Piše Laslo Vegel: Kapitalizam se šunja na Trg slobode

"I laž, i istina su bez posledica, budući da je nestala razlika između njih", piše Laslo Vegel i "Neoplanta ili Obećana zemlja".
Piše Laslo Vegel: Kapitalizam se šunja na Trg slobode
Foto: 021.rs
Vegel ispisuje posvetu Novom Sadu koja je melanholična i lirska, ali ne sentimentalna i zašećerena, zapravo je pre manovski ironična; posvetu koja, štaviše, povremeno lipti krvlju nedužnih i poludužnih žrtava svakojakih "oslobodilaca" koji su bahato i bučno umarširavali u ovaj grad i sa severa i sa juga i sa ostalih strana, zajahivali ga za, činilo im se, sva vremena, i još držali da im grad ima biti zahvalan na svemu što su za njega učinili (mada im tu uslugu niko nije tražio), zapisao je Teofil Pančić o romanu Lasla Vegela.
 
Uz dozvolu izdavačke kuće Akademske knjige, 021.rs objavljuje jedno poglavlje.
Kapitalizam se šunja na Trg slobode
 
Laza je namerio da me prekine, ali ovoga puta nisam dozvolio da dođe do reči, nastavio sam svoju priču. Prestao sam da propitkujem Anamariju, jer sam primetio da ne želi više da govori ni o svom ocu, ni o dedi. Mada bi bilo dobro otkriti zašto je Mikloš Terek hteo da ugasi svetlo. Da li je prestao da se boji mraka? Ili je možda hteo hrabro da umre? Da se suoči sa smrću? O tome sam razmišljao kad sam zamislio kako ponovo trčimo Futoškom ulicom i kako jedan od drugog preuzimamo štafetnu palicu. Trčimo, a niko ništa ne slavi, nema pokliča, niti se vijore zastave. On mi predaje štafetu, posle nekog vremena ja je predajem njemu, i pritom niko ne aplaudira. I tako trčimo sredinom kolovoza, usred gustog saobraćaja, automobili trube, vozači su nervozni, malo nedostaje pa da nas ne pregaze.
Jedan elegantno obučeni gospodin spušta prozor automobila, proturi kroz njega glavu i viče: jebo vam ja mater, gelipteri, ’oćete da poginete?! Na trotoaru gužva, svi žure nekud svojim poslom, niko nema vremena ni da nas pogleda, samo su se neke devojke na pešačkom prelazu kikotale. Pogledaj, matori jarci izvode cirkus usred grada! Starački maraton, rekla je jedna, njena drugarica je na to samo odmahnula. Ma pusti, videla sam tako nešto u starim filmskim novostima na televiziji. Mislim da su Tita pozdravljali onim štapom, rekla je, na šta je druga upitala: a ko je bio taj Tito? Svi ga nešto pominju, a niko ne kaže ko je on u stvari bio. Samo se namršte.
 
Devojke su odlepršale na drugu stanu ulice, nama se na semaforu upalilo zeleno svetlo. Zar smo stvarno matori jarci, i zar smo doista cirkusanti – negodovao sam u sebi. Da li je moguće da nas je ta devojka videla na starim filmskim žurnalima kako trčkarajući s tim štapom slavimo Tita? A zapravo pojma nemaju ni o tome ko je bio Tito. Niko ih o tome nije obavestio.
 
Same su krive, ako ne znaju, umirivao me je Mikloš Terek. Jednom će i to da nauče. Nemaju pojma da je naš voljeni maršal bio diktator, šapnuo mi je na uho. Mali kralj, kojeg je njegov narod obožavao, dodao sam ja. Jer narod skoro uvek obožava diktatore, slavi diktaturu, rekao je Mikloš Terek sa štafetom u ruci, i glasno se nasmejao.
 
Osetio sam oštar bol u kolenu. Uzalud, nošenje štafete nije više za nas. Reč je verovatno o prvim znacima habanja hrskavice. Ali, moramo izdržati, hrabrio sam sebe. Nema sumnje, sad uviđam, da sam olako protraćio svoje godine. Zamajavao sam sebe, trčali smo u Obećanoj zemlji kao oduševljeni socijalisti, a potom smo se, u drugoj etapi trke, razočarali u socijalizam – ili se socijalizam razočarao u nas. Što je, zapravo, sasvim svejedno, preživeli smo naposletku i jedno, i drugo. Samo smo jurili, srljali, crpeći iz sebe poslednje atome snage. Bile su u pravu one de- vojke, bio je to maraton radi maratona.
 
Utom smo i stigli na Trg slobode, gde je besnela ogromna masa ljudi. Govornici su se jedan za drugim penjali na improvizovanu binu i jedva čekali da dograbe mikrofon. Ali, nijedan od njih nije uspeo i da završi svoj govor, jer bi sledeći tribun istrgao mikrofon iz njegovih ruku. Demokratija, urlala je masa, tu i tamo bi neki i zapucali u vazduh iz vatrenog oružja. Jedni su skandirali da je Tito diktator, a drugi da će od sutra ovde zavladati demokratija. Treći, jedna poveća grupa, derala se iz sveg grla: na oružje, na oružje! 
 
Na binu se tada popeo jedan elegantno obučen muškarac kojeg je moderator predstavio kao uglednog univerzitetskog profesora čije je naučno delo poznato i priznato širom sveta. Nisam baš sasvim razumeo, ali suština njegovog govora je bila u tome da smo, eto, konačno stupili na pravi put, na put slobode, da smo svrgnuli diktatora, uspostavili slobodno tržište, imamo slobodne izbore i da smo konačno oslobodili naciju. Na to su neki opet zapucali, u vazduh.
 
Ovi opet govore o Obećanoj zemlji, rekao sam Miklošu i visoko podigao štafetu. Evo, ponovo nas oslobađaju. Čekao sam Miklošev odgovor, želeo sam da znam kako on tumači sav ovaj cirkus, šta misli, gde bi nam sad bilo mesto, na kojem bismo balkonu dreždali pored njegovog oca koji bi, u odelu sašivenom po poslednjoj modi, visoko podignutih ruku, u drugom redu iza govornika, pozdravljao trijumf slobode na Trgu slobode. Jer nema druge, proslavljati se mora. 
 
I čine to isti ljudi, na isti način, na istom mestu. Svi smo mi dede. Ili ćemo to biti. Galama je nadjačala moj glas. Ne postoji više ni herojsko delo, jer sve je lažno i sve je bez ikakvih posledica. I laž, i istina su bez posledica, budući da je nestala razlika između njih. Jedno te isto može da bude i ovo, i ono. Sve je relativno. Na uglu trga uredno se parkiraju crni audiji, stigli su novi govornici, izašli su iz limuzina, telohranitelji su im utrli put kroz masu, popeli su se na binu, grdili su, blatili jedni druge, a sebe uzdizali. Oni su lideri, kažu za sebe. 
 
Isključivo se na njih može računati. Oni će da vode narod ka lepšoj i slobodnijoj budućnosti. Sloboda je provalila na Trg slobode kao neki izgladneli tigar koji iskričavih očiju vreba žrtvu, bira koga će sve među prvima da rastrgne za predjelo. Hoće da nas oslobode, vikao sam, ali uzalud sam čekao Miklošev odgovor. Osvrtao sam se oko sebe, ali ga nigde nije bilo. Najpre sam pomislio da je pobegao od ovolikih količina slobode, verovatno zbog toga što nije hteo da ga zadesi očeva sudbina. Nije hteo da ga izguraju ni na jedan balkon. Potpuno sa slažem sa njim, u pravu je, jer ćemo se pre ili kasnije naći na pogrešnom bojištu. Pobegao je – da umre. Trpeo sam da me u grdnoj gužvi guraju čas na jednu, čas na drugu stranu. Ne dolazim do vazduha, gušim se. Naposletku sam se s mukom iskobeljao iz mase, pa sam potrčao, koliko su me noge nosile, nisam se ni zaustavljao do dunavskog keja. Tu sam stao i visoko podigao štafetu. Zatim sam zamahnuo i bacio je u Dunav. Neka počiva u miru, u grobnici talasa, na dnu Dunava.
 
Čim sam ovu rečenicu izustio, Laza je udario u smeh. Nikad ga pre nisam čuo da se ovako histerično smeje. Pa ti si sasvim poludeo, rekao je, i počeo da švićka bičem. Samo je još to falilo, trčkarati sa štafetom po gradu! I samo zato da bi je na kraju bacio u Dunav. Pa, šta da ti kažem, jeste herojsko delo, nema šta. Nemoj to nikom da ispričaš, svi će ti se smejati.
***
 
Akademska knjiga objavila je roman Lasla Vegela "Neoplanta ili Obećana zemlja".
 
U izdanju Akademske knjige objavljeno je više Vegelovih knjiga: "Novosadski dnevni 1911-2016", "Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile", "Ispaštanje ili priče iz donjih predela" i "Nesahranjena prošlost".
 

Podrži 021

021 je pokrenuo svoj gift shop - Shopins.rs, a kupovinom nekog od artikala direktno podržavate rad naše redakcije. Svaki vaš doprinos, ma kako bio velik ili mali, dragocen je. Jer pravo novinarstvo vredi.

  • joooj

    21.05.2022 16:32
    partokratija ≠ kapitalizam
    Zivim za danom kad ce ljudi malo mucnuti glavom i videti da ljudi nisu bezali iz Zapadne u Istocnu Nemacku, iz Juzne u Severnu Koreju, sa Floride na Kubu, iz Hong Konga u Kinu, da Nemci nisu isli da gastarbajterisu po Jugoslaviji nego sve obrnuto. A do tad cemo da mastamo o komunistickim bajkama, ignorisuci ogromne finansijske injekcije od Amerike, pa bankrot Jugoslavije '82 cim su ti novci prestali dolaziti, ali kad skrenes paznju starijima na to, uvek ce stariji reci kako na mladima svet ostaje, jer mi smo ocigledno zrtveni jarci koji ce morati da pociste sav djubar sto stariji ostavljaju za sobom. Kad se vec predlaze literatura, predlazem Solzenjicina, za pocetak Dan u zivotu Ivana Denisovica.
  • Dejan

    21.05.2022 12:37
    Ns
    Pa posto su ga oslobodioci Novog Sada poćerali,vreme je da se taj kapitalizam vrati !

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Mišljenja i intervjui

Strategija, komedija, farsa

Ovih dana su pažnju javnosti privukli sukobi između ljudi iz najužeg rukovodstva vladajuće stranke – SNS-a.

Struka se oglasila

Već tri godine ovaj moj petogodišnji Nikola po povratku iz vrtića prolazi sledeću proceduru:

Trojka za Vučića

Dogovorivši novi aranžman o isporuci gasa Srbiji, predsednik Vučić je blizu rešenja krupnog problema iz svakodnevnog života. Ali ne samo to.

Šta će biti s Anom?

Izgleda da je samo jedna stvar izvesna u političkom životu Srbije: drugi predsednički mandat Aleksandra Vučića treba da započne tokom iduće sedmice.

Đido

Ovih dana ponovo je aktuelna priča o disidentu Milovanu Đilasu, zbog objavljenih dnevničkih zapisa. Šta je o Đidu pisao Desimir Tošić saznajemo iz knjige "Desimir Tošić: Između ekstrema".

O poslu sve najgore

Kada ste poslednji put sreli osobu koja je zaljubljena u posao koji radi? Koja se budi s tom ljubavlju i sa istom leže?

Novosadsko pravilo besne strane

Sine, uvek budi dobar čovek: pomaži drugima, imaj razumevanja, ne osuđuj. Uvek budi pravičan, dosledan, drži se nekog reda. Skini šešir kad se pozdravljaš, osmehni se.