Čega se stidite?

Hathor

Info

07.06.2024.

10:18 > 13:55

Gledam tako snimak te dece koja beže iz Master centra u nedelju napuštajući improvizovani SNS call centar.

Foto: 021.rs

Oni se kriju, pokrivaju glave i lica, tobože da zaštite identitete zbog bezbednosti, a zapravo, mi s ove strane, svim snagama verujemo da ih je sramota toga što rade.

Ubeđena sam da smo samo blesavi romantici. Da greškom i unedogled na konferencijama po izbornim štabovima onako tatalovićski postavljamo pitanje "Čega se stide, zašto se pokrivaju?", iskreno verujući u njihovu svest o pokvarenoj i manipulantskoj prirodi režima za koji šljakaju, te da je stid ona očekivana i iskrena reakcija na to.

No, ovoj deci, uzrasnog raspona od ovih jaslenih pa sve do "detedanilovskih" uzrasta, to šta radi, šta predstavlja i šta suštinski jeste radikal/sps politika od Bana Kulina do Mice Zavetnice, ne znači ništa - znaju ih od skora.

Od nedavno kad su nabacili neka nova perja ispod kojih su, u očima dece, neki novi ljudi koji vode zemlju. Mi, stari bumeri, njihova lica, njihove retorike i efekte najčvršćeg desničarenja i militantnog patriotizma koji su bili i ostali osnova njihovih ideologija – znamo nešto bolje.

I zahvaljujući jednom sjajnom nizu koji je @mosimisemac napisala na Tviteru nedavno, to poznanstvo sa likovima, delima, ideologijom i njihovim posledicama, proživela sam u svojoj glavi ponovo, posle dužeg vremena, slikovito kao i sam njen niz.

Skoro pa ista garnitura ljudi i skoro pa ista politika ne tako mnogo davno su nas saterali na ivicu egzistencije na kojoj su se neki pukom srećom snašli, a neki apsolutno nisu. Današnjoj deci se neretko priča o devetesetima kao o nekom romantičnom periodu kada smo pravili domaće čokolade i pili step sokove i bilo nam je baš super.

Taj period nije bio stvar želja, već politike, i to one najgore moguće. Novac je toliko brzo gubio vrednost da su stvari postajale skuplje i nestajale u satima, neretko i minutima. Moja majka, tada zaposlena u državnom preduzeću, dobijala je platu koja je od momenta prijema do trenutka kada u prodavnici treba da plati proizvod bila taman tolika da plati upravo samo to – jedan proizvod.

Sećam je se kako je u stan ušla sa jednom kesom praška za veš, stavila ga ispred sebe i poželela mu dobrodošlicu jednom dooobrom epizodom plakanja.

Proizvoda na policama prosto nije bilo; deda me je nebrojeno puta slao po hleb i govorio "reci im: ja sam mala, dajte mi jedan hleb". I uspelo mi je jednom, da te oči boje duge pored prazne police sa hlebom rezultiraju nekom ko zna odakle iznedrenom dobrom voljom prodavačice koja je niotkud izvadila jedan i dala mi, a moj cik sreće odjeknuo je baš daleko jer se cikovi čuju najdalje kad je šuplje - bez ljudi, bez para i bez proizvoda na policama.

A sreća se dešavala onda kada naletim na dve kese mleka, od kojih, iako obe cure, uzimam pa trčim da ne iscure do kuće, kao mamina plata. Gorivo se zaista kralo iz parkiranih automobila, nenabavljivo je nabavljao samo onaj ko je imao stomak za šeme, šemice i ispodžitarenje (mada se tada granica imanja stomaka za mnoge stvari pomerala bez posebne muke).

Čokoladu smo mogli samo da sanjamo, sveže voće ako se zvezde poklope baš tako da na isto naletiš u onom momentu kada je taj dinar u ruci vredan nekog voća na tezgi, a romantiku su u tom periodu jedino pravile sveće, one što se pale kad nema struje i kad neko pogine na ratištu.

Naša je porodica tada preživela samo zahvaljujući direktoru fabrike u kojoj je moj otac radio – plate su, od onog sa trake do onog za inženjerskim stolom svi dobijali isto – u džakovima brašna, šećera, konzervama, kafama i sitnim sumesnatostima. Izbora bilo nije, živelo se onako kako se jedino moglo.

I sasvim je neobično, danas, pomisliti da postoji cela paleta izbora a da se ipak, uprkos tome, šibicari za politiku koja nam je gore pomenuto (i još mnogo gore od toga) upravo i donela – iz nekog razloga verujemo da neće ponovo, nesvesni da smo do kolena opet u istom.

Deca ne znaju jer im ne pričamo ili im pričamo kako nije bilo – a nije bilo romantično i nije bilo lepo. Mi, neke srednje generacije smo, verujem istinski i fantastično izmanipulisani da ona šija nije ovaj vrat, dok ove generacije u zalasku iskreno žale za vremenima kada su bili mladi što ceo jedan sloj vernih birača čini radikalno usidren u hronični romantizam.

Ono šta nam nose godine pred nama sigurno nije ništa lepo, sudeći po tome što uprkos punim policama i rafovima mi ipak biramo onaj buđavi hleb, kao da moramo i kao da se još uvek jedino tako može. Možda misle da će deca, uprkos drugim mogućnostima, i dalje pristajati na telefoniranje sa sajma, iz nekih svojih razloga.

Nadam se samo tome da ćemo mi makar toliko postići da na nekim narednim jurnjavama svoja lica prekriju od sramote. Jer, ubeđena sam, sram i dobro sećanje jedine su stvari koje nam fale da od šume na punom rafu vidimo i to drvo.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Teme

Hathor Izbori Novi Sad

Komentari 56

Hronološki

Spiridon Kopicl

10.06.2024 • 12:32

Pa....najavili su "SveSrpski SaGor"
mile

09.06.2024 • 10:03

Stidim se svojih sugrađana, da lo su nam to uopšte sugrađani ili samo korisnici prevoza?
Djoka

08.06.2024 • 18:18

@ Paja

Samo što tu svi rade za džabe! Niko od te dece ne dobija ni kintu, već se svi nadaju da će dobiti posao u JP kad odrade nekoliko godina za stranku. A istina je sasvim drugačija: čak i ovi kad završe studije, niko im ne garantuje posao! Dakle - radiš za džabe (za stranku)! I misliš kako to neko od gore vidi, pamti, beleži. Ali ne, nikog to ustvari ne zanima. Stranku samo njihovi ciljevi zanimaju: ovi izbori, oni izbori itd, a kako? Pa to nije ni bitno. Tako da ovi mladi nisu ni svesni kakvu magareću uslugu rade stranci (tamo nekim ljudima koje ni ne poznaju), jer te ljude nije briga za njih. Njih je jedino briga za sebe!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.