Menu 021

INTERVJU Goran Vojnović: Sve je manje naših života van društvenih mreža i to je problem

"Smokva", knjiga Gorana Vojnovića, višerihterovski je uzbudljiv roman, neprepričljivo divan, jedno od onih tananih dela čiji se DNK nepovratno, tektonski, upisuje u čitaočeve emotivne meandre.
Info 26.09.2020. | 09:00 > 08:01
INTERVJU Goran Vojnović: Sve je manje naših života van društvenih mreža i to je problem
Foto: 021.rs (Printscreen)

Intervju za 021.rs zamalo da bude u Novom Sadu, gde je pisac učestvovao na jednom književnom festivalu - nažalost samo onlajn, jer je i korona nažalost onlajn.

I ljubavna priča, i priča o starenju, mladosti koja nepovratno nestaje, o brisanju ljudi i čefurstvu, epopeja o nestajanju domovina i sećanja, o svakovrsnim granicama - ponajviše onim među ljudima koje grade sve druge granice, saga o pokušaju da se ponovo spoji nespojivo, da se nađe ljubav - da možda nađeš druge kad već ne možeš da nađeš sebe. Ukratko, da rehabilituješ svoj život, bar ono što je u sadašnjosti preostalo od njega u prošlosti.

Pisana raskošnim, nekim naročito senzibilnim jezikom, znalački – i u pripovedačkom i u jezičkom smislu, "Smokva" je nežna, očaravajuća i opojna posveta detinjstvu, odrastanju i sazrevanju tri generacije jedne porodice u čijim će se životnim epizodama prepoznati svi oni koji su na bilo koji način zagrebali istoriju eks ju geografije.

"Smokva" je treći roman Gorana Vojnovića, tri puta bolji od dva prethodna odlična: "Jugoslavija, moja dežela" i "Čefuri raus" za koje je dobio "Prešernovu nagradu" i nagradu "Kresnik". Ovaj pisac, scenarista i reditelj završava novu knjigu, a do njenog objavljivanja govorio je o izuzetnoj "Smokvi", o montažnim verzijama naših života, o fucking virusu zbog kojeg ovih dana nije došao u Novi Sad, o vernom sledbeniku politike devedesetih, te o strahu kojeg ne umemo da se oslobodimo i slobodi koju ne umemo da osvojimo...

021: "Sećanje blizinu meri drugačije...", jedna je od najpotresnijih rečenica napisanih povodom kraja jedne ljubavi. Desila se između vaših junaka Jadrana i Anje. Kad bi mogli sve iz početka, gde bi pogrešili Jadran i Anja? Da li je njihova pogreška iz njihove sadašnjosti ili iz prošlosti kojoj nisu svedočili?

Kada je ljubav u pitanju, mi ljudi neprestano grešimo i obično je nemoguće unazad ustanoviti koja je pogreška bila kobna. Naravno da ima grešaka i grešaka, ali ljubav je ipak suviše kompleksna, na neki način nedokučiva stvar i skrojena je od pogrešaka i njihovih, uspelih i neuspelih ispravljanja. Kada jednom prođe vreme zavođenja i zaljubljenosti, kada ljubavnici prestanu da glume bolje verzije sebe, kada se ogole do vlastite nepotpunosti, do vlastitih mana, kada izađu na videlo sve njihove oholosti, čemernosti i taštine, ljubav krene svojim tokom i teško je izbeći udese i krahove. Potrebne su nekada i godine da se čovek nauči da vodi ljubav u onom bukvalnom značenju te izlizane fraze. Jadran i Anja na neki način još uvek uče da vode svoju ljubav.   

021: Može li se pobeći od matrice koju su nam svojim izborima, neretko pogrešnim iz najbolje namere, iscrtali graditelji Juge: naši roditelji, oni isti o kojima je možda najnežnije pisao Aleksandar Hemon u svojoj knjizi "Moji roditelji – uvod", intimnom brevijaru svih naših socijalističkih roditelja?

Pa Hemonov primer možda je i najbolji odgovor na to pitanje. Taman kada mu se učinilo da je pobegao daleko od svojih roditelja i njihovog sveta, ili barem od njihovog poimanja sveta, on je počeo da ih raume i samim time da im se bliži. Šalim se, naravno, ali mislim da ima u toj šali zrno istine. Pola života mi se svim silama odmičemo od svojih roditelja da bi u jednom trenutku sa užasom shvatili da smo im mnogo sličniji i bliži nego što bismo mi to hteli. Obično se to desi kada i sami postanemo roditelji, ali ne mora da bude tako. Zato roditelji i odnosi sa njima i jesu velika, možda i najveća literarna tema, jer je to naše odmicanje i primicanje tako zagonetno. Teško mi možemo da razumemo sebe bez da razumemo svoje roditelje, njihove odluke i postupke, te naravno pogreške koje to možda i nisu.

021: Ljubav je – fakat - nesloboda, njome i potrebom da u tom smislu budu neslobodni pelcovani su i junaci "Smokve". To je nesloboda za kojom čeznemo ceo život, a u svakoj vezi si uvek ili pas ili gospodar. Trenutak kada prihvatiš kompromis, koji čini mogućom vezu dvoje ljudi, moguće da je vrhunac neslobode u kojoj si bar neko vreme bio srećan. Gde se u međuvremenu pohranjuje ta izdaja sebe? U šta se onda ulaže? Kakav je to kredit? U švajcarcima? Da li je potonje "rehabilitovanje sebe" obavezno kraj ljubavi?

Ona druga, slobodnija verzija sebe, nevezana i nesputana, ona neprestano tinja u nama i svako od nas se sa tim nosi na svoj način. Od toga je stvorena cela ekonomija, pa je neslobodnim ljudima danas omogućeno da privremeno, za jednu noć, preko vikenda ili na duže vreme, pobegnu iz vlastitog života, da se oslobode sami sebe. Ljudima je omogućeno da dobiju privid slobode, da je omirišu i za to oni plaćaju veliku cenu. Doslovno, i u prenesenom značenju. Jer teško je da rehabilitujete sebe, kako kažete, bez posledica. Drugim, manje lepim, ali možda tačnijim rečima reklo bi se da ne možeš da budeš, i jeben, i pošten. A o tome se radi. Ne može se imati, i pare, i jare, a ljudi bi obično da imaju sve.

021: Ispod površine mnogih veza: ljubavnih, pisaca i urednika, novinara i urednika, prijatelja, kulja neko tiho ili glasno nezadovoljstvo. Ulice su pune ljudi koji hodaju i glasno se obračunavaju sa onima sa kojima suštinski u stvarnosti nemaju petlju da se objasne. Svet je u tom smislu tempirana bomba. Pa ipak svi oni imaju potrebu da na društvenu mrežu stave neku sreću. Ponekad izgleda da ona čuči samo tamo, a da se realan život dešava još jedino u knjigama. Ispada tako da je prošlost naše jedino svedočanstvo o sadašnjem postojanju.

Slažem se. Ponekad se stvarno pitam koga ljudi foliraju. Da li stvarajući na društvenim mrežama sliku jednog savršenog života i neopisive sreće uveravaju druge ili možda ipak sebe? Da li se možda uteše kada pogledaju montažnu verziju svog života sastavljenu isključivo iz lepih trenutaka? Da li sebi kažu: "Pa nije meni tako loše kao što se to meni čini"? Ali rekao bih da se radi o nečemu mnogo banalnijem, a to je da su društvene mreže, naročito Fejsbuk i Instagram, izlog lažnih, fotošopiranih života i da se tamo ne može biti nesrećan i jadan, da to jednostavno ne ide.

Ali nije to po meni sam po sebi neki naročit problem, niti je sasvim nov. Pa svi naši porodični foto-albumi prikazuju mnogo lepšu sliku naših života od one stvarne. U albumima su sve neka slavlja, sve neki rođendani, svi sređeni i nasmejani, svi zagrljeni. Nema nigde slika sahrana, nema rastava brakova, nema nijednog oca koji tuče svoje dete. Ono što je novo je da mi svoje foto-albume ne držimo više u ormaru i vadimo ih dva puta godišnje, nego živimo u njima, pomoću njih komuniciramo sa svetom. Njima se bavimo više nego što se bavimo ičim drugim. Sve je manje naših života van društvenih mreža i to je problem.

021: Odnos dede i dementne bake u "Smokvi" višerihterovski je potres za čitaoca. Ti mali životi, ispresecani sećanjem koje se otelo volji, bude strah u čoveku, jer nikad ne znaš šta u tebi čuči, telo je izdajničko, a o tome čovek počne da razmišlja čim ga napusti dete u njemu. A zapravo živiš jedino ako ne misliš o tome?

Demencija je po nekima najhumaniji oblik odlaska jer omogućava čoveku da zaboravi kuda ide. Zato sam i pisao taj deo priče iz dedine perspektive jer je demencija mnogo traumatičnije iskustvo za ljude bliske dementnoj osobi nego za tu osobu samu. Demencija ne boli, samo šeta, znao se šaliti moj otac i u toj je šali zrno istine. Problem je u tome što mi ne možemo da prihvatimo ono u šta se dementni ljudi pretvaraju, ne možemo da igramo njihovu igru i na taj im način olakšamo život. Jer mi smo mi, njihovi muževi, žene, sinovi, kćerke. Čitao sam jednom o doktorici koja je uzalud pokušavala ženi potresenoj - jer ju je njena majka zamenila za svoju sestru, objasni da je majka bila sretna što je nakon dugo vremena videla svoju sestru i da će joj glumeći svoju tetku učiniti neizmernu radost. Ali žena to nije mogla, kao što nisu mogle na taj način mojoj baki da pomognu moja mama i njena sestra, a naročito nije to mogao moj deda. Za sve njih bakina demencija bila je vrlo mukotrpno iskustvo.

021: Postoje i one kolektivne demencije, bilo ih je posle Drugog svetskog rata, i posle građanskog rata u SFRJ, pisali ste o njima i vi. Za demencije iz prethodnog pitanja leka nema, da li je defetistički reći da nema više ni za ove kolektivne?

Kolektivne demencije su vrlo česta pojava, a jedan od razloga za ponovno buđenje fašizma u Evropi je i taj što je na svetu sve manje ljudi koji se živo sećaju grozota Drugog svetskog rata. Nedavno sam pročitao da u Americi dve trećine mladih odraslih ljudi ne zna da je u holokaustu ubijeno šest miliona Jevreja. Ali ne moramo tako daleko. Možemo da se zapitamo koliko mladi ljudi u Srbiji zna o onome što se dešavalo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu u devedesetima, koliko znaju o tome do čega sve je dovela politika koju je tada oduševljeno podržavao, a čiji je danas verni naslednik Aleksandar Vučić. I kada govorimo o onome što se dešava danas u Evropi, o Mađarskoj ili Poljskoj recimo, u tamošnjem zaokretu od demokratije i liberalnih vrednosti Evrope, možemo da se zapitamo da li su ljudi tamo možda zaboravili svoje nekadašnje živote.

021: Kako se danas u okovima preporučenog distanciranja osvaja sloboda?

Kada bismo mogli da poštujemo sigurnosne mere, a oslobodimo se straha, bilo bi to idealno. To je naime jedini način da se bude slobodan u ovo neslobodno vreme jer je strah onaj koji nas čini neslobodnima. Dok god se mi plašimo svakoga ko prođe pokraj nas na ulici ili stane iza nas u trgovini, ne možemo biti slobodni. I ako mi sutra svesno krenemo da kršimo pravila, grlimo i ljubimo ljude, nećemo time postići ništa ako strah ostane. Problem je što su naši političari, a i naši mediji, navikli da govore jezikom straha i ne znaju drugo nego da nas vežu strahom. Pandemija im je stoga došla kao naručena, virus im je tek novo uže za vezanje.

021: Pisci, vrlo logično, često tematizuju pitanje identiteta, potisnutog identiteta, raznih identiteta – da li je danas najvažniji identitet to da li si pozitivan ili negativan na virus korona? Ili su nam i tu nominalno usta puna slobode sa kojom, u suštini, ne znamo šta ćemo jer zapravo ne shvatamo da je sloboda velika obaveza, velika odgovornost, stalni izbor između ovog i onog, stalna odluka, akutno upaljena savest.

Ne radi se samo o tome da li si negativan ili pozitivan. Radi se o tome da živimo u individualizovanom svetu u kojem mora skoro svako, kao klinci u srednjoj školi, da zauzmu neki posve svoj, originalan, alternativan stav oko svega što se dešava, pa tako i oko virusa. Odjednom neko veruje, a neko ne veruje u virus jer je virus očito nešto što niko nije svojim očima video, pa se u njega može da se veruje ili ne veruje, po želji i nahođenju. Tako i teniseri govore o vakcini, a TV voditelji o zaštitnim maskama jer svako ima svoje mišljenje, štaviše, dužan je da ga podeli sa svojim prijateljima na Fejsbuku. I kao što ste se u devedesetima morali da se izjasnite jeste li Srbin ili zašto još niste, tako je danas nužno da svako ima svoj odnos povodom virusa i zaštitnih mera, da na taj način pokaže svetu šta je i ko je. Samo je Jirgen Klop rekao da je on samo fudbalski trener i da o virusu nema pojma, a svi ostali fudbalski treneri, glumice i pisci sve o virusu znaju. 

021: Pišete li neku novu knjigu?

Pišem, odnosno skoro sam je pa napisao. Neće još uskoro izaći, verovatno tek naredne godine, ali veći deo posla je obavljen i zadovoljan sam, a i urednici su zadovoljni. Više od toga ipak ne mogu reći.

Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Keva
    27.09.2020 10:59
    Smokva je bolja čak i od svih ovih pohvala.Vojnović je pisac ozbiljnog formata i živa je šteta što je kod nas ova knjiga prošla ispod radara.Mada šta će nama čitanje,mi sve znamo i bez toga.
  • Jelena
    26.09.2020 12:19
    Bravo
    Au, kakav intervju! Svaka čast i sagovorniku i novinarki.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest