Lekari u Srbiji beže od najtežih operacija?

Amerikanci se ovih dana čude i zgražavaju nad saznanjem da njihovi najbolji lekari otvoreno izbegavaju da operišu teške bolesnike. Jer ako bi ovi pacijenti umrli posle intervencije to bi pokvarilo pozitivnu statistiku tog doktora, smanjilo rejting klinike u kojoj rade, a moglo bi da bude i kažnjivo. Rezultat toga je da najbolji hirurzi trče da operišu jednostavne i nekomplikovane slučajeve, a komplikovani se prepuštaju sudbini. Za ovakvu praksu u znatnoj meri je krivo uvođenje "report kard" sistema, svojevrsnih izveštaja o radu svakog lekara i ustanove, koji se objavljuju i na internetu.

U srpskom zdravstvenom sistemu ne postoji ovakav obavezan način praćenja rada lekara, ali je javna tajna da u našim bolnicama već odavno postoje lekari koji "biraju" pacijente. "U Srbiji se lekari dele na dve grupe. U prvoj su oni koji biraju pacijente koje će operisati i beže od komplikovanih slučajeva. Na svakoj klinici svi znaju koji su to doktori. U drugoj grupi su lekari koji primaju samo takve teške, najkomplikovanije slučajeve", kaže za "Politiku" doktorka Olga Popović Mladenović, predsednica Lekarske komore Beograda i specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije.

Ona kaže da i u Srbiji lekari koji izbegavaju komplikovane slučajeve to prvenstveno čine jer žele da imaju pozitivnu statistiku.

"Drugi razlog je to što je uvek jednostavnije raditi s lakšim pacijentima. Kada bi se i kod nas radile precizne statistike znalo bi se ko operiše najteže slučajeve. Hirurzi se plaše infekcija do kojih može doći kod najtežih pacijenata, ali i komplikacija. Nekada se od tih slučajeva beži jer naprosto lekari ne znaju da se s problemom izbore. Pravilo je da se komplikovani slučajevi prikažu i rešavaju na konzilijumu lekara. Međutim, to se ne ponekad izbegava, kao da se zaboravlja da svako ima pravo da pita ili da kaže da nešto ne zna da uradi, a da zbog toga ne prođe kroz negativnu osudu", smatra dr Popović Mladenović.

Da bežanja od najtežih bolesnika ima i u Srbiji, uveren je i koordinator Ministarstva zdravlja za oblast kardiohirurgije i direktor KCS, doktor Miljko Ristić.

"Gde god postoji medicinska indikacija pacijent mora da bude operisan. Postoji, nažalost, znatan broj hirurga koji neće da rade najteže slučajeve, a to često zavisi i od stava zdravstvene ustanove. U životu, pa i u medicini, nije retkost da se ide linijom manjeg otpora i izbegava najteži posao. Veliki broj hirurga i u svetu na taj način bira pacijente", kaže dr Ristić.

Sa druge strane, doktor Goran Stanković, pomoćnik direktora Klinike za kardiologiju KCS, veruje da u Srbiji nema izbegavanja operisanja najtežih slučajeva.

"To bar ne postoji kao praksa koja bi trebalo da nas zabrine, mada ostavljam mogućnost pojedinih izuzetaka. Intervencija najviše pomaže najtežim i najugroženijim bolesnicima i to je suština. U protivnom, ovi su pacijenti osuđeni na visoku smrtnost. Otuda želja naše kardiohirurgije da razvije program transplantacije srca ili ugradnje mehaničkih pumpi, za koje su kandidati stvarno najteži bolesnici. Mislim da se u sva tri srpska kardiohirurška centra, u Beogradu na Institutu "Dedinje", Sremskoj Kamenici i Klinici za kardiohirurgiju KCS rade baš najteži pacijenti", kaže dr Stanković.

Ovaj kardiolog naglašava da je američki sistem zdravstva drastično drugačiji od našeg, jer je baziran u znatno većoj meri na ekonomskim proračunima i brojna osiguravajuća društva imaju mnogo veći uticaj nego kod nas.