Menu 021

INTERVJU Đorđe Beara: Tonemo u zapadnjački sistem poimanja života

Prednosti visokih tehnologija, koje su smišljene da olakšaju život čoveka, postale su njegova omča oko vrata.
Info 12.01.2017. | 09:30 > 11:48
INTERVJU Đorđe Beara: Tonemo u zapadnjački sistem poimanja života

Piše: Snežana Miletić

Decu oblačimo kao odrasle, odrasli se oblače kao deca. Prve - da što pre postanu meso, meta šopingoholičarske ili estradne kulture, a drugi - da se, koliko god je to moguće, oslobode odgovornosti, potrebe za razmišljanjem i promišljanjem sveta.

Možda nam baš zato život tako brzo mili iz ruku, možda nam se baš zato svaki drugi dan čini kao da je opet stigao petak. Možda se baš zato i televizija tako jeftino izlila na ulicu, a ulica tako banalno popela na TV. U toj razmeni životnih sokova, možda nam iz istog razloga više nije bitno šta znamo, nego kako izgledamo, ko nas je video.

Upravo ta naša, narcističko-egoistička-show up kultura, vrišti sa slika Đorđa Beare, onih iz serijala "Selfovanje Đorđa Beare" koje će publika videti 17. januara na otvaranju njegove izložbe u 19 časova u Radio kafeu. "Selfi" kao dijagnoza vremena u kojem živimo, kao groteska o samoljublju koje pomno gajimo, Bearine slike su kao neki snapchat, instagram i FB u jednom, ali pod lupom ozbiljnog stručnjaka frojdovske orijentacije.

Beše jednom "Mislim, dakle postojim". "Viđen sam, dakle postojim" nadire kroz vrata i prozore. Ako nije pao selfi, piši propalo, kao da se nije ni dogodilo... U svetu, u kojem smo stigli do toga da selfi kapitalu otima ulogu vrhovnog boga, nije lako ni živeti, a tek stvarati.

A kako živi i stvara jedan slikar, govori Đorđe Beara...

Selfuj me nežno

Uvek polazim od toga da je ovaj svet u osnovi postavljen na apsurdu. Možemo se tim povodom pozvati na Ničea, Sokrata ili samu biblijsku priču o drvetu ploda znanja: naš racio je taj koji nas vodi napred, ali i nazad. On nas vodi do neslućenih visina na polju znanja, ali i do duplog dna bezumlja.

Ono što je donelo dobro ujedno može doneti i zlo. Prednosti visokih tehnologija, koje su smišljene da olakšaju život čoveka, postale su njegova omča oko vrata. Umesto da mu olakšaju život, one ga umrtvljuju, odvode od suštine življenja.

Sajber epoha puna je zamki tog tipa. Umesto tešnje komunikacije među ljudima, sve smo dalji jedni od drugih. Istinskog osećaja dubokog otuđenja čoveka od čoveka valjda nikad u civilizaciji nije bilo više nego danas. Svi nekako duboko tonemo u taj, rekao bih, zapadnjački sistem poimanja života, u materijalizam i egoizam.

O tom apsurdu, na kojem počiva svet, najbolje govori moj omiljeni mislilac Dostojevski, koji kaže da u svakom čoveku istovremeno, ali na različite načine, deluju i Rogožin i knez Miškin. Dakle, opet borba, antagonizam, a mene upravo privlače ti antagonizmi.

Sukob pojedinaca i sistema, sukob u kojem pojedinac uvek izlazi kao poraženi, gubitnik, to je tema o kojoj razmišljam ceo život. I celu svoju karijeru proveo sam slikajući grupni portret, pojedince u interakciji, u grupi.

Jedno lice - mnoge priče

I ove slika koje ću izložiti u Radio kafeu su o tome. Nastale su u prethodne dve godine, ali nije to nešto što je nepoznato ljudima koji znaju moj rad.

Ja se često vraćam svojim motivima, slikam u nekim koncentričnim spiralama pa se tako može primetiti da sam od ekspresivnog izraza išao gotovo do apstrakcije, vraćao se na neki tradicionalni izraz da bih onda odleteo do hiperrealizma, pa opet pobegao od toga - ali motivi su ostajali isti. Imao sam, doduše, više tema kada je u pitanju skup ljudi. Slikao sam ljude na sportskim borilištima, tribinama, zumirao psihologiju mase i interakcije unutar nje.

Taj pristup slikanju imao sam od samog početka, od 1981. godine, kada je bila moja prva izložba. Slikao sam prolaznike pred izlozima, u gradskim ulicama. Štafelaji su bili postavljeni u prolazu. Voleo sam i temu plaže, razgolićavanja, razotkrivanja generalno, ne samo ženskog, nisu to bili aktovi, već bukvalno situacije na plaži.

Fazu pojedinačnih aktova, imao sam i to, neki su čak tvrdili da sam slikar erotike, ali nije to meni bilo zanimljivo, osim sporadično.

Samoća među ljudima

I dalje posmatram ljude, ali se danas uglavnom držim dalje od njih. Zanimljivo je da važim za dobrog psihologa kada slikam likove, a u životu ne prepoznajem ljude i često budem žrtva tog nepoznavanja i nesnalaženja među njima.

Očekivalo bi se da mogu da prozrem čoveka bolje nego neko drugi, ali je upravo obrnuto. Nije da nekada nisam bio društven, nadružio sam se ja i te kako, ali poslednjih 10-15 godina je baš obrnuto, potpuno sam nedruštven.

Dešava se to, uđeš u neku fazu pa te drži, onda uđeš u neku potpuno suprotnu prethodnoj. Danas nekako čeznem za pravom samoćom, smeta mi čak - možda i nije lepo reći - i bližnji, ali možda je i to prirodno, ta faza u životu.

Rukavica u lice

Meni malo ko veruje da sam se 1991. godine odazvao pozivu na mobilizaciju samo zato da bih dokučio najdublje nijanse ljudske prirode. Iz literature sam, naime, posebno kod Dostojevskog, shvatio da je rat stanje u kojem se ljudska priroda najbolje može zumirati.

Imao sam četrdesetak godina kada sam otišao u rat. Mogao sam to da izbegnem, znam kolege koji su eskivirali, mogao sam da pobegnem, da se ne javim jer je to bio telefonski poziv, ali nisam. U rat nisam otišao iz nekih visokih patriotskih razloga, nisam imao utisak da išta branim - imao sam, naravno, svojih političkih i ljudskih stavova - nego me tamo odveo moj radoznali duh.

Čitao sam Šekspira, Geteovog "Fausta", Dostojevskog, ali dok se to ne doživi lično, dok svojim očima ne doživiš strah, tugu, bol, smrt, beznadežnost, očaj, nema istine... Mislim da ni Dostojevski, da nije bio izveden pred streljački vod, da nije bio u Sibiru na robiji, ne bi napisao tako velika dela. Velika stvar za umetnika je kada nešto prođe iskustveno, ne oslanjajući se na maštu i tuđe iskustvo.

Pitate, kako je moguće da radoznalost nadvlada strah jer je prirodno da se čovek boji situacija u kojima ne može ništa da kontroliše? Moguće je, imaš neke mehanizme. Malo razmišljaš o nečem drugom. Imaš neku vodilju koja je jača od tebe, nešto što te gura.

Nikako da se sretnemo svet i ja

Mene grize savest kada se setim mnogih umetnika koji kažu da rade sa radošću. Onda mislim, pa nisam ja pravi umetnik!

Ja se mučim, mrzim ono što radim, pa mi se nekad gadi to što radim - ima takvih momenata. Ima doduše, ali ređe, i situacija kad mi je prijatno. Kako mogu da budem radostan ili zadovoljan ako slikam ružne stvari, negativce.

Moram da budem besan, ljut, ne mogu da budem srećan. Da li to onda znači da je umetnikovo prirodno stanje nesreća? Ne znam.

Znam samo da za plejadu pesnika oko Šarla Bodlera postoji izraz "ukleti pesnik", isto važi i za našeg Branka Miljkovića. Ima valjda i toga, ali ima i umetnika koji su veliki trgovci, i kroz istoriju, ne samo danas.

Evo, literatura mi u ovom trenutku opet pomaže da bolje objasnim svoj osećaj sveta oko mene danas: Meša u svojoj "Tvrđavi" kaže: "Ili sa mnom nešto nije u redu, ili sa celim svetom nije u redu. Ili je u redu, i sa mnom, i sa svetom, ali nikako da se nađemo". Eto, to je moja priča.

Univerzalna umetnička nit

Onaj ko se bavi umetnošću mora da ima univerzalni osećaj za uzvišenost i lepotu u svakoj umetnosti, mora da ih oseća u svakoj umetnosti, čak i ako ne ume da se izrazi u svakoj od njih. Mora biti poštovalac i pratiti ih.

Ja ne znam da sviram, ni da pevam ali i u toj muzičkoj umetnosti ja osećam univerzalnu umetničku nit koja se proteže, i kroz slikarstvo, i književnost, i film... Obožavao sam filmsku umetnost do te mere da sam hteo da upišem filmsku režiju, ali sam bio realan, znao sam da je tu teži prijemni, pa sam se odlučio za likovnu.

Volim film i danas, ali ga slabije pratim jer je to, čini mi se, bivša umetnost, kao što je i muzika u 20. veku, u odnosu na prethodne, mrtva umetnost.

Likovno lice prestonice kulture

Ne znam kako likovna scena Novog Sada može da se uklopi u priču o Novom Sadu kao prestonici kulture. Nisam kompetentan za to jer sam izolovan iz novosadske likovne priče.

To nešto malo što uspem da vidim, uživo ili preko interneta, navodi me samo da pomislim da likovna scena u Novom Sadu nije sjajna. Razlog tome može biti Akademija koja je još odavno počela da propada.

Kadar koji tamo predaje nije kompetentan, a kakvi su ti mladi ljudi, ne znam. Ne mogu da grešim dušu, vreme će pokazati, ali nekako sam skeptičan povodom toga kako likovna scena može da se pokaže u okviru tog koncepta.

Duga je to priča...

Prostor u kojem sam slikao ove slike koje ću izložiti u Radio kafeu, na neko vreme ustupio mi je prijatelj. Svoj atelje nemam. Kako i zašto, duga je to priča.

Prosto nisam znao, ili tačnije, mogao da se prilagodim uslovima. Kulturni establišment u svakoj vlasti ima svoje predstavnike koji delaju po savesti stranke, i uvek je najvažniji onaj ko je bliže vatri.

Sve je to kompleksno i besmisleno, da zaboli glava. Ali nemam ja snage za te igre.

A sve je počelo...

U okviru Brankovog kola, u Karlovcima 1985. godine, imao sam izložbu. Bila je to serija slika kojom sam predvideo krah komunizma.

Komunističku oligarhiju predstavio sam malo podsmešljivo, zajedljivim notama. Ali desilo se da je jedan komunista, sudija, dao nalog da se izložba skine. Ubrzo su došli da me "intervjuišu" i neki, ispostavilo se, debeovci.

Srećom, "intervju" nije bio bolan. Zanimalo ih je jedino ko stoji iza mene, ali su brzo shvatili da iza mene ne stoji niko osim mene, da sam bezopasni pojedinac.

Ipak, sve to zajedno nije bilo posve bezopasno za mene, nisu me, doduše, više dirali, ali narednih godina nisam mogao ništa i nigde da izlažem, bivao sam odbijen, otkazane su mi i neke već ranije ugovorene izložbe, urednici likovnog programa Kulturnog centra, tadašnje Tribine mladih, bežali su na drugu stranu ulice kada bi me videli.

Kasnije su došli drugi, ali ja se više nikad nisam oporavio od toga, niti vratio. Iskren da budem, nisam ja to uradio iz neke naročite hrabrosti. Bio sam prenaivan. Nisam bio svestan da je to što sam uradio bilo opasno, ja sam prosto tako (pred)osećao svet.

Možda bih se, da sam znao da je to opasno, bojao pa ipak ne bih to uradio. Ne znam. Eto, opet bih, na kraju, mogao da citiram Mešu, i to da ja i ovaj svet nismo na istom...

Autor: Snežana Miletić/foto: Željko Mandić
  • @Dak
    13.01.2017 10:55
    "Pokušajte da shvatite da je došlo nakaradno vreme, uglavnom su bitange postale uzor mlađim generacijama, mlade generacije nemaju idole. Pre se cenilo poštenje, vrednoća, pamet, a danas samo lova". Pokušajte vi da shvatite da niste u pravu. Sećam se da mi je baka pričala kako je deda (nisma ga upoznala, davno je umro, pre više od 60 godina) govorio da je "ceo svet kurva i bećar". I mnogi stari ljudi su tako ili slično govorili. Znači, sve je isto kao pre 50, 100 ili više godina. Uostalom, to nam govori i istorija, puna grubosti, osvajanja, ustvari nametanja svoje volje od strane onih koji se smatraju jakima i bitnima.
  • Dak
    12.01.2017 21:41
    Umetnik
    Čovek je pravi umetnik koji ima dušu, ali ne razume ovo vreme, kao što ga i ja ne razumem.
    Kada pročitam komentare, ništa mi nije jasno, ili su neki ljudi ludi ili se prave ludi.
    Pokušajte da shvatite da je došlo nakaradno vreme, uglavnom su bitange postale uzor mlađim generacijama, mlade generacije nemaju idole. Pre se cenilo poštenje, vrednoća, pamet, a danas samo lova.
    Živimo u virtuelnom svetu društvenih mreža gde je sve prikazano u najlepšem svetlu, život koji nije stvaran, svet silikonskih lutki i svet u kome se vrednost čoveka meri prema tome koliko mu je debeo buđelar, materijalizam, nije bitno kako je došao do novca. Nema ljubavi, isprane emocije, osećanja, o tome priča čovek kada govori o zapadnjačkom svetu. Sve veće raslojavanje društva, bogati još bogatiji, a sirotinja još siromašnija.
    Otuđenje čoveka od čoveka, kriza čoveka kao ljudskog bića i poprimanje životinjskih osobina i nagona. Nigde osmeha, lepe reči, zar ne vidite koliko ljudi baza po ulicama pričajući sa psima?
    Ali šta vredi pisati, kada retko ko razume, baš kao i ovaj intervju.
  • Grgolj
    12.01.2017 17:58
    ''Tonemo u zapadnjački sistem....'' itd. Imaš li, Mali Đokice. kakvu alternativu? Svaki društveni i politički sistem je uslovljen datim načinom proizvodnje. A naš način proizvodnje je striktno kapitalistički (čitaj: zasnovan na privatnoj svojini). Šta dalje da ti pričam. Kaže ti se samo. Zato, više slikaj, manje zbori, da ti ručak ne zagori.
  • Novosadjanin
    12.01.2017 14:30
    dobar intervju losi komentari
    Zamolio bih vegane da ne usporavaju proces ljudske evolucije svojim nazadnim nacinom ishrane. Antropologija je rekla svoje - ljudi su i biljojedi i mesojedi. A sada - nazad na intervju.

KOMENTARI nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje autora komentara.

NEMAMO nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za izbor komentara koji će biti objavljeni i nemamo obavezu obrazlaganja odluka s tim u vezi.

NEĆE BITI OBJAVLJENI komentari koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje, koji sadrže pretnje, uvrede na rasnoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, netoleranciju svake vrste, upućuju na nezakonit sadržaj ili predstavljaju osnov za utvrđivanje građanske odgovornosti. Neće biti objavljeni ni oni komentari koji su opsceni, pornografski ili klevetnički.

NEĆE BITI OBJAVLJENI komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste, koji se odnose na uređivačku politiku i koji su napisani velikim slovima.

MOLIMO VAS, obratite pažnju na pravopis i gramatiku, prednost imaju komentari koji su napisani bez pravopisnih i gramatičkih grešaka.

OGRANIČENO je pisanje komentara na 1.500 karaktera.

PORTAL 021 zadržava pravo da bez prethodnog obaveštavanja, u svakom trenutku, ukloni ili onemogući pristup bilo kom sadržaju i nalogu po sopstvenomm nahođenju, za koji se utvrdi da predstavlja kršenje odredaba ili da je na drugi način štetan za 021.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Uslovi korišćenja Pošalji vest