ne dozvoljava da misli da je iko bolji od nje. To je malograđanski narativ u kojem ne dozvoljavaš sebi da nešto od nekoga možeš da naučiš, tu nema prostora za napredak. 
 
Iako je sve iz pitanja povodom komšija i međuljudskih odnosa unutar države tačno, meni ipak kod našeg mentaliteta najviše smeta uloga žrtve – to da nas niko ne voli, da su svi protiv nas, da su nam svi neprijatelji koji nas mrze jer smo najuspešniji, najpametniji, najnebeskiji... 
 
U tome se gubi mnogo energije, mi mnogo više energije i vremena trošimo da utvrdimo kako nas drugi gledaju i da onda oformimo stav po tom pitanju nego da išta dobro uradimo sa sobom. I to je jako veliki problem. S druge strane, nama vlast konstantno izmišlja neprijatelje da ne bismo imali vremna da kao narod budemo slobodni. 
 
Nama se nameću dubioze da ne bismo tražili mnogo sloboda. Nama se zlostavljači nagrađuju i štite ih kako se niko ne bi odvažio da bude hrabar, nego da ostane tih. Ova vlast od naroda pravi poslušno stanovništvo da bi sebi osigurala dugovečnost na pozicijama moći, a običnog čoveka – za njega je briga. 
 
Mislim da je ova vlast uvidela taj feler našeg mentaliteta i igra se njime. Mi mislimo da imamo druge neprijatelje, ali jedini neprijatelj koga imamo smo mi sami. I dok se ne desi taj skok svesti unutar svakog pojedinca, i nas kao društva, malo toga može zaista da se promeni. Nama istorija nije učiteljica, nego mučiteljica života. Mi smo na konstatnom popravnom iz istorije.  
 
021: I konstantnom padanju u neke drame, pa je onda i  sasvim razumljivo da čovek triput dnevno padne u neku dubiozu, jer ne bi bilo normalno da ga sve to ne pogađa.
 
Stevanović: Tačno, jer na svakom ćošku, gde god se okreneš, ljudi više veruju u lošu vest. Kada dobiju lepu vest, sumnjaju u njeno postojanje i istinitost. Kada vidimo tuđe dobre namere, mi se pitamo šta taj hoće, a to na duge staze mnogo oblikuje tačku gledišta na svet, jednog društva i pojedinca. Dubioze u koje upadamo postale su opšte mesto i čim se čovek probudi - već ih očekuje, tu su. 
 
 
021: A u stanju smo da jednu dobru vest, kakva je da je Jokić postao MVP iz sopstvene gluposti pretvorimo u lošu. Mi ne možemo da podnesemo da neko ne podržava naše mišljenje i naš stav o nečemu, da o nečemu drugačije razmišlja? 
 
Stevanović: Mene iskreno izuzetno zabavlja da gledam sve to sa strane. Nama s jedne strane nedostaje empatije prema komšiji, prijatelju, prirodi, a onda se toliki ljudi, do nivoa imbecilnosti, poistovete sa uspehom nekog sportiste koji je sve što je postigao, postigao sam, svojim radom, talentom, vrednoćom. 
 
I onda ti ljudi pomisle da polažu pravo na njegovu karijeru. Oni se toliko poistovete sa njim da pomisle da oni mogu da odlučuju za njega. Glavni problem je što neostvareni ljudi traže tuđe perje da se njime kite, jer svog nemaju, a Jokić im je uskratio to perje i sada ljudi nemaju čime da se kite. Ne mogu da se dogovore, da li su ponosni ili su ljuti na njega. Zapravo, oni su istovremeno i jedno, i drugo, ali ni jedno, ni drugo ne treba da ih se tiče, jer je Jokić uspešan čovek koji gradi svoj život i svoju karijeru, i na taj uspeh svako može da se ugleda, ali ne pripada nikom drugom u Srbiji osim Jokiću. 
 
 
 
021: Zašto je važno jednoj javnoj ličnosti, koju na razne načine prati mnogo ljudi, reći da nema prava da se lažno predstavlja kao nečiji zaštitnik, da lažno zastupa prava žena i manjinskih zajednica, jer suštinski uvek radi protiv njih, kad god joj to marketinški odgovara?
 
Stevanović: Mene lično jako pogađa ta zloupotreba ljudi u manjinskim zajednicama. Prema tome imam nula tolerancije. Srbija po pitanju poštovanja ljudskih prava 20 godina zaostaje za razvijenim svetom, i gledajući kroz zakonske regulative a da ne govorim u smislu mentaliteta i stanja svesti. Zato je ovde vrlo pogodno da se ljudskim pravom trguje u razne svrhe: poličke marketinške, ekonomske, bilo kakve.
 
Obaška ta žena na koju se pitanje odnosi, mi imamo premijerku koja je vantelesnom oplodnjom dobila dete sa partnerkom i ne može da mu bude ništa, jer naš zakon ne dozvoljava da tom detetu bude roditelj. 
 
Da licemerje bude još gore, ona je dobila dete vantelesnom oplodnjom sa svojom partnerkom jer pripada privilegovanoj političkoj eliti, a niko drugi to ne može da uradi jer je zakonom zabranjeno. To je tek potpuno viši nivo zloupotrebe i korišćenja prava manjinskih zajednica. 
 
I sad, naše društvo koje je vrlo podeljeno – došli smo u situaciji da intelektualna elita živi u nekoj vrsti sopstvenog biotopa koji su napravili, to je kao neki svojevrstan plastenik u koje su sami sebi dovoljni. Oni drže distancu od svih ostalih koje ne smatraju intelektualnom elitom. Ta elitistička loža ne komentariše nikakve pojave u društvu, a pogotovo ne estradu. I onda neko ko ima kapacitet da smisleno ukaže na određenu problematiku – ćuti, a osobe koje nemaju pojma o određenoj problematici – laprdaju, pa tako mizoginija Jelene Karleuša prođe neprimećeno, homofobija Aleksandre Radović prođe neprimećeno, antivakcerstvo Vlade Georgieva prođe neprimećeno itd, itd... 
 
Mnogi ćute, jer, kao, neće da se valjaju u estradnom blatu, ali nama je to blato došlo do guše i dužnost je svakog pojedinca koji je misaono biće i neće da se složi sa tim blatom da kaže, ili makar da se složi sa onim koji nešto kaže.  
 
021: Često govorimo o tome da nema empatije, što je tačno, da nema misli, što je uglavnom tačno, da nema ideja, tek je pokoja, tu i tamo, da hrabrosti gotovo da i nema... Da li to sve zajedno znači da nema ljudi? 
 
Stevanović: Ja bih rekao da nema ljudskosti. Sve nabrojeno pretvara ljude u zombije. Svaki dan je isti, svaki čovek ti deluje isti, u svaku lepu stvar se sumnja, svaka loša stvar se predviđa i očekuje se čak da stigne. 
 
Takav život u šablonu, to je ono što ubija ljude iznutra, iako oni nastavljaju da deluju kao živi. Ne znamo se, čuvamo se znanaca, ne verujemo im - u takvoj jednoj veštačkoj atmosferi događa se otuđenje u kojem se ne vidi ni ljubav onda, ni saosećajnost jer si potpuno otuđen. 
 
Zato je nama potreban jedan veliki izliv ljubavi i razumevanja, a sa druge strane postojanost u borbi za vrednosti, jer je poljuljano i jedno, i drugo, i čovek više ne zna gde da pusti sidro, i potpuno je logično što ne zna. 
 
 
021: Najnovije, imamo dilemu u vezi sa rodnom i jezičkom ravnopravnošću. Vlada strah da će zbog toga muškarcima zafaliti dlaka sa glave. Hoće li, i da li ćemo, šta mislite, dočekati vreme kada profeministički nastrojen muškarac neće zbog toga biti osumnjičen u smislu njegove muževnosti i seksualnosti?
 
  
Stevanović: Nema šanse da ijednom muškarcu fali dlaka sa glave zbog bilo kog zakona, jer po definiciji pozicija moći i privilegija, 90 odsto muškaraca je rođeno sa tom privilegijom. 
 
Ovaj zakon u suštini, osim tog rodno osetljivog jezika o kojem se samo priča, pokušava da ispravi tu vrstu nepravde, pa tako podrazumeva uravnoteženost zastupljenosti polova na pozicijama, odsustvo sa rada zbog trudnoće i nege deteta, više žena u oblasti IT sektora, to da se u nastavni program uključuju teme koje govore koliko su žene doprinele napretku društva.
 
U svojoj sveobuhvatnosti taj zakon je dosta dobar, ali mi smo se uhvatili za psihološkinju, borkinju, trenericu, advokaticu, ministarku... To smeta određenim ljudima, kao, lome jezik na "psihološkinja", a ne lome na "motokultivator", a tek da krenemo da ih pitamo o imenima fudbalera i fudbalskih klubova iz Nemačke i Azerbejdžana, to nikome nije teško, ali "psihološkinja" im jeste. 
 
Radujem se promenama koje nam dolaze. Ljudi su bučni dok su promene u pregovorima, ali jednom kad se dogode, pogotovo nabolje, nema nazad. Ovaj zakon vidim kao svetlo koje će da nas vodi iz tunela zatucanosti, ali deo pitanja o tome, da li će muškarac koji je feministički nastrojen biti manje "osumnjičen" povodom svoje muškosti, da li će ona biti dovedena u pitanje, mislim da neće, ali to je krst koji mora da se nosi.
 
Feminizam traje poslednjih pedesetak godina, a patrijarhat kao sistem traje od postanka. Ovo je sve borba na tankim, staklenim nogama i mislim da su svi oni koji su svesni njene važnosti, svesni da je ona mnogo važnija nego to da li će neko dovesti u pitanje muškost nekog profeministički nastrojenog muškarca. 

Kad ste već ovde...

Stotine hiljada vas svakodnevno se oslanja na 021 tragajući za istinom i objektivnim pristupom informisanju. Obavezali smo se da ćemo raditi u interesu javnosti sa uspostavljenim visokim standardima novinarske profesije i vi ste nam uzvratili ogromnim poverenjem. Vašu podršku sada možete i da konkretizujete. 021 je pokrenuo gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od zanimljivih artikala direktno podržavate rad redakcije 021. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je za našu budućnost. Jer pravo novinarstvo vredi.

Komentari 0

    Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Odustanite od dijaloga

Možda pre nego od bojkota opozicija treba da odustane od medijskog dijaloga sa režimom.

Liman je Srbija

Prošla sedmica u Novom Sadu pokazala je kako izgleda sedam dana života u gradu u kojem ne biste želeli da vam odrastaju deca.

Kako podučavati patriotizmu?

Kada režim u Srbiji počne da priča o patriotizmu možemo biti sigurni da je na delu bežanje od odgovornosti i uzurpacija vlasti.

Nečista krv

Uz nekoliko zamaha i udaraca Dragan Bjelogrlić pokazao je da se dobro pripremio za ulogu Hadži Trifuna u novom projektu "Nečista krv: Greh predaka".

Suverenizam

Dveri su od svojih početaka negovale imidž organizacije desnih intelektualaca, bilo da su za polje delovanja imali kulturu, desni sektor NVO-a – čiji su pioniri – ili učešće u politici.

Klimatske promene ruše zgrade

Intenzivni letnji porast temperuture i vlage naročito loše utiče na beton, podstičući ubrzano rđanje i širenje metala, pa dolazi do raspada sirovine koja se nezaobilazno koristi u građevinarstvu.