Priroda i društvo: sedi, jedan!

Piše: Snežana Miletić

Svakog dana se pitaš - gde to ti zapravo živiš, zašto je okvir za sliku u kojoj živiš baš tako musav, ko su ljudi koje srećeš, ko su ti građani koji hodaju ovim ulicama, šta im fali, koji je njihov problem?

Nije ti jasno, ne možeš da se pomiriš sa tim da je slika naše instagramirane stvarnosti, koja se svakodnevno ispisuje na raznim društvenim platformama, baš tako dramatično drugačija u odnosu na stvarnost? Kako je moguće da se nikako, ni u jednom segmentu, ni u jednom momentu, ne poklapa sa slikom ljudi koji je aranžiraju? 

                     Pravo sa Instagrama: Podbara, ugao Zemljane ćuprije i Marka Miljanova

Nemaš odgovor, ni rešenje, samo - poražen - svakodnevno možeš da konstatuješ da stvarnost decibelima, neprekidno, nadjačava šminku koju u raznim oblicima i količinama nabacujemo na sebe: ispod skupog tečnog pudera ukazuje se uvek, i samo, otužno lice koje vapi za običnom, čistom vodom.

Prava slika nas samih zapravo je ova.

Halo, Kusturica: Trifkovićev trg, već godinama, stolicom ukrašen ovih dana

Od nje crvenilo obliva lice, preskače srce, bes obuzima um, a reči grcaju u nemoći. 

Da li je moguće da je ljudima zaista ovoliko svejedno? Da li smo ovo zaista mi? Baš ne možemo nimalo bolje?                                                                            

Panta rei: kej, kraj Radničke ulice

Nasuprot svemu tome stoji ono što radi ona. Priroda.

Ne uvek ćutljiva, ali ćudljiva sve češće. Od njenih neumornih ideja često zastaje dah. 

    Lepota devojka: Telep, ulaz u dvorište u Ulici Vatroslava Jagića

Jednu od njih, vrlo glasno i s ozbiljnom nelagodom, živeli smo ovog proleća, a neke čudesno lepe - iz čistog mira i čiste savesti - ispisala je tih istih prolećnih dana, posvuda po prestonici evropske kulture...

Prosula ih kao bisere, da zadive oko, postide um, onaj s početka, podsete ga na večnu istinu da je jedino ona, oduvek, držala stranu čovečanstvu. Uporno, odano i verno.

                                          Idem putem i zagrlim drvo: Bulevar Despota Stefana, odmah ispod Mosta slobode

Čak i kad povremeno ka čoveku odapne otrovne strele, dobro zna zašto to radi.

Stida radi - da postidi onog ko uvek nasuprot nje stoji, iako istovremeno zna da trud na tu temu uvek samo kao puko prazno slovo u večnosti stoji.