Od sve hrane, najviše bacamo hleb

Srbija se, kako objašnjava Mastilovićeva, u slučaju bacanja hrane nalazi negde u svetskom proseku. Nismo ni među nerazvijenim zemljama, gde se najveći deo bačene hrane, čak i više od 50 odsto, upropasti zbog neadekvatnog prevoza i skladištenja, a ni među najrazvijenijim zemljama, gde najveći deo hrane bacaju domaćinstva.

"Podaci istraživanja problema bacanja, odnosno, propadanja hrane u svetskim okvirima ukazuju na to da bi, kada bi se sva hrana koju proizvedemo sačuvala i pravilno rasporedila, problem gladi bio rešen. Ovom problemu u Srbiji se, još uvek, nije pristupalo sistematski, ali, istraživanja našeg instituta ukazuju da se u Srbija, pre svega zbog besparice baca sve manje hrane iz domaćinstva", ističe Mastilović.

Najčešće se, kako objašnjava Mastilovićeva, baca hleb, koji je još uvek relativno jeftin, a postoji i navika da se jede isključivo svež, odnosno, da se ne čuva duže od jednog dana. "Skuplje vrste hleba, naravno, niko ne baca. Pokušavali smo, kod nadležnih, da pokrenemo projekat, kako bi se bačeni hleb sa deponija prerađivao jer se može koristiti na više načina, od stočne hrane, pa do sirovine za bioetanol", kaže Mastilović.

Pokazalo se, međutim, kako ukazuje Mastilovićeva, da ovaj projekat nema budućnosti, jer na deponije hleb jednostavno, ne stiže. "Najsiromašniji sloj građana ni ne dozvoli da hleb stigne do deponija. Oni ga, naime, pokupe iz kontejnera, i nađu način da ga iskoriste", objašnjava Mastilović.

Hrana propada i prilikom proizvodnje

Količina hrane, koja propadne u procesu proizvodnje i prerade, dodaje Mastilovićeva, varira u zavisnosti od vrste. Žitarice se, kako objašnjava sagovornica "Novosti", najlakše čuvaju, i kod njih ima najmanje gubitaka.
I tu, međutim, imamo pitanje kvaliteta i skladištenja.

"Svi dobro pamtimo pojavu aflatoksina u kukuruzu, i probleme koje je to izazvalo. Kod osetljivije hrane, to pitanje adekvatnog prevoza i skladištenja je još izraženije, tako da gubici mogu da budu jako ozbiljni. Naravno, tu se lista gubitaka ne završava, jer je tu i prerada, pa zatim i skladištenje gotovih proizvoda, pa transport do prodavnice. Tek na kraju, dolaze potrošači, skloni tome, da kada imaju dovoljno novca, kupe i više nego što im je potrebno", navodi Mastilović.

Sama prerada, takođe, kako kaže Mastilovićeva, donosi ozbiljne, ali unapred uračunate gubitke. Kod paradajza, na primer, kada se proizvodi kečap, gubitatak ide i do 30 odsto. U ovoj proizvodnji gubi se najvredniji deo paradajza, seme i kožica, koje, tek manjim delom, završi kao stočna hrana - objašnjava Mastilovićeva.

"Napravili smo, u našem insititutu, kompletan projekat iskorišćavanja ovog dela paradajza i podelili ga u bazi podataka koja je na raspolaganju celoj EU. Praktično bi se i od tih delova paradajza mogao praviti kečap, bogatiji vlaknima, i korisniji u ishrani. Projekat, ipak, do sada niko nije preuzeo", kaže Mastilović.

Kako je 021 ranije pisao, krajem novembra trebalo bi da bude poznato koliko se u Srbiji svakodnevno baci hrane, a više o tome možete pročitati OVDE.