Psihoterapeut otkriva: Kako nastaju depresija i anksioznost

Autor: Jutarnji.hr, N1

Život

14.02.2025.

13:58 > 21:03

Sve veći broj ljudi pati od anksioznog ili depresivnog poremećaja a poznati hrvatski psihoterapeut Laslo Pinter otkriva koje su sličnosti i razlike ta dva stanja.

Foto: Pixabay (ilustracija)

Depresija i anksioznost

Depresija i anksioznost su dva lica jednog poremećaja. Dok se nekada smatralo da je depresija stanje u kome gubimo interesovanje za stvari koje su nas nekada činile srećnim, a anksioznost nemogućnost da izdržimo projekciju budućih scenarija, danas se oba poremećaja sve češće javljaju kao stanja koja se smenjuju u fazama.

Gotovo da nema osobe koja nije iskusila neki oblik anksioznosti ili depresije. Nakon pandemije, statistika pokazuje da je broj obolelih od ovih poremećaja porastao za 25 odsto.

Za to postoji čitav niz razloga, a kako nastaju takva stanja, koliko dugo traju i kako sebi pomoći objasnio je zivim.jutarnji.hr Laslo Pinter, psihoterapeut i osnivač škole psihoterapije integrativne fizikalne terapije CIR ICBP a prenosi N1.

Sve češće se traži pomoć psihoterapeuta

Kada bi ljudi zastali i saslušali, rekao bih da gotovo da nema osobe koja se povremeno ne oseća anksioznom, depresivnom, izgubljenom.

Današnji način života u urbanim sredinama je veoma zahtevan, puni smo obaveza koje moramo da obavimo u različitim delovima grada, vožnja, rokovi, odgovornost, sve su to okidači koji nas mogu uvući u pomenuta stanja.

U prošlosti su ovi poremećaji bili strogo podeljeni, ali danas sve više ljudi ima oba poremećaja. Kako postoje razlike među njima, postoje i sličnosti.

Depresija osim emocionalnih stvara i fizičke probleme

"Terapiji pristupam psihodinamski i uvek idemo u rano detinjstvo da vidimo šta su i kakvi obrasci su tada stvoreni. Dete u ranom uzrastu sigurno nije depresivno, vedro je, zainteresovano, a ako mu nešto ne odgovara dete će se buniti, plakati i čekati da roditelj zadovolji tu potrebu", objašnjava Pinter.

Prema njegovim rečima, ako nema odgovora na dečju buku, ono će postati nervozno, možemo reći uznemireno, a u sledećoj fazi dete će pasti u očaj, dobiće poruku da za njega nema "utehe" i na neki način će odustati i od plača i od protesta. Tu je već posejano seme za razvoj depresije u kasnijem životu.

Simptom napada panike o kome se ne govori

"Odnos roditelja prema malom detetu je veoma važan, jer stvara sva naša kasnija uverenja i stanja", dodaje on.

Buduća trudnica koja je nervozna, uplašena, pod stresom još u materici šalje signal detetu da su oboje na neki način ugroženi, taj osećaj je ključan za razvoj nervnog sistema nerođene bebe, a isto važi i nakon rođenja.

Svaka era ima različite obrazovne metode. U naše vreme roditelji su često ostavljali decu u mračnoj sobi da sami zaspe i prestanu da plaču. Postavlja se pitanje, da li je to zapravo, sa svim saznanjima koja danas imamo, najbrži put za neke od savremenih poremećaja?

"To je veoma dobra osnova za napade panike, anksioznost, razne strahove i fobije, a ne obavezno depresiju. Malo dete u mračnoj sobi ima osećaj straha, napuštenosti, a kada mu se ne zadovolji potreba da se reguliše spolja, da bude u kontaktu sa majkom, neće moći da shvati zašto se to dešava i to će trajno uticati na njegov nervni sistem", objašnjava psihoterapeut.

Iako je poznato da je glavna "mantra" vaspitanja bila da se dete ne nosi previše u rukama, da se ne bi razmazilo, postoji i druga škola mišljenja koja zagovara bojazan od toga da će nedostatak fizičkog kontakta u tom najranijem dobu uticati nepovoljno i na razvoj deteta.

"Naravno, fizički kontakt je veoma važan, jer dete u ranom uzrastu nema kapacitet da se umiri. Prisustvo majke je važno, jer ona može postepeno smanjiti podizanje deteta i na zdrav način stvoriti osećaj sigurnosti za dete. Ta beba koja nema dovoljno fizičkog kontakta, kasnije će u životu dodir i bliskost doživljavati kao nepotrebne ili suvišne, a za tim zapravo žudi svaki čovek", smatra on.

Ljudsko telo različito manifestuje anksioznost i depresiju. Od anksioznosti, ruke nam se znoje, nemirni smo, vrti nam se u glavi, a kod depresije imamo sto kila na leđima, ne možemo da se krećemo i uglavnom želimo da budemo sami i u krevetu.

"Sa anksioznošću, ceo nervni sistem je u prestimulisanom stanju borbe ili bežanja. Mi, kao terapeuti, pre svega treba da smirimo to stanje, spustimo tenziju, osvestimo ljude da nisu sami, napušteni i da im ovde i sada ne preti nikakva opasnost. Frojd je blisko povezao autonomni nervni sistem sa našom podsvesti. To su oni postupci i osećanja koja ne uspevamo da svesno regulišemo. U fizikalnoj terapiji se staramo da osoba isprazni tenziju koja ga je preplavila", kaže Pinter.

To radimo na različite načine tehnikama telesne terapije, od ritmičnog udaranja u fokuser ili prostirku, pravljenja glasa iz tela tim udarcem, ili samo udaranja rukama da opustimo napetost u ramenima, vratu i nadlakticama. Nakon što se telo tako opusti, prelazimo na smirivanje sistema, dijafragmalnim disanjem, udahnite pet sekundi, izdahnite sedam - osam sekundi i tako nekoliko puta, objašnjava psihoterapeut.

On dodaje da tako regulišemo parasimpatikus, osoba je već opuštenija i uspostavljamo bezbedan kontakt sa klijentom i ulazimo u deljenje problema, poteškoća i pronalaženja daljih rešenja.

Za dobru terapiju, pre svega, neophodan je blizak, iskren i poverljiv odnos između terapeuta i klijenta? Osim toga, u kojoj meri smo uspeli da detabuiramo psihoterapiju? Čini mi se da ljudi ipak više vole da posegnu za tabletom nego da se na terapiji sretnu sa sobom.

"Terapija je oblik mentalne higijene kojoj ljudi danas sve više pribegavaju. Više nema stigme oko toga kao nekada. Kada se ova početna nelagodnost prevaziđe, kada ljudi vide da imaju koristi od toga, često to iskustvo prenose na svoje prijatelje i porodicu, tako da se krug ljudi koji odlučuju da idu na terapiju širi. Žao mi je što mi u obrazovnom sistemu ne učimo o tim određenim modelima ponašanja, o uzrocima i posledicama nekih poremećaja, o sistemu samoregulacije. Psihoterapija dolazi kao večernja škola za ljude koji žele da bolje razumeju sebe i svet oko sebe i da se lakše nose sa svim izazovima koji nas okružuju", kaže Pinter.

Težak život ne prouzrokuje automatski depresiju

Postavlja se pitanje kako onda raditi sa depresivnim ljudima, kada su oni ti koji su odustali, koji osećaju težinu sveta i života na svojim leđima.

"Objasnio sam korene depresije. To su sećanja u nama kada nismo dobijali podršku, kada nismo imali siguran kontakt i stvarali uverenje da nema izlaza iz situacije u kojoj se nalazimo. To je obrazac odustajanja od zadovoljenja sopstvenih potreba, iskustvo gde smo sve uradili, ali nam niko nije pomogao. Isto tako, izgleda da odrasla osoba odustaje od sebe", kaže on.

On takođe dodaje da je u terapiji smatrao da je najefikasnije da se uspostavi odnos klijenta sa sopstvenim disanjem, da ga osvesti o sopstvenim grudima i da osvesti emocije u grudima i gornjem delu tela.

"Važno je ne mešati osećanja u srcu sa mislima, već da klijent zaista razume kako se oseća u svom srcu. Ovaj kontakt sa unutrašnjim emocijama smanjuje osećaj besmisla i depresije. Čim se povežemo sa emocijama, gubimo 'naviku' da ništa nema smisla. Za depresiju je tipično da je osoba odustala od srca, prva naznaka vraćanja osećanja u grudi i srce, poništava osećaj depresije", objašnjava psihoterapeut.

Glavni okidači za depresiju

Pinter objašnjava da su, iz njegovog iskustva, depresivni ljudi imali neke depresivne epizode od puberteta kojih su svesni ili nisu.

"Kada uđemo dublje u priču, to postaje očigledno vrlo brzo. Depresija nikada ne dolazi preko noći. Često klijenti uzimaju i antidepresive, ali ja verujem da je bez psihoterapije mnogo teže rešiti problem depresije samim lekovima. Jednostavno moramo da rehabilitujemo to vreme u kojem je počelo samonapuštanje", kaže psihoterapeut.

Panika može svakome da se desi

Jedan od najgorih oblika poremećaja su napadi panike, koji se mogu desiti svakome u bilo kom trenutku. Ljudi koji to doživljavaju svedoče da je to veoma neprijatan psihički i fizički osećaj u kome čovek bukvalno misli da umire.

"Napadi panike su vrsta velikog iracionalnog straha koji nas potpuno obuzima. Racionalni deo mozga zna da ovaj unutrašnji strah nije rezultat neke stvarne pretnje, ali se telo i dalje ponaša kao da nas napada lav ili da nam preti smrću. Ljudi često odustaju od vožnje, na primer, jer se plaše da ako dožive napad panike, neće imati gde da stanu sa strane, ili u liftu, da neće moći da se sklone ako se lift pokvari. To su uvek strahovi od podsvesnih projekcija najgoreg što se može dogoditi", navodi Pinter.

On dalje objašnjava da je napad panike zaživeo i u ranom uzrastu, kada dete nije bilo pravilno regulisano, u fizičkom kontaktu sa majkom, korigovano kada je plakalo ili bilo nervozno.

"Koren svega je uvek u onom najranijem dobu kada je naš sistem ojačan da raste i 'održi' emocije. Bebi je potrebna majka koja je prisutna i mirna, čak i kada je majka tu, ali je njen nervni sistem stimulisan, ne zna kako da smiri bebu, beba stiče uverenje da za nju nema smirenosti, ona to uvodi u svoj sistem kao iskustvo i kasnije svi problemi nastaju iz strahova, fobija, napada…", kaže on.

Mentalni poremećaji su u porastu ili sada o njima više pričamo?

Pintor je mišljenja da se to dešavalo i ranije, ali se manje pričalo i manje se tražila pomoć. Žene danas imaju dodatni izazov balansiranja karijere i majčinstva, gotovo niko se ne odlučuje samo za majčinstvo, a ovaj stalni pritisak sigurno nije dobar ni za majke, ni za očeve, ni za decu. Cela porodica je pod stresom i to se utiskuje u dečiju psihu, a kasnije do izražaja dolaze razni poremećaji. To je izazov ove civilizacije. Nereda je bilo i ranije, ali su često bili posledica nefunkcionalnih porodica. Danas urbani stres, o kome se priča, izlaže gotovo svaku porodicu nekoj psihičkoj disfunkcijama roditelja ili dece.

"Kao terapeut sam zadovoljan jer znam da se sva ova stanja mogu ublažiti ili potpuno otkloniti uz pomoć terapije. Na taj način kvalitet života postaje mnogo bolji, a nestaje i onaj osećaj beznađa i besmisla koji je obuzeo današnjeg savremenog čoveka", zaključio je psihoterapeut Pinter.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Teme

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Petar

16.02.2025 • 09:41

Ja se mlatim sa terapijama vec 20 godina. Ima tu povremenih, lokalnih i kratkotrajnih uspeha, ali totalnog i uspesnog ozdravljenja nema. Taman pomislim da sam nesto resio, sutradan sam vec ponovo pao. Tako da sam, rekao bih racionalno zakljucio, da ako posle 20 godina terapije nema ozdravljenja, da se onda radi o tome da je depresija neizleciva, ili da terapija ne radi posao. Ali posto nista drugo sem terapije ne postoji, moram i nastavljam da idem, sa nadom da ce se bas na sledecoj seansi desiti nesto od cega cu ozdraviti i osloboditi se depresije. Za mene, terapija je nacin borbe. Najbolje sto mogu da uradim. Ali terapija definitivno ne resava stvari. Eventualno ih malo olaksa. Nedajte se!

9 2 +7

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.