Prevaspitavanje građana u vreme pandemije: Svi su krivi, samo ne oni koji su odgovorni

Piše: Dragana Prica Kovačević

Između redova poturaju se poruke da, kada bismo samo umesto građana Srbije imali Kanađane, Novozelanđane ili Nemce, sve bi bilo bolje. Propusti se, doduše, činjenica i da su ljudi koji vode pomenute zemlje drugačije pristupili rešavanju problema vezanim za virus korona.

Kako su se kanadski premijer, novozelandska premijerka i nemačka kancelarka obraćali svojim građanima i objašnjavali im preduzete mere, možete pogledati u galeriji ispod. 

Predsednik Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić građane Srbije tretiraju kao nevaspitane pubertetlije, saglasni su sagovornici 021. Sa TV ekrana viču na njih, teraju ih u njihove sobe i govore im sve što su pogrešili. Svakodnevno slušamo zgražavanje činjenicom da je nekom teško da bude zatvoren u kući i da nekom nedostaju prijatelji i porodica.

"Strašno" je što deca žele da idu u park, što ljudi hoće da prošetaju ljubimce i što penzioneri žele da izađu na vazduh. Ljudi sa TV ekrana, smatraju sagovornici 021, retko pokazuju razumevanje, a još ređe racionalno ukazuju na razloge zašto je važno biti kod kuće. Zahvalnost za požrtvovanje onima koji ostaju kod kuće retko se čuje, ali se zato često čuje zahvalnost za sopstveno požrtvovanje.

Svaljivanje odgovornosti na građane

Takav odnos vlasti prema građanima je svaljivanje kompletne odgovornosti svih posledica pandemije na građanke i građane Srbije, saglasan je sociolog Dario Hajrić. Kako objašnjava za 021, vlast je situaciju inicijalno shvatila nedovoljno ozbiljno, što se može videti po prvoj konferenciji za medije Kriznog štaba 26. februara, kada su se predsednik i lekari doslovno zavitlavali s virusom, govorili da je "blaži od sezonskog gripa", da "žene štiti estrogen" i pozivali ljude da idu na šoping u Milano - tada uveliko žarište epidemije.

"Predsednik je tada rekao da smo potpuno spremni i da svega imamo dovoljno, pozivao ljude da idu na utakmice i slično. Mnogo ljudi je to shvatilo doslovno. Dve i po nedelje kasnije gledali smo navrat-nanos uvođenje vanrednog stanja i kuknjavu na građane koji su situaciju tobože shvatili olako. U roku od samo dvadeset dana vlast je prešla od podsmeha strahovima zbog COVID-19 do brecanja na građane na konferencijama za medije, nalaženja krivaca u gastarbajterima i šetačima pasa, a ne zaboravimo ni pretnje kako će nam manjkati grobnih mesta. Čak i sada se šalju protivrečne poruke: od građana se s jedne strane traži da postupaju odgovorno, a s druge strane ih tretiraju kao razmaženu dečurliju. Ne možete imati i jedno i drugo", smatra Hajrić.

Mišljenja je i da je problematično to što je poverenje u državu do te mere urušeno da ljudi moraju na svoju ruku da procenjuju da li su preporuke i mere za suzbijanje epidemije opravdane ili ne, da li ih slediti i u kojoj meri, jer su sluđeni time što nemaju pouzdan, nepristrasan izvor informacija.

"Ako provedete osam godina tretirajući deo svojih građana kao otpadnike zato što neće da glasaju za vlast, sasvim je izvesno da će brecanje na konferencijama za medije biti kontraproduktivno. Pa ipak, detaljno obrazlaganje svake uvedene mere bi svakako imalo bolji efekat nego da mere predstavljate kao kaznu za neposlušnu decu. Potpuno prepuštanje komunikacije s javnošću lekarima bilo bi bolje od pokušaja politikanata da se proslave lošom glumom", ističe on.

U tom smislu, osvrće se na odnošenje respiratora u Novi Pazar kao "donacije" predsednika Vučića lično.

"Ponašaju se kao da je to poklon, ne resurs koji je plaćen poreskim novcem i koji tim građanima. U istom maniru predsednik koristi i konferencije za medije čija svrha bi trebalo da bude obaveštavanje građana, a vrlo često prerasta u petparačku propagandu", smatra Hajrić.

Obilazak žarišta i "poklanjanje" respiratora, samim tim, više liči na lepo izreklamiranu predizbornu kampanju.

“Vlast trenutno pokušava da nas ubedi u dve oprečne stvari: prva je to da je Srbija bila potpuno spremna za pandemiju, a druga je da se stranačka klika sada nadljudskim naporima bori da nas spasi. Ne može biti tačno i jedno i drugo: ili su potcenili opasnost pa sada grčevito popravljaju svoje greške nabavljajući opremu, ili su zapravo zaista bili spremni, pa sada glume. Na osnovu praćenja njihovih izjava od početka krize, deluje da je istinitija prva varijanta”, tvrdi Hajrić.

Dodaje da se odgovoran i težak posao lekara ne sme zloupotrebljavati za bilo čije podizanje rejtinga i da je jedini način na koji državni funkcioneri mogu da pomognu pravim spasiocima da im obezbede neophodna sredstva za rad i da im se "maknu sa puta".

"Dok god nas od epidemija i prirodnih katastrofa spasavaju predsednici i ministri kojima s ramena vijore plaštovi i prate ih kamere, svi mi ćemo biti samo statisti u njihovim predizbornim kampanjama", smatra Hajrić.

Priseća se i nedavnog hapšenja jedne novosadske novinarke i optužbi da je svojim tekstom o stanju u Kliničkom centru Vojvodine "širila paniku". Uporedo sa tim, mediji bliski vlasti svakodnevno su objavljivali "katastrofične" naslove, a direktno iz Kriznog štaba stizale su poruke o "dramatičnoj opasnosti" i približavanja "italijanskom i španskom scenariju".

"To su dvostruki kriterijumi čija je svrha ne samo disciplinovanje medija nego i suzbijanje kritika koje dolaze iz samih institucija, od samih lekara koji se bore za živote obolelih. Ta vrsta kritike može ozbiljno da našteti rejtingu i očigledno je da će u takvim slučajevima biti spremni da zloupotrebljavaju institucije. Oni mogu da dozvole sebi kritiku u analitičkim tekstovima, ali proste činjenice poput onih koje su ranije curele iz Krušika, a sada izlaze iz KCV ili iz Ćuprije će uvek biti dočekane na nož", zaključuje Hajrić.

Bizarne izjave da su građani licemerni kad aplauzom daju podršku doktorima

Sve ovo može imati negativan uticaj na opšte mentalno zdravlje u društvu, smatra Tamara Džamonja, profesorka psihologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

"U stresogenim situacijama svima je potreban neki oslonac, kako u sebi, tako i u neposrednom socijalnom okruženju, porodici, prijateljima. Naravno, važan oslonac je poverenje u vlast koja se odgovorno ponaša i ima moć da sprovede adekvatne mere i zaštiti svoje građane. Ali kada dobijate protivrečne informacije, a odluke i zabrane deluju konfuzno i neopravdano, često izrečene neprimerenim tonom i neautentičnim emocionalnim izlivima, strepnja, produbljena gubitkom poverenja, samo može da raste", objašnjava Džamonja za 021.

Kako kaže, sigurno da ima ljudi koji se neodgovorno ponašaju, ali njih je malo. Ocenjuje da većina situaciju shvata vrlo ozbiljno i da se u skladu sa tim i ponaša odgovorno.

"Najmanje je uputno okriviti generalno sve. Tada, osim strepnje, kod ljudi raste i bes, koji je povezan sa doživljajem nepravednog tretmana, optužbe za nešto za šta nisu krivi. Zaista su gotovo bizarne izjave da su građani licemerni kad aplauzom daju podršku doktorima i drugima koji podnose najveći teret pandemije. Ko je utvrdio da su baš ti koji tapšu upravo oni koji su neodgovorni? To je tek licemerno, osim što je i logički neodrživo", ističe Džamonja.

Kao i Hajrić, mišljenja je da kad se nekome obraćate kao neodgovornom i nezahvalnom detetu, onda i dobijate reakciju iz uloge koju ste mu "pripisali", dakle bunt, bes, pa i potencijalnu neodgovornost prema poštovanju čak i onih mera koje su u sopstvenom interesu.

"S druge strane, kada se nekome obraćate kao odgovornoj osobi (pa čak i kada je ona stvarno dete), pozivate tu osobu na zrelo i odgovorno ponašanje. Ovo ‘roditeljsko’ obraćanje, zapravo devalvira kapacitete druge strane za racionalno mišljenje i razumno ponašanje. Drugo, nedoslednost je vrlo štetna strana roditeljstva, pa i ovog ‘roditeljovanja’ sa kojim se suočavamo. Poruke i zabrane koje se šalju su često nedosledne, ponašanje nepredvidljivo, pa se čas ‘dete’, moli i preklinje, što je praćeno neuverljivim i preteranim izjavama ljubavi, a u sledećem trenutku se okrivljuje i kažnjava, preteći još gorim kaznama", ocenjuje Džamonja.

Ističe da se ljudske potrebe ne smeju svesti samo na egzistencijalne.

"Ugrožena nam je bezbednost, ograničena je socijalna komunikacija, profesionalna aktivnost, fizičko kretanje, zabava… Dakle, čak i kad nismo direkno, životno ugroženi, ne znači da nam je dobro kada su nam mnoge druge potrebe uskraćene. Kada je to stanje privremeno, kada prepoznajemo smisao i svrhu tih ograničenja, naravno da to možemo da podnesemo. Ali malo saosećanja za sva emocionalna stanja kroz koja prolaze ljudi pod stesom, svakako ne bi bilo na odmet. Razumevanje, empatija, ohrabrenje sa punom validacijom teškoća kroz koje svi zajedno prolazimo je ono što je važno da ljudi u krizi dobiju. Kada znamo da smo na određeno, ograničeno vreme ispali iz 'redovnog koloseka' i kada očekujemo da ćemo se posle toga vratiti u 'normalu', svakako nije nepodnošljivo, ali treba imati u vidu da za mnoge život posle više neće biti isti. Najmanje što mogu da dobiju je bar razumevanje, umesto osude da su slabi i razmaženi", dodaje.

Opisuje nalaz psihologa da mentalno stanje građana direkno varira sa vestima, odnosno načinom na koje se vesti iznose.

"U danima u kojima se građanima pretilo da će biti 24/7 zabrana kretanja, bez ideje o tome kako će se odvijati snabdevanje ili kada su poslate sms poruke korisnicima MTS-a o očekivanju katastrofe i italijanskog scenarija, stepen uznemirenosti građana je značajno rastao. Uterivanje straha ne pomaže, jer se uplašeni ljudi loše osećaju i mentalno i fizički i skloniji su tome da se iracionalno ponašaju. Ozbiljne i odgovorne poruke pozivaju staloženost i odgovorno ponašanje", priča za 021.

Zaključuje da je, ipak, mnogo dobrih i važnih stvari urađeno uz velike napore sa ograničenim resursima. Zabrane kretanja i mere zaštite ocenjuje kao opravdane, ali dovodi u pitanje ton kojima se one određuju, kao i neprihvatanje kritika od strane nadležnih, odnosno zauzimanje odbrambenog stava u kom se napad koristi kao najbolja odbrana uz isticanje neodgovornosti građana i doživljaj nezahvalnosti za "lične žrtve" koje vlast preduzima.

Kad vlast nije naviknuta na iskren dijalog, poseže za teškim rečima

Epidemiolog Predrag Đurić kaže za 021 da kada postoji vlast koja poštuje svoje građane i sa njima postiže dogovor "ona je obavezna da ih potpuno i iskreno informiše, da prizna sopstvene greške kako bi se zajednički tražila najbolja rešenja".

"Kada vlastodršci nisu naviknuti na iskren dijalog sa građanima, a osećaju se nesigurno, onda se poseže za teškim rečima", dodaje Đurić.

Čini mu se da se zaboravlja da je obaveza vlasti na svakom nivou da pruži građanima sve informacije koje su im značajne, a u pandemiji, smatra, ta odgovornost je još veća.

Kako je naveo u ranijem razgovoru za 021 (opširnije čitajte OVDE), primetno je da se u zemljama u kojima je virus na početku shvaćen neozbiljno sada uvode restriktivnije mere.