Došla sam u fazu života kad obožavam opšta mesta i prazne fraze. Ovakva izjava se graniči sa apsurdom izjave "Volim kič". Možda je prejaka reč "volim", ali prija mi, kao topla soba, ili ukus na koji sam se toliko navikla da više i ne preispitujem da li mi još uvek zaista odgovara.
Tražim u glavi primere, ljude, koji dobro komuniciraju, koji će mi biti zvezde vodilje kada sledeći put osetim anksioznost u situacijama u kojima se očekuje od mene da ćaskam. Kad u krugu ljudi, koje jedva ili uopšte ne poznajem, treba na učtiv, simpatičan način pričati o površnim ili svetski aktuelnim stvarima.
Najbolje su ipak vremenske (ne)prilike. Moje čuđenje je bezgranično kad neko počne da se žali na: kišu, vetar, sneg, leto, zimu, pomeranje godišnjih doba... Ja se u ovim situacijama osećam nemoćno i beskorisno, jer po tom pitanju ja zaista ne mogu pomoći.
Žaliti se - nekulturno je
Druga veoma popularna tema za razgovor, ili beg iz ćutanja su bolesti i takmičenje u disciplini kome je teže. Ako neko ima probleme sa tvrdom stolicom, nedostatkom para, nemogućim mužem/nemogućom ženom, nedostatkom vremena, kilažom, dosadom, psom koji se linja, izmetom pasa drugih ljudi na ulici, nemogućim kolegama na poslu, nemogućim roditeljima, problematičnom kožom, depresijom, poskupljenjem (nadam se da sam sve bitnije teme navela)... smislila sam instantne odgovore u skladu sa svojim trenutnim intelektualnim kapacitetom.
Oni glase: vlakna, drugo radno mesto/razvedi se, ne znam, promeni se, svako ima 24 sata, trči, hobi, jazavičar, ne znam, otkaz, teško pitanje, sauna, trčanje, stvarno ne znam.
Žaliti se zaista nema smisla, izuzev ako smo ubeđeni da osoba kojoj se žalimo zaista može da nam pomogne. U ostalim situacijama: ŽALITI SE - NEKULTURNO JE.
Pa šta nam onda preostaje, o čemu da pričamo?
Inteligencija i opšte fraze
Lako je Englezima, oni imaju dugu tradiciju small talk-a. Parafraziraću Margaret Tačer koja je rekla da bi, umesto postavljanja pitanja "Kako si?", trebalo postaviti pitanje "O čemu razmišljaš"?
Stvarno! O čemu razmišljaš u poslednje vreme?
Zaista cenim ljude, koji bez teškoća, umeju zdravo da komuniciraju. Samo ne znam gde su...
Dobra komunikacija je jedan od pokazatelja socijalne inteligencije. Zato volim opšta mesta i prazne fraze, jer sam svesna koliko ne umem da komuniciram na nivou na kojem bih želela. Fraza "Primi moje saučešće", ma koliko prazna, zapravo je dobra jer skida teret sopstvene ograničenosti. Tužnim pogledom, ili stiskom šake mogu je napuniti značenjem.
Nezaposlena, radi fantastične poslove
Ćutanje je hendikep. Ćutanje je stav. Ja obično kasnim. Ne iz nepoštovanja, nego da bih izbegla razgovor sa ljudima. Od pre godinu dana sam freelanser, što znači da nisam na ugovoru, nisam zaposlena ni u kakvoj instituciji. Plašim se da će me neko pitati sa žaljenjem, gde sam nestala i od čega živim.
Kad se nađem u ovakvoj situaciji obično počnem da nabrajam sve fantastične projekte na kojima trenutno radim, ne iz uobraženosti, nego iz nade da ću uspeti i sebe da ubedim da sam slobodni umetnik, a ne nezaposlena. U suprotnom, ili ćutim autistično, ili izvlačim iz utrobe najdublje i najintimnije misli, da bih ih, bez filtriranja, delila sa bilo kim, ili pak na jako ekstrovertan način nametljivo učestvujem u razgovoru koji me i ne interesuje, ili me se i ne tiče.
Umeće komunikacije
Fantastični mađarski psiholog, pisac,Tamaš Vekerdi kaže, da je svaka umetnost devijantna, pa time i da je svaki umetnik devijantan, ako ne uvek, onda u trenucima nastanka umetničkog dela. Volela bih da mislim da je suprotno, da su to trenuci blistave jasnoće i čistog kanalisanja.
Nezavisno od umetnosti, naučili smo da se svađamo, ili da ćutimo zgrčenom vilicom, na pragu plakanja, ili iz bunta.
A šta bi sa komunikacijom? Znate, to je ono, kad neko kaže nešto, ja to čujem, procesuiram, reagujem na to u skladu sa svojim razmišljanjima... Druga osoba to sasluša, procesuira, nadoveže se u skladu sa svojim mislima itd. itd.
Svesno i svom snagom trudim se da razvijem ovaj skill, a ono što sledi nakon toga je - sloboda. Pretenciozna i istrošena reč. Bilo me malo sramota da je napišem.
Sat mog - za sat tvog vremena
U februaru igram svoj solo "One girl show", u režiji Andraša Urbana, u novosadskom Radio kafeu. Sat vremena i deset minuta govorim laži i istine o svom životu. Biće na srpskom jeziku, iako je mađarski moj maternji jezik. To je definitivno izvan moje komfor zone.
Verujte mi, nema tu mnogo ekstrema i skandaloznih trenutaka - dobro, možda par - ali razmislite samo o tome koliko je lud koncept da vas neko zaustavi na ulici i kaže: "Ako imaš sat vremena, ispričaću ti svoj život, od prvog trenutka do danas". U nekim trenucima će vam biti jasno da ta osoba laže, preteruje, ali zašto da ne? Laži čoveka često govore više o toj osobi od suvih činjenica. Ili ako razmišljamo iz ugla onog ko sluša: "Daću ti sat vremena da pričaš o sebi".
Hvala vam što ćete 18. februara saslušati moju priču!
Marta Bereš (pisano u Subotici, ovih dana)
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar