Abramović: Dobra umetnost se ne stvara u studiju

Snimljeni u periodu između 1975. i 2002. "portreti" pokazuju umetnicu kako jede crni luk, žustro češlja kosu, grize zanoktice, meditira, kako je davi boa i kako leži - ispod kristala, u plićaku, naglavačke...

"Dobra umetnost se nikada ne stvara u studiju. Dobru umetnost stvaram u životu", rekla je Abramović Gardijanu. Izložba nije retrospektiva. I Mona i Abramović su po tom pitanju jasni. Reč je o kombinaciji snimaka njenih nastupa uživo, instalacija i vežbi njenog metoda koji podučava u svom Institutu u Njujorku. Tu su i fotografije iz njene lične arhive iz Amsterdama.

"Kada razmišljam o svom životu, ranim radovima... uvek kao mlad umetnik naučite da morate da imate stil koji treba da pratite, određenu liniju. Ali ja to nisam radila. Uvek sam imala ogromnu potrebu da radim nešto drugačije. Neke stvari su delovale potpuno nasumično. Nisam znala šta da radim. Ali sada, 45 godina kasnije, sve ima savršenog smisla", kaže Abramović.

Istovremeno, odlučna je da se odupre nostalgiji. "Promenila sam toliko kuća i mesta gde sam živela, menjala sam ih kao čarape. Nemam tu apsolutnu vezanost. Za mog brata, spavanje u drugom krevetu na odmoru je katastrofa. Ja, pak, mogu da spavam ispod ovog stola ili u hotelu sa pet zvezdica. Svejedno mi je", navela je ona. "Ideja da sam na pravom mestu u pravo vreme mi je najvažnija", kaže Abramović.

Trenutno, to mesto je Australija gde je pre 30 godina sedam meseci boravila sa plemenima Pitjantjatjara i Pintupi u Zapadnoj pustinji. Iskustvo je bilo transformativno, kaže ona. "To je poslužilo kao osnova za moju umetnost. Ideja ovde i sada. Jer njihovo sanjanje i priče nisu nešto što se dešava u prošlosti ili u budućnosti. To se uvek dešava. Uvek sada. Ista stvar je i sa umetnošću baziranom na vremenu. Ona je nematerijalna. Jedino što se računa je sadašnjost", kaže Abramović.

Sličnu lekciju ali na drugačiji način naučila je, kaže, od monaha sa Tibeta i od šamana iz Brazila. Profil i pristup Marine Abramović promenio se poslednjih godina od avangardnog umetnika koji se seče, izgladnjuje i ugrožava do neke vrste duhovne kume (iako se grozi tog nadimka) poznatih poput Lejdi Gage ili Džej Zija ali i običnih smrtnika koji su strpljivo čekali da vide neka njena izvođenja u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku ili galeriji Serpentina u Londonu.

Australijanci će dva pua ove godine imati priliku da se upoznaju sa njenim Metodom. Na izložbi u Mona-i koja traje do 5. oktobra a potom u Sidneju gde će od 24. juna do 5. jula Abramovićeva mentorisati mlade umetnike. "Zaista volim što se moj rad iz etikete 'umetnost' preliva u svakodnevni život", rekla je ona.

"Ko god da dođe - domaćica, političar, seljak, učitelj ili dete mogu da iskuse ovaj rad i odnesu nešto kući... ali toplo se obucite, jer dugo traje", poručuje ona. Na pitanje šta će raditi ako cela Kanbera dođe, Abramović poseže za svojom torbom i vadi ajped na kome pokazuje fotografije - majke, oca i sina zatvorenih očiku kako se drže za ruke na njenom performansu 512 sati u Londonu. "Ljudi, Britanci, koji se dodiruju. A imam na stotine ovakvih fotografija. Na platformi su se našli domaćica iz Bangladešta, ljudi iz Palestine, školarci...svi su bili u tom stanju", kaže umetnica. Da li su je iznenadile njihove reakcije?

"Ulazim u mesta u svom radu gde nemam ime za njih, to je umetnost", kaže ona. Na otvaranju svoje izložbe u Mona-i, Abramovićeva je pričala o ključnoj ulozi umetnika. "Živimo u teškim vremenima, verovatno najgorim. Čak i Dalaj lama kaže da ne želi da se reinkarniše. Mada, usput, kaže da bi se vratio kao žena a to nam daje nadu", navodi ova umetnica.

"Cela planeta umire. Vladaju glad, ratovi, zločini, surovost, nasilje...nemamo više dobre dane kao što su ih imali Sezan, Mone, Pikaso, da sedimo u prirodi, uživamo u najboljem vinu, najboljoj hrani, najboljim ženama. Moramo da budemo ratnici. Da odemo gde je problem i damo odgovore ljudima. Radimo".

Trenutno radi na projektu "Sedam smrti" u okviru kog će je sedam velikih režisera (priča se da je Roman Polanski jedan od njih) režirati u ulozi Marije Kalas koja umire u sedam poznatih opera - Karmen, Toska, Otelo, Norma, Aida, Madam Baterflaj, Travijata. Kaže da je uvek imala fiksaciju na smrt ali sada, sa 68, kaže da je odlučna da preostalo vreme iskoristi najbolje što može.

"Sedam smrti" je deo toga - Kalas i Abramović fizički liče ali je veza mnogo dublja, piše Gardijan. "Imala sam tešku majku, teško detinjstvo poput njenog. Ona je strelac kao i ja. Umalo nisam umrla od slomljenog srca zbog ljubavi. Ona zaista jeste". Ono što je Onasis bio Kalasovoj, to je Ulaj Abramovićevoj. Dvoje umetnika je 12 godina živelo i radilo ali su se konačno razišli - na spektakularan način - tako što su tri meseca sa suprotnih krajeva prelazili Veliki kineski zid i našli se u sredini. Ponovo su se videli tokom njenog performansa u MOMA-i "Umetnik je prisutan".

Snimci sa tog susreta hit su na Jutjubu a neki njihovi radovi prisutni su i u Mona-i. "Svi imaju neku svoju ljubavnu priču. Tog trenutka, kada je taj tip sedeo ispred mene, ceo život mi je prošao kroz glavu. Zaboravi na ovaj život, zaboravi na ovaj performans. To je bila čista ljudska emocija. I zbog toga svi reaguju na nju. To je performans koji se prelio u život", kaže Marina Abramović.

Umetnica objašnjava da u njoj postoje tri Marine. Jedna je heroj. Ide na sve bez obzira na bol. Druga Marina je drugačija, duhovnija, emotivna. Previše emotivna. Može non stop da plače. Pomalo je smor. A treća baš voli budalaštine. Voli modu, da jede čokoladu, bude lenja. ne radi ništa, izbegava nedaće i konfrontacije. Sve tri su stvarne.