Na današnji dan nastala najpotresnija pesma Mikloša Radnotija, pesnika koji nas uči da u zlo treba odmah upreti prstom

Autor: Snežana Miletić

Info

15.09.2020.

13:42 > 13:41

Na današnji dan nastala je jedna od najpotresnijih pesama Mikloša Radnotija.

Na današnji dan nastala najpotresnija pesma Mikloša Radnotija, pesnika koji nas uči da u zlo treba odmah upreti prstom

Foto: Printscreen

"U takvo sam vreme živeo na zemlji

kad čovek beše tako nisko pao

da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao...",

Na današnji dan, 15. septembra 1944. godine nastala je jedna od najpotresnijih pesama ikada napisanih. "Usiljeni marš" se zove, a napisao ju je mađarski pesnik Mikloš Radnoti koji je bio utamničen u Boru, u logorima u kojima su mađarski fašisti prinudnim radom mučili hiljade ljudi, mahom Jevreja, od kojih je većina imala tragičan kraj.

Radnoti je tokom boravka u logoru i prinudnog marša iz Bora do Mađarske (logoraši su bili evakuisani zbog približavanja ruskih trupa) napisao devet pesama. Na tom putu pesnik je streljan, a sveska sa njegovim stihovima koje su istinsko remek delo pronađena je u zadnjem džepu pantalona prilikom ekshumacije masovne grobnice u selu Abda, na severu Mađarske. Te Radnotijeve pesme koje je 1979. godine pod naslovom "Borska beležnica" objavila Narodna biblioteka Bor, na srpski je prepevao Danilo Kiš.

Neku vrstu reizdanja ove knjige prošle godine objavila je Narodna biblioteka Bor. Naslovila ju je u množini "Borske beležnice" i dopunila sa dva bitna detalja: odličnim esejom "Hronika najavljene smrti" profesora dr Zorana Paunovića koji upečatljivo govori o pesnikovoj stvarnosti oblivenoj stravom logoraškog života i izuzetnim blokovima stripa Aleksandra Zografa čiji radovi dodatno podcrtavaju zverski tretman ljudi u radnim logorima.

Upravo zato o "Borskim beležnicama" treba govoriti često i stalno jer ta knjiga i potresna sudbina pesnika Radnotija, podsećaju kako smisao i logika lako nestaju iz vida, i kako je od njih do bestijalnosti vrlo kratak korak, a posebno zato što se u ovom našem vremenu prepoznaju novi, duboki koreni zla, koje vodi u neko novo istrebljenje.

Ovoga puta o njima govore ljudi koji su dali dodatno bitan značaj ovoj knjizi: Zoran Paunović i Aleksandar Zograf (Saša Rakezić).

Na slici: Aleksandar Zograf (Foto: Gordana Basta)

"Znao sam da je u borskim radnim logorima tokom okupacije bio i mađarsko-jevrejski pesnik Mikloš Radnoti. Ali tek na budimpeštanskoj izložbi fotografija italijanskog fotografa Emanuela Mašonija, za koju sam napisao predgovor, sam shvatio koliko je Radnoti bitan za mađarsku, pa i evropsku književnost", kaže Aleksandar Zograf i dodaje:

"Izložba je za temu imala rudokope i okolinu grada Bora, a fotograf je bio direktno inspirisan mojim stripom o Boru, kojeg je objavio rimski časopis 'Internacionale'. Vrlo brzo smo shvatili da je dobar broj posetilaca izložbe zapravo bio povezan sa svetom književnosti, i da su došli da bi zapravo videli kako izgleda mesto gde je Radnoti bio zatočenik.

Nakon toga, Emanuele Mašoni je predložio da kreiram strip u kojem bih se bavio sudbinom pesnika, i da na budućim izložbama kombinujemo strip i fotografiju. Koincidencijom, nekako u isto vreme me je kontaktirao Dragan Stojmenović iz Narodne biblioteke u Boru, predlažući takođe da nacrtam strip na tu temu, koji bi bio objavljen zajedno sa originalnom Radnotijevom poezijom i esejom Zorana Paunovića.

U tom momentu sam shvatio da nekako moram da nacrtam taj strip, a ubrzo je sledio i poziv da učestvujem na međunarodnoj izložbi 'Missing Stories' na temu prinudnog rada u vreme nacizma. Izložba je bila otvorena u Salonu muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a zatim i prekinuta zbog situacije u vezi sa Covidom-19.

U svakom slučaju, ja sam pažljivo radio na stripu, koristeći mnoge izvore, srpske i mađarske, i moj pristup je bio prilično dokumentaristički. U procesu, otkrio sam bliskost sa pesnikom, kojeg sam doživeo pre kao brata, nego kao daleku senku iz prošlosti."

Aleksandar Zograf se inače vrlo često u svom radu okreće istraživanju prošlosti, a jedan od razloga za to je što smatra da su mnoga razmišljanja iz prošlosti nezavršena, da se greške ponavljaju, da lekcije treba još jednom pretresti pre nego što nastavimo dalje:

"U odnosu na Radnotijeve stihove, napisane u jedno teško vreme, reklo bi se da ljudska bića nisu baš daleko odmakla. Ako se malo osvrnete pronaći ćete više nego dovoljno primera zverskog ponašanja danas.", naglašava naš strip autor.

Na pitanje šta misli koliko smo danas daleko od onoga o čemu govore Radnotijevi stihovi s početka teksta, zašto uvek tako lako iskoristimo svaku priliku da se iz čoveka preobučemo u vuka i da reč, koja nam je data da bismo se razlikovali od zveri, uvek preprodamo za neku prostotu, trampimo je budzašto za ulegnuće dostojanstva i uganuće odgovornosti, Zoran Paunović kaže da se prava, velika poezija, prepoznaje pored ostalog i po tome što, bez obzira na vreme i podneblje u kojima je nastala, uvek govori o nama, danas i ovde:

"To je slučaj - da li da dodam - nažalost? - i sa navedenim Radnotijevim stihovima: da nije tako, ne bi vas ti stihovi tako potresli, niti bi vas podstakli da mi postavite pitanje koje ste mi postavili. Otud proističe i odgovor, koliko užasavajući toliko i očekivan: živimo u svetu u kome su čak i pesnici prestali da se čude zverstvima za koja je čovek sposoban. Pritom je reč "zverstvo" nepravedna prema životinjama, koje ponekad možda i ubijaju iz zadovoljstva, zato što im se može, ali je sasvim izvesno da nikad ne pravdaju svoja nedela višim ciljevima i idejama, niti se pozivaju na sumnjive i potrošene svetinje zbog kojih, navodno, vredi prolivati krv. Tuđu, naravno.

Bolesni umovi danas na raspolaganju imaju mnogo širi repertoar uzvišenih opravdanja za niske pobude i još niže ciljeve. Pred takvom raščovečenošću, oslobođenom svih obaveza prema moralu i istini, zanemeo bi i pesnik koga ni smrt nije uspela da ućutka, zlehudi Mikloš Radnoti", ističe Paunović.

Potresnu oporuku svetu koju je Radnoti ostavio u svojim pesmama sve više prekriva istorijska prašina. Napori pojedinaca da takvi ljudi i njihova dela ne budu zaboravljeni - dragoceni su. Međutim, oni drugi, koji nas svesno posipaju istorijskom smećem, glasniji su. Šta može biti način dostojanstvene borbe da se rečima vrednoća, požrtvovanost, pravda, istina, hrabrost, ljudskost, čestitost, saosećanje, solidarnost... vrati pravo značenje, smisao, da se vrednuju kako dolikuje, jer su im danas barabe koje ih izgovaraju oduzele pravo značenje...

"Tokom godina, decenija, eonima, umetnici su ukazivali na probleme koji razdiru ljudsko društvo, ljudsko postojanje (ponekad je problem u samom umetniku). Upoznao sam mnogo ljudi koji se bave raznim oblicima stvaralaštva, to su osetljiva bića, čija posmatranja zadiru dublje u srce stvari. Vredi svakog napora izučavati njihovo delo, iznositi ga na svetlo. Ne postoji nekakva određena formula koja bi našoj posvećenosti osigurala uspeh, to je spor proces, koji se odvija bez ikakvih garancija da će neka šira zajednica to prihvatiti.", misli Zograf.

"Radnoti je stvarao poeziju u logoru, i tokom usiljenog marša, kada su zatočenici bili prisiljeni da se hrane đubretom kojeg bi pronašli pored druma. Taj čovek nije mogao sa sigurnošću da zna da li će iko ikada pročitati njegovu poeziju, zapisanu na notesu kojeg je verovatno trampio od nekog srpskog seljaka. Ispostavilo se da je beležnica sa stihovima pronađena nekoliko godina nakon što je Mikloš Radnoti streljan, iskopana je iz masovne grobnice.

Ono što je meni tu uzbudljivo, je da njegova reč, njegova misao, odjekuje našom svešću, našim životom, uprkos naporima mučitelja da ponište njegovo postojanje. Mislim da to odražava vitalnost koja izaziva divljenje", naglašava Zograf.

Na ovo razmišljanje nastavlja se Paunovićevo:

"Barabe ne vole velike reči koje ih podsećaju na sve ono što oni, budući barabe, nikada neće biti. Zbog toga nastoje da ih beskonačnim ponavljanjem najpre ukaljaju, a onda i potpuno obesmisle.

Kad podlac izgovori reč 'hrabrost', on njome pokušava da prikrije svoj kukavičluk; kad izgovori reč 'pravda', sasvim je izvesno da njome hoće da relativizuje neku nepravdu. I tako redom.

Takvom ruganju zdravom razumu i moralu možemo se suprotstaviti, čini mi se, samo na jedan način: tako što ćemo svojim delanjem neprekidno nastojati da sačuvamo izvorni smisao ugroženih reči i ideala.

A u trenucima kad nam se učini da nam za takvo delanje ponestaje snage, dobro je potražiti tu snagu u poeziji: ona u sebi čuva ne samo najdublji smisao velikih reči, već i najdublji smisao života. Onaj kome ova potonja tvrdnja deluje patetično, neka ponovo pročita Radnotijeve stihove kojima je započeo ovaj razgovor. Ali naglas."

Zato, evo ih još jednom na kraju, da se ne zaborave:

"U takvo sam vreme živeo na zemlji

kad čovek beše tako nisko pao

da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao..."

Ovim stihovima počinje pesma "Odlomak", poslednja pesma koju je Radnoti napisao kao slobodan čovek, pre nego što je deportovan u Bor. Pet dana kasnije odveden je u sabirni centar Vacu u zapečaćenom furgonu (kamionu) u kojem su ga pet dana vozili do centralnog borskog logora "Berlin". Uskoro će sa još 401 zatvorenikom biti prebačen u logor "Hajdenau", u planinama iznad Žagubice. Upravo tamo u neljudskim uslovima nastalo je njegovo pesničko remek delo.

OGLASI RADNO MESTO!

Ukoliko imate potrebu za radnom snagom nudimo vam mogućnost da na jednostavan način oglasite poziciju za posao.

Radno mesto možete oglasiti u odeljku Oglasi za posao ili jednostavno klikom na ovu poruku.

Komentari 12

Hronološki Najpopularniji

Јое

24.09.2020 • 08:39

@Hey Joe

Када спомињеш "Велимировића", претпостављам да ту мислиш на св. владику Николаја Велимировића, оног што су га Немци одвели у логор Дахау заједно са патријарком Гаврилом Дожићем? Претпостављам да је то исти онај "Велимировић" који је од Немаца сакривао Јевреје у манастиру Љубостиња о чему је сведочила Јеврејка Ела Трифуновић?

Узгред, "сарадња" Љотића, Недића и "дражиноваца" је позната ствар. Најбољи пример те сарадње је логор Бањица или како су га Немци звали "DM Lager Dedinje". У том логору је укупно било заточено 23697 људи, а већина од њих су били, како си их ти назвао, "дражиновци", што и сам назив логора говори. Сви они су свој живот завршили у Јајинцима, заједно са српским Јеврејима. Њихова смрт је била плод наведене "сарадње".

О односу Срба и "дражиноваца" према Јеврејима, највише ти могу рећи сами Јевреји. Ако будеш имао времена прочитај књигу Јаше Алмулија „Страдање и спасавање српских Јевреја“.

Све остало је само комунистичка пропаганда и не вреди је коментарисати.

11 7 +4
@pismen

23.09.2020 • 16:41

Srbija jeste bila okupirana, ali Poljska nije imala ni Dražu, ni Ljotića, ni Nedića. Pa ni Nikolaja i Justina.

9 7 +2
Hey Joe

23.09.2020 • 16:38

Čitam ove što negiraju učešće značajnog dela Srbije u Novom poretku Trećeg Rajha. Pogledajte malo defile Nedićevih snaga u centru Beograda, upoznajte se sa činjenicama o saradnji dražinovaca, ljotićevaca i nedićevaca, sa ulogom Velimirovića (posebno govor ljubavi prema Adolfu iz tridesetih)... Nije Beograd postao prvi "Judenfrei" zato što se ceo Gestapo prebacio u Beograd, već zato što je potkazivanja bilo pregršt. A i đake kragujevačka na streljanje vodiše "braća Srbi" . A o klanju i silovanjima od strane četnika drugi put.
A Radnotija jesu ubili mađarski nacisti.

12 15 -3

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.