Reditelj mnogih predstava, pisac odličnih kolumni, umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, teoretičar kulture, plus reditelj najdivnijeg srpskog filma ikada, "Ubistvo s predumišljajem", režirao je nedavno u Somboru predstavu "Semper idem" po knjizi Đorđa Lebovića. Ne tako davno vratio se i filmu... "Porajmos" je kratki film, antiratna drama, rađena po romanu Somborca Dušana Savića, premijerno prikazana u Somboru sredinom januara.
021: Uvek kada je biti ili ne biti, posežemo za nekim ljudima kojima se divimo, za koje verujemo da su stameni stubovi čovečnosti i etike. Ti si u ovom brlogu od politike i konfuznih i upitnih ličnih izbora mnogih za koje smo verovali da su ozbiljni ljudi, izabrao Lebovića da nam kaže nešto, u nadi da ćemo ga čuti… Da li smo mi više uopšte, ne samo zainteresovani, već i sposobni da išta više čujemo?
Stojanović: Nisam ja izabrao Lebovića više nego što je on izabrao nas, a to znači somborsko pozorište, pa i mene s njima. Nekako nam je to bilo logično: Lebovićev "Semper idem" je utemeljen u Somboru, tom vrlo posebnom gradu, u isti mah i panonski uspavanom i neverovatno uzbudljivom, ne samo po svojoj istoriji, po svim tim fascinantnim biografijama, po činjenici da je pre 160-170 godina imao više stanovnika od Beograda ili Zagreba, i bio stecište svetova, što je na svoj, pomalo izmešten i neobičan način i danas. Potom, usuđujem se reći, i ja sam se u "tom Somboru" primio, možda ne baš zakopitio, starinski rečeno, jer sam pre dvadesetak godina već valjda imao neka kopita, ali bar sam promenio potkove, pa sad mogu somborskim sokacima kasati kao lažno mladi parip.
Lebovićeva je priča lična, proživljena, a to znači – tačna, i još dalje: univerzalna. To je i bildungs-roman, i kindergešihte, i povest mlade duše u strašnom okruženju. Naša predstava pokušava da se bavi, raspravlja i razračunava sa tom velikom temom – pa valjda, svačijeg života – činjenicom da se odrasta kroz spoznaju zla. Izgleda da u svet ne možemo biti inicirani dok se ne suočimo sa zlom – i onim u nama, onom koje najpre izgleda kao sitna dečija nepodopština, i onim oko nas.
Piščev preplet lirskog i, dramskog i dramatičnog, epskog i povesnog, i posve nežno ličnog, to je bila osnova. Govori li to kome i šta u današnjem svetu? Ne znam. Nisam to znao ni pre, niti sam imao višak poverenja u mogućnost poruke. Ono što znam je da imam poriv, potrebu, nalog i osećanje neophodnosti da se bavim dramskom umetnošću. Slutim, jer se svakovečernje u to uveravam, da ima ljudi koji imaju istu potrebu, kao gledaoci. Nemam daljnjih očekivanja. A ni želja.
021: Lebović kaže da je čovek najjači, a ujedno i najslabiji kad je sam. Danas je više nego ikad sam, pogotovo ako je istinski jak u toj svojoj osami i samoći – u izboru da bude civilizovano biće, građanin sveta koji se bori za reči koje su isprali oni koji nisu imali pravo da ih izgovore – sloboda, pravda, istina. Niko više nije na strani tih ljudi…
Stojanović: To kaže jedan od Lebovićevih junaka. Drugi od dvojice što stvarnih, što simboličkih očeva njegovog junaka Đorđa – a junak nekog književnog dela, pa makar s piscem delio i biografiju i ime i prezime, nikad nije pisac sâm – kaže sasvim suprotno. Kad ne bi bilo te raspolućenosti između radikalnog individualizma ili potpune ljudske osame, na jednoj strani, i neutažive želje za drugima, potrebe za pripadanjem nekoj grupi, zvala se ona porodica ili udruga navijača, recimo – ne bi bilo razloga za opisivanje čovekovog položaja u svetu.
Usamljeništvo ne bi bilo tema kad bismo svi bili sami. Na drugoj strani, dvoje, troje, grupa ili masa, ne bi imali nikakvu težinu kad bismo, kao u nekoj potpuno realizovanoj distopiji, svi bili isti i jednaki. Jer, mi ih često vređamo, ali – nema dve iste ovce.
Nema ničeg na svetu što ne bi imalo svoju posebnost, svoju osobenost, svoja svojstva. Pa i Muzilov Ulrih ima svojstva "čoveka bez svojstava".
I još nešto, svako ima prava da izgovara sve reči ovog sveta, pa i zločinci. Jer, reči, reči, reči, kako to ponavlja elsinorski princ, ne znače ništa, one su samo govor.
Ja imam jednu privatnu teoriju, neutemeljenu u bilo čemu, nešto s čim se ni lingvisti, ni filozofi okrenuti filozofiji jezika, ne bi složili – ali šta me briga, nisam naučnik, svoje teorije ionako prosipam po kafanama – a to je da jezik više ne postoji, da je ostao samo govor. A govor je pustinja značenja. Ja se zato i bavim pozorištem – a odskora ponovo i filmom, radeći kratki igrani film "Porajmos", opet u Somboru i povodom Sombora – pa i pisanjem: da ono što je ispod, iza, između reči, govora, puste retorike, ono što je imanentno, u čoveku zapreteno, pokušam da pronađem.
Stručno rečeno, bavim se "unutarnjom radnjom". Ispoljiti tu radnju, a ne ilustrovati je, to je ono što me uzbuđuje. To je ono o čemu se i ne mora "govoriti". Da ne bude zabune, to nisu samo emocije, nego jedinstvo čulnog i intelektualnog, ali neposredovano govorom, nego čistim isijavanjem ljudskih mogućnosti za zlo i dobro, za ljubav i milosrđe, za uništavanje i brisanje svih ljudskih mogućnosti. Zakukuljih ga sad. A to je zato što jezik više nije jezik, a govor nije dostatan...
021: Često govoriš o drugoligaštvu u kontekstu našeg društva...
Stojanović: U svetu lišenom jezika, koji je etička kategorija – jer nema jezika bez Drugog, a odnos spram Drugog je temeljno etičko pitanje, zar ne? U tom, dakle, etički opustošenom svetu kojim caruju moralni vetropiri, neminovno stoluje zloba, kao prapočelo zla. U svetu zlobe, pak, ne može biti prepoznavanja Drugog kao velikog, važnog i sjajnog.
Drugim rečima, na snazi je odsustvo autoriteta i to bilo kog – autoriteta znanja, etičkog autoriteta – ostala je samo prazna autoritarnost, dakle – ideja potčinjavanja moćništvu, s nadom da će se pozicija jednom izmeniti.
Prostije rečeno – nema, kao kod Zaher-Mazoha ili De Sada, uživanja u potčinjavanju, postoji samo trpljenje i stalno "bildovanje" želje za dominacijom.
Otud taj neologizam, ta idiotska izvedenica – "izdominirati", pravljenje svršenog glagola od nesvršenog. Možda još samo u seksu, kad je čovek tamo negde duboko sam sa sobom ujedno bivajući s drugim – ili trećim, ko šta voli – ideja submisivnosti može biti izvor orgazmičkog zadovoljstva.
U svetu, ovakvom kakav je, više nema uživanja u potčinjavanju vođi čiji je autoritet izveden iz nekog postignuća – pobede u oslobodilačkom ratu, na primer, ili vađenju zemlje iz ideološkog gliba u koji je zapala, recimo – dakle, onom vođi kome se ide na poklonjenje u bilo kojoj formi, zvalo se to izlazak na ulice ili odlazak na stadionsku proslavu rođendana.
Postoji samo očajanje postojanja u kojem se moćniku predaje vlasititi suverenitet ne bi li se nekako preživelo, a sve jednako vrebajući mogućnost da se onog najbližeg iznad sebe nekako zameni, svalivši ga sa te pozicije ili ga već nekako pretekavši.
To je sindrom druge lige: onih koji večito sanjaju da se dokopaju prvoligaškog statusa, ne mareći ili ne uviđajući činjenicu da i oni koji su tamo - tu poziciju nisu zaslužili, nego su je kupili, bukvalno ili simbolički - pokornošću, na primer. Otud ta vertikala militiarizovane moći, vojničko ustrojstvo subordinacije.
To mi živimo. Ne uživamo. Samo razmenjujemo zlobu. I čekamo svoj minut. Da "izdominiramo". Nadajući se užitku.
021: Sa tolikim pozorišnim iskustvom, čini li ti se da bi pozorište ponovo moglo da postane mobilišuća, motivirajuća snaga kakva je bila devedesetih, kada su ljudi u sebi imali više nade i manje gorčine, čini se?
Stojanović: Pozorište se 2.500 godina bavi čovekovom prirodom. I ničim više. I svim što iz nje proizilazi. Ono može da mobiliše čovekovo moralno bilo, etičku osetljivost, emocionalno-intelektualne potencijale. I ništa više, i ništa manje.
Ne sećam se da je devedesetih pozorište bilo kakva motivišuća snaga – niko nije izašao na ulicu, niti rešio da zbaci tiranina, posle posete teatru. Ali se možda poneko ponečeg oko sebe zastideo. Ili je našao utehu.
Pozorište ukazuje na čovekovu nesavršenost i pruža mu utehu zbog nje. I to radi čoveštvom, a ne obećanjem boljeg života na drugom svetu. Za ovo drugo služi zna se koja institucija.
Teatar je bezbožno mesto, dok u njega ne uđu i glumci i gledaoci. Onda oni, zajedno, samo za to veče, samo u tom času, stvaraju nekog jednokratnog boga, ako je bog ono što ja mislim da jeste – drugo ime za temeljna pitanja o smislu postojanja. Tu nema sveštenstva, ni crkve, da posreduje. Tu je čovek, što bi rekao Protagora, mera svih stvari. Ukoliko se, dakako, teatar ne sruši u zemljotresu baš u tom času.
Čim se predstava završi, sve se menja. Džaba je tu razbijanje iluzije, paljenje svetla u publici, ukidanje "četvrtog zida" – kog, uzgred, nikad nije ni bilo. Nema opsene, nikad je nije ni bilo. Ima pristajanja na igru. Jer, teatar je pre svega i posle svega – igra. Lišena nadgornjavanja, pobedništva, gubitništva, trijumfalizma...
Teatar je svedočanstvo o ljudskom porazu i, rekoh li, uteha zbog njega.
021: U jednoj tvojoj kolumni kažeš da "Sloboda nije sponzorska pašteta, da se maže na hleb", Maja Pelević i Olga Dimitrijević kažu da je to najskuplja kapitalistička reč… Imaju li ljudi zapravo pojma kada izgovaraju tu reč šta zapravo znači sloboda? Koja je to lična odgovornost? Postoji li u Srbiji neka snaga, neka grupa ljudi, neko građansko leglo, negde, bar na nekom google drive-u, koje može biti nova nada?
Stojanović: Pašteta je bila sponzor nekog festivala koji je, nekad, imao potrebu da bude mesto susreta tradicije i novog. Sad je isto što i bilo koji drugi – provincijska smotra u nedostatku kontinuiteta prisustva drugih, mesto reprezentacije, a ne doživljaja.
Trebalo je, možda, da se njegovi kustosi ili kao se to već zove, svuku i uvaljaju u tu paštetu poput bečkih akcionista, to bilo u skladu sa prvotnim intencijama te fešte, ne da je mackaju po hlebu i slikaju se za informativni program. Ili, još bolje, da prihvate sponzorstvo pod svojim uslovima, onako kako se to, uostalom, radi u normalnom svetu: negde se sitnim slovima napiše powered by – što sitnija slova, to jači sponzor. Za to je potrebno mnogo, najpre unutarnje slobode.
Ali, ako je neko negde dospeo zaobilaznim putevima i svestan je da mu mesto na kojem je ne pripada, taj će pristati na paštetu kao metaforu: najgori delovi ubijene životinje samleveni do neraspoznatljivosti, napunjeni emulgatorima, pojačivačima ukusa, modifikovanim zrnevljem krmnog bilja, svime samo ne mesom – kao mecena manifestacije udruženih poluznanja, taštine, submisivnosti i transimsije tuđe volje.
Sloboda uopšte nije reč, pa ni najskuplja. Sloboda je osećanje. Kad postane reč – nestaje. O slobodi se ne govori, pa ni ne peva – nju se ili vrši ili je nema. I sve ovo nema nikakve veze sa organizovanjem otpora autoritarnom režimu.
Ljudi nemaju nužno potrebu za slobodom – videti kod Froma, uostalom, ali imaju potrebu za dobrim životom. Pokazalo se da autoritarnost ne može na dugu stazu voditi dobrom životu zbog svoje prirode – autoritarnost je poništavanje života, u krajnjoj instanci.
Demokratija je samo najmanje zlo, najmanje loše rešenje, oblik iluzije slobode na koju čovek pristaje, tamo gde je tako odgojen. Tamo gde nije, kao kod nas, demokratija mu nije potrebna. I izneveriće je čim uzmogne. Kao što smo se uverili.
021: Neznanje je novo znanje, self-marketing je imperativno second hand job svakog ko drži do sebe danas. Ko hoće bolje mesto u društvu, ne mora da zasuče rukave, dovoljno je da spusti jedan drugi odevni predmet…
Stojanović: Uvek je toga bilo, sad je samo hipertrofiralo usled nedostatka lepote u svetu. I zbog toga što je ideja društva ukinuta. Ostvaruje se najstrašniji totalitarni program u povesti čovečanstva, onaj Margaret Tačer, iskazan u njenom slavnom obraćanju parlamentu – "ne postoji nikakvo ‘društvo’, postoje samo pojedinci i njihove porodice".
Ukineš ideju zajednice, svedeš sve na upojednačeni interes, i onda moraš da buljiš u ogledalo. Koje ima tehnološku mogućnost da taj radikalizovani narcizam – ulepša.
Moto Gogoljevog "Revizora" je – nije ti ogledalo krivo za to što ti je njuška ružna. Sad imaš selfie, pa ga kropuješ, polepšaš, urediš, i sad više ne vidiš sebe u ogledalu. A njuška ti je i dalje ružna.
021: Novi Sad je nekada bio jezgro nekih zanimljivih i kreativnih ljudi (Suba, Aleksandar Tišma, Katalin Ladik, Mandići, Žilnik…) , uskoro će biti srce kulture neke druge Evrope. I sada, kada bi čovek u zagradu trebalo da stavi neka imena da ilustruje to novo vreme, ćorak, imena nema… Hoće li predatorska PR kultura koja se u nas pojavljuje u najseljačkijem obliku, baš rasterati sve što ima smisla?
Stojanović: Ne poznajem dovoljno Novi Sad da bih mogao pouzdano izricati mišljenje... Imam samo izvestan utisak. Nekad, u bivšoj Jugoslaviji, Ujvidek je bio mesto inicijacije koječega – od Tribine mladih i konceptualista do prvog istinskog punka u istočnoj Jugoslaviji. Ali – i to je moj utisak – nije spoznavao svoju realnu meru.
Najpre je bio nekakav "glavni grad", a onda je to prestao biti. Politika mu nije išla na ruku – ni ona takozvana "autonomaška", niti ova "nacoška". I negde se izgubio u raspetosti između "večitog drugog", u isti mah i samodovoljnog i ovisnog, i nečeg što je osećanje samosvesti za koju i te kako ima utemeljenja, ako ništa od šezdesetih godina prošlog veka.
Ali, rekoh li, to je samo utisak. Lično mislim da zaslužuje bolje i više od onog što ima. Ali, to je na Novosađanima da reše.
021: Status kvo je moralno neprihvatljiv ali se čini i nepromenjiv… Nekada je jedan Valter branio jedan grad. Valtera više nema, nema ni hipsterskih lunatika koji bi, bar iz poze to učinili, da okinu fotku za Instagram… Ko će glasati za naše gradove, za nas, ko će uopšte i gde glasati? Treba li glasati?
Stojanović: Ne treba glasati na opštim izborima. Za njih nema uslova. Ali – treba napraviti ogledno dobro, poput Šapca, na primer, i tamo odbraniti stečeno. Pokazati kako treba da izgledaju uslovi za istinski slobodne izbore. I pobediti, sprečivši krađu, ali je i ne provodeći. Ili časno izgubiti.
A ne – aut Caesar, aut nihil – večito ovdašnje "ili-ili".
Valjalo bi se obratiti partizanskoj tradiciji – držiš teritoriju, ali ne po svaku cenu, vršiš "mali rad", non-stop si na terenu, non-stop u akciji, non-stop si preteća mogućnost.
Ali, ovde se partizanska tradicija ne uvažava i iz nje se ne uči, naprotiv. Tako da će se odsedeti na nekoj gori, ravnoj ili mokroj, simboličkoj ili stvarnoj, svejedno, i čekati da se vidi šta će biti, nadajući se da će to već neko oposliti, a onda da vidimo gde smo tu mi.
Komentari 3
Aca
Živ nam bio Gorčine i sve najbolje u daljem životu i radu!
Mad Hatter
Gospodine Stojanovicu, pravo u sredu. Svaka cast.
Treba vise ovakvih tekstova postavljati.
Istina...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar