Menu 021

INTERVJU pisac Stevo Grabovac: Sistematsko zaglupljivanje koje traje godinama već daje obilate plodove

Mi smo definitivno poraženi, propustili smo svaku priliku da nešto promenimo, ako se bilo šta moglo menjati i sada je jedina opcija odlazak, onima koji mogu da odu, kaže u intervjuu za Portal 021 banjalučki pisac čija je izuzetna knjiga "Mulat albino komarac" u najužem izboru za najvažniju književnu nagradu u Srbiji.
Info 15.01.2020. | 10:00 > 12:36
Kakav god da bude ishod odluke žirija NIN-ove nagrade ove godine, knjiga "Mulat albino komarac" Steva Grabovca biće za svakog onog ko je pročita jedna od onih knjiga od kojih će drugačije računati vreme. 
 
Ne zbog toga što će vreme stati dok je bude čitao, i što će isplakati reku suza, već jednostavno zato što čovek stoji pred istinom u njenom autentičnom obliku, bez ijedne jedine mrlje, ogrebotine, lažnog slova ili zadnje misli, a tada ne može da bude drugačiji do biće otvorena srca, sposobno da vidi blistavi um.
 
O svom romanu prvencu "Mulat albino komarac" ("Imprimatur", Banjaluka), priči o izdaji svega u šta je čestit čovek pre rata (devedesetih) verovao, za 021.rs govori pisac Stevo Grabovac. Bez pompeznih reči, uvreda, optužbi, hvalisanja, gorčine, ružnog slova o bilo kome, tako da onaj ko ga sluša/čita ima utisak da su se reči vratile onome što znače i da u autentičnom obliku promaljaju iz ćoška pretvornosti i prevrtljivosti u koji su ih zbili svi lažni glasnogovornici naše, nažalost, jedine stvarnosti...
 
 
Stihovi "Nirvane" utkani su u naslov vašeg romana, a bila je to ("Smells like teen spirit") himna generacije o kojoj pišete. Prestrašna je metafora o pomerenosti vremena - vesti koje su hranile dušu stizale su znatno kasnije od vesti koje su bucale tela. Zato je vest o kraju omiljenog benda stigla usred pomršenih životnih računa, naopako izmešanih karata... Vrlo precizno ste iscrtali tu izgubljenost svog junaka... Da svega nije bilo, da li bi vam bilo lakše da je naslikate jer to ste, da nije bilo rata, hteli da budete?
 
Na neki način, svi mi koji dolazimo iz tih pomerenih sistema, pomerenog vremena i prostora, verovatno negde u podsvesti nosimo to pitanje: "Šta bi bilo kad bi bilo?". Stasavali smo u jednom svetu i vremenu koji su nam obilato nudili razne mogućnosti, a onda smo, brutalno i preko noći, gurnuti u svet i vreme najokrutnijeg divljaštva u kome više nije bilo ničeg.
 
I dan danas pokušavamo da spojimo nespojive krajeve tih svetova i vremena. Ne znam šta bih pisao da nisam preživeo rat, niti da li bih uopšte pisao, verujem da bih, oduvek sam imao tu potrebu za umetnošću, bilo to slikarstvo ili pisanje, samo što bi tada, svakako, boje tog sveta bile drugačije.
 
Zadivljuje to što ni u jednom trenutku, niti u jednom jedinom slovu u vašem romanu nema mržnje, osude, prekora, politikantstva, gorčine, ironije, jeda... 
 
Najprostije je reći da mržnja šteti jedino onome ko mrzi. A još prostije je odgovoriti protivpitanjem: "A čemu!?" Život je prekratak da bi ga se provelo u mržnji. A pojam ovozemaljske pravde, bez obzira podrazumevao on krvavu osvetu ili neku drugu zadovoljštinu, postoji još samo u filmovima. Znate ono kad usamljeni jahač ujaše u terorisano selo, pobije sve zlikovce i oslobodi sužnje. Ta dečačka maštarija o dobru i zlu nema veze sa stvarnošću. Mislim da su nam i plasirali takve filmove da bi nas ubedili u iluziju.
 
S druge strane, oprost znači prvo pomirenje sa samim sobom. Ne možete oprostiti nekom, ako ne oprostite sebi, ma kako to paradoksalno zvučalo. Ako je čovek u miru sa sobom, onda je i u miru sa svetom oko sebe. Ne znam koliko sam uspeo u tome, ja sam samo jedno slabašno ljudsko biće ograničenih mogućnosti, naprosto se trudim da živim život koji mi je darovan u svetu takvom kakav jeste.
 
Moderna istorija je istorija jednog beskrajnog zločina koji se neprestano čini. Doduše, mogli bismo reći i da je cela ljudska istorija takva, ali naravno, ovo ne bi bilo u potpunosti tačno, ali nije ni daleko od istine. U tom svetu moja okrutnost ili neokrutnost je sasvim izlišna. Uostalom, svi smo drugačijih priroda i svi pokušavamo dati smisao svom postojanju.
 
 
Posle čitanja ovog romana, nekih drugih na (po)ratne teme, onoga što pričaju ljudi koji su preživeli taj rat ali ne uspevaju mir, možda je i neumesno reći da izgleda kao da je lakše bilo u ratu, jer način na koji su uništene, a potom u miru zaboravljene generacije koje su preživele rat, monstruozan je. Profitirali su jedino oni koji su sve započeli, a danas lome mikrofone u parlamentarnoj govornici zamišljajući svoje neistomišljenike...
 
Lažni mir ili pravi rat. Dugogodišnja dilema. Mi smo definitivno poraženi. Propustili smo svaku priliku da nešto promenimo, ako se bilo šta moglo menjati i sada je jedina opcija odlazak, onima koji mogu da odu. Sistematsko zaglupljivanje koje traje godinama već daje obilate plodove. Na vlasti više nisu čak ni poluintelektualci, već gotovo nepismene protuve, hodajući zbir kompleksa kome je darovana neograničena moć među narodima koji boluju od kulta vođe.
 
Nije moglo da bude ni idealnije tlo, ni pogodnije vreme, takvi su nikli kao gljive posle kiše, tokom ratova devedesetih. No, ko sam ja da osuđujem? Ovo što jeste tako je kako jeste, ima u tome i one druge, karmičke ispravnosti ako bismo ulazili u detalje: što bi se reklo - to smo i zaslužili. No, kako rekoh, nemam prava da osudim bilo koga, a lamentiranje nad današnjom slikom naših smešnih društava neće nas odvesti nigde.
 
Mnogo je scena u vašem romanu za plakanje, jedna od njih je dijalog koji junak zamišlja nad grobom roditelja.
 
Svog glavnog junaka namerno sam stavio u poziciju nekog ko nema nikog i ništa. Tačno na onu tanku liniju između potpune ludosti i božanske mudrosti. Dakle, on nije ni jedan od onih lutajućih beskućnika koje susreće, niti jedan od jurodivih svetaca koji će biti u stanju da svojim propovedima nudi izbavljenje. Ovo je roman o gubitku, kako često naglašavam kad me pitaju o čemu je roman, i ova konkretna scena koju ste pomenuli to na neki način i simboliše, taj dijalog je mali pokušaj da izmirim nepomirljivo kroz reči koje je trebalo reći, ali nismo.
 
Ono što čitaš (kao dete) određujete te kao čoveka. Šta mislite kakva nam je budućnost, imajući u vidu nove generacije koje čitaju na telelefonu i vole sve kratko i efektno?
 
S jedne strane priroda ovog vremena je takva da nameće brzi tempo. Ponekad kažem da je stil mog romana određen stilom mog života. Pisan je između dva radna dana, u onom kratkom slobodnom vremenu i ja sam, hteo to ili ne, morao da budem precizan u svojim rečenicama jer bih brušenjem stila izgubio svaku nit.
 
No, ipak, mnogo više od činjenice da se ljudima naprosto "ne da", odnosno da nemaju vremena, brine jedna druga činjenica, a to je da se ljudi ne mogu koncentrisati ni na šta što je duže od prosečnog roto romana. Ne mogu čak pogledati ni film koji traje duže od sat i po vremena. Da ne pričam o tome da ne mogu poslušati klasičnu muziku pošto u njoj nema teksta, da ne spominjem sad operu. Većina ljudi kojima sam predložio da pročitaju "Knjige Jakovljeve" Olge Tokarčuk ili Bolanjov roman "2666" samo je prevrnula očima na pomen broja stranica. 
 
Dakle, ne radi se tu o vremenu, vremena ima koliko ga ima, uostalom, knjiga se može čitati i po nekoliko meseci, nigde ne piše uputstvo za koliko se mora pročitati. Dakle, problem je druge prirode. Na telefonu se ne može pročitati ništa, internet je koristan samo u onoj meri ukoliko znaš šta treba da tražiš na njemu, jer se tamo nalazi sva riznica podataka, no bez tog predznanja, apsolutno je beskoristan i ne služi ama baš ničemu. A što se tiče ratova, uopšte ne sumnjam da će ove nove generacije biti išta manje surove od njihovih prethodnika. Naprotiv. 
 
 
Pisci koji dolaze iz Bosne i Hercegovine pišu izvanredno, u čemu je tajna? Da li je to strašno izmicanje tla ispod nogu možda doprinelo tome?
 
Pisci iz BiH su tek poslednjih godina počeli da izlaze "iz ormara". Taj ormar su zatvorili raznorazni domoljubno - rodoljubni skribomani od kojih se nije moglo disati. Pojavljuju se ljudi koji žele nešto da kažu, na neki svoj način, uprkos svim preprekama i osporavanju. To je, ako se mene pita, sasvim prirodan proces. Moralo se to desiti, pre ili kasnije, ali sve je to "pevanje na ruševinama" kada govorimo o pomenu neke scene kao takve, više je to rekvijem za tu istu scenu.
 
Ako se nešto izrodi iz svega ovog biće to samo pojedinci koji će koliko toliko utabati neku stazu ili barem odsvirati dostojanstveno tu melodiju za kraj. Male su ovo scene, ma koliko god ih mi pokušavali prikazati drugačijim, odnosno ne mi, ima ljudi koji se i dalje trude i bave tim poslom. Ali mislim da o tome koliko smo mali govori činjenica da se, maltene, skoro svi pisci sa ex YU prostora skoro međusobno poznaju. 
 
Pisac bi trebalo da je neki merač vremena u kojem živi, neka magnetna rezonanca društva, a ujedno i njegova savest. Vrlo dobro žive i pisci bez savesti, ponekad ih i nagrade... 
 
Moje mišljenje, koje se samim tim više odnosi na mene, nego na bilo koga drugog i samim tim ne mora biti relevantno, je da pisac nema šta da traži u politici. Pokušaj da se s tim "očoveči" zanat pisca je pogrešan, pisac ništa nije manje "čovek" ako je samo pisac, odnosno zašto mu je potrebno očovečenje kroz takve banalnosti? Izgovor da smo svi mi samo ljudi je glup.
 
No, opet, s druge strane, ako bih ja sad, recimo, rekao da se zalažem za zaštitu životinja i ovo bi se, u ovim našim instant društvima moglo protumačiti kao politički stav. Dakle, hteo ili ne, nađeš se razapet u tom vrtlogu sitnih zavisti i sujete, i problem je ako im se prepustiš. Što se mene tiče, ja nemam vremena ni za pisanje, tako da kad se stvore uslovi trudim se da stvaram, ne pada mi na pamet da trubim o političkim stavovima pošto ih ni nemam jer me politika uopšte ne zanima. 
 
Koga vi rado čitate? Koga od savremenika, naročito eksjugoslovenskih?
 
Trudim se da čitam svakodnevno, što više mogu. I oduvek sam se trudio da budem afirmativan u čitanju. Ako se desi da nabasam na knjigu koja mi se ne sviđa, ja je ni ne čitam. Zašto bih gubio vreme? Da lečim komplekse dokazujući kako je neko napisao lošu knjigu? A pazite, svi trubimo o različitim ukusima.
 
Neko je negde nekom dozvolio da objavi to što je objavio, šta ja sad tu mogu. Jednostavno, mogu to da ne čitam. I zaista se nelagodno osećam kada me ljudi pitaju za mišljenje o ovoj ili onoj knjizi. Svaka koju sam pročitao imala je nešto afirmativno u sebi i ostala mi u lepom sećanju.
 
One kojima se rado vraćam su neki romani Sergeja Dovlatova ili njegovi zapisi "Solo na andervudu", pa recimo Bolanjov roman "2666" ili Kišova "Grobnica za Borisa Davidoviča", Markesova "Jesen patrijarha", Sabatovi "O junacima i grobovima" i "Abadon, anđeo uništenja", Miloševo "Spasenje", poezija T.S. Eliota. Ovo je tek onako, na prvu, bez premišljanja, sutra bih već imao drugi spisak knjiga. 
 
Što se tiče ex YU scene, pratim sve što mogu. Kad govorimo o aktuelnim piscima, naravno, nemoguće je da odmah pročitam sve, pa ću vam reći samo ono što sam u poslednje vreme čitao: Damira Karakaša, Darka Cvijetića, Kristiana Novaka, Draška Sikimića, Slobodana Tišmu. Takođe, drug mi je otkrio jednu briljantnu zbirku pesama "Neće biti djece za rat" Dijale Hasanbegović, nezahvalno bi od mene bilo da kažem kako je to najbolja savremena BiH poezija, jer opet, ko sam ja da iznosim taj stav, ali za mene, ovo je u samom vrhu današnje poezije s ovih prostora.
Autor: 021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Istina...
    15.01.2020 19:12
    ...
    Licemer. A narod mu klice.
  • novosađanka
    15.01.2020 14:23
    Savršen interviju. Knjigu ću pročitati. a želim mu da dobije NIN-ovu nagradu.
  • X
    15.01.2020 13:39
    X
    Tačno.
  • Sova
    15.01.2020 12:53
    Svaka čast!!!

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
Cenovnik Impresum Kontakt Pravila i uslovi korišćenja Pošalji vest