Oblikuje te sve što okom, rukom i nogom otkriješ, sve što čuješ i namirišeš, sve što sanjaš i za čim žudiš. Sve ono šti si bio i što jesi, utkano je u tebi u ono što ćeš biti. To - sam - retko imaš vremena da primetiš ili promisliš o tome, jer život te melje na dnevnom nivou, ali ako si umetnik, onda su ti život i posao upravo to - promišljanje o kretanju života kroz prošlost, sadašnjost i budućnost.
Postoje umetnici koji svoja dela kreiraju u sadašnjosti za budućnost a postoje i oni koji ih za tu istu budućnost čuvaju kroz vreme. Marijeta Sidovski po vokaciji je slikarka – boje i platna prvobitno je bio plan da budu njen život, ali kako taj isti život često ne bude ono što se planira, već je više nekako ono što on izrežira, ispostavilo se da joj je slikanje danas hobi u kojem gušta kada ne radi svoj osnovni posao – konzerviranje umetničkih dela.
"Konzervator je neko ko pregleda, konzervira - a time i restaurira - i čuva kulturnu baštinu. To je posao koji, uz znanje i konstantno obrazovanje, traži mnogo strpljivosti, odgovornosti i unutrašnjeg mira. Konzerviranje umetničkih dela lep je i plemenit posao koji od čoveka traži minimum ega: nalazite se pred delom koje ima svoju poetiku i likovnost. Tu je vaša likovnost kao autora sasvim isključena. Vi kao konzervator treba da zaštitite umetničko delo - preventivno ili aktivno, i da ga time održite u životu. Konzervator je ujedno i čuvar nacionalnog blaga", kaže na početku razgovora Sidovski, koja je već četiri godine viša konzervatorka u Galeriji Matice srpske.
(Foto: Mila Pejić)
Kako kaže, konzervacija podrazumeva saradnju stručnjaka iz više oblasti: hemičara i fizičara na primer, jer se od konzervatora ne očekuje da nužno bude i hemičar ili da se odlično razume u zrake kojima se dobijaju različite vrste fotografije koje služe za što bolje očitavanje umetničkog dela. Neretko se tim prvim ispitivanjima mnogo toga sazna što bude važno za dalji tretman, ali i istoriju tretmana i čuvanja kroz koje je delo prošlo.
"Kada radite na konzervaciji nekog dela, morate između ostalog, znati istoriju umetnosti, morate imati i sposobnost da prepoznate vrstu pigmenata i veziva, koju vrsta razređivača ćete, na primer, koristiti da ne povredite umetničko delo. Da bi delo ostalo najbliže izvornom, konzervator treba da koristi metode koje su se pokazale i dokazale delotvornim u održavanju predmeta i to što je moguće duže. Internet je omogućio brzo umrežavanje znanja kolega širom sveta, širenje iskustava i lakše pronalaženje najboljeg rešenja za konzervaciju nekog dela. Osim toga, konzervator treba da poštuje načelo minimalne intervencije, treba da koristi metode i materijale koji su reverzibilni kako bi se smanjila mogućnost problema kod budućih tretmana, istraživanja i korišćenja. Na koncu, konzervator je dužan da dokumentuje ceo proces konzervacije", kaže Marijeta Sidovski.
(Foto: Mila Pejić)
Na pitanje šta ako se u sve to udene neka greška, Marijeta kaže da su greške moguće, ali ne i poželjne.
"Jer se svakim pogrešnim korakom nanosi nova šteta na delu. Zato se pre svih manuelnih radova, preduzimaju razna ispitivanja, razgovara se sa drugim kolegama da bi se pronašao najbolji način tretmana dela. Imala sam sreću da prođem širok spektar dela na kojima sam radila, od savremenih, koji su po svojoj tehnologiji izrade i načinu čuvanja u velikom broju slučajeva veoma specifični i nesvakidašnji - do klasične primenjene tehnologije, gde konzervacija sledi takozvani 'utabani postupak', koji takođe neretko nosi iznenađenja i nepredvidljivosti."
Pre nego što će se pre skoro četiri godine vratiti u rodni Novi Sad, Marijeta Sidovski je živela u Skoplju. Tamo je završila slikarstvo kod profesora stare dobre jugoslovenske škole Dušana Perčinkova i pokojnog Tanasa Lulovskog. U trenutku kada je njena generacija počela da staje na noge, po svim šavovima počela je da se raspadala zemlja u kojoj su živeli. Nije to bilo nimalo lako vreme za mladog čoveka, ni za njegovog roditelja. Ali bilo je istovremeno i vreme instaliranja njenih životnih i umetničkih svetonazora.
Skoplje joj je godinama potom bilo životna i umetnička baza, tamo je više od jedne dekade radila u Muzeju savremene umetnosti, ali je njen život u suštini bio posve nomadski - lep i izazovan, ali ne baš lak, kaže danas Marijeta Sidovski. Tokom tog perioda imala je, za nju veoma bitne, umetničke izlete u Beograd (gde je kod profesora Svetislava Nikolića magistrirala konzervaciju i restauraciju na Fakultetu primenjenih umetnosti) Pariz, Firencu, Istanbul, Njujork, pa čak i Afriku.
"Jedan ciklus mog bavljenja umetnošću bio je vezan za ekologiju. U toj fazi slikala sam meterijalima koje sam nalazila u prirodi, ne koristeći četkicu i klasične boje, već sve pigmente, kožu, metale... sve što sam, uslovno rečeno, kao otpatke nalazila u prirodi. Reciklirala sam ih i stavljala na platno ili drvenu osnovu. Ti moji mali asemblaži prošetali su svetom u vidu izložbe, a na temu slikarstva i ekologije održala sam mnogo radionica po celom svetu. U jednom trenutku sam se preko makedonskog Ministarstva kulture prijavila za zajednički projekat UNESKO-a i Unicef-a i tako sam se zajedno sa još dvoje kolega iz Makedonije, vajarkom i fotografom, te ostalih tridesetak umetnika iz celog sveta, obrela u Africi, njenom centralnom delu Nigeru, Nigeriji, Obali Slonovače koji su u tom trenutku – a u kom to trenutku u Africi nisu - bili pogođeni glađu", priča Marijeta i dodaje da su tamo držali slikarske radionice deci i odraslima. To joj je, ističe, bilo iskustvo koje čoveka protrese iz temelja.
"Sve što smo sa tim divnim ljudima tamo napravili ostalo je kao umetnički objekat koji će pomoći da se oformi galerija savremene umetnosti. Mimo tih radionica, imali smo jako dobre lokalne vodiče koji su nas odveli na mesta gde pulsira pravi afrički život, do kojih inače noga običnog čoveka ne može, niti sme da dođe. Moraš imati vodiča da bi video pravi afrički život - na ulici, ne onaj turističke Afrike, safarija i pogleda iz džipa. Neprocenjivo je iskustvo ta Afrika. Ona je stvarno peti element", ističe Sidovski.
Afrika je i mesto na kojem redefinišeš reč "strpljenje", koje je gotovo iščilelo iz naših života.
"Kada vidiš taj bazični život ljudi u Africi, kada vidiš tu iskonsku radost i zahvalnost, kada vidiš nepatvorene emocije tih ljudi, shvatiš koliko smo se mi otuđili od najosnovnijih ljudskih odlika - otuđili smo se od emocija. Nestrpljivi smo da dobijemo sve sada i odmah. Nestrpljivi da saslušamo drugog, da iščekamo nešto što vredi čekati. Pravdamo se nemanjem vremena, svojim karakterom. Sve su to samo lažna opravdanja.
Strpljenje je nešto što se takođe uči. Karakter može da bude sudbina čoveku, ali čvrsto verujem da, ako čovek radi na sebi, jedan karakter nije sudbina za ceo život. Ceo život možete da rastete i da se menjate. Kad vidite da vam nešto iz vašeg karaktera šteti, da ne služi dobrom, ako ste pametni - to ćete promeniti. Suludo je da idete i dalje glavom kroz zid ako vam nešto narušava kvalitet i smisao života.
Sigurna sam da se karakater lako može korigovati: probate nešto drugo - ako je dobro za vas, lako uvežbate. Tako se gradi zdrava ličnost. Nije mi prihvatljivo mišljenje da se za nešto loše u vama opravdavate svojim karakterom, genom, nasleđem. Karakter nije nepromenjiv, to je prosto rad na sebi. Ne verujem u inteligenciju čoveka koji neće da unapredi sebe i svoj život", objašnjava sagovornica.
Kako nam je korona, nažalost i dalje bitna odrednica života, Sidovski je bilo neminovno pitati i kako najličnije doživljava vreme u kojem je jedno nevidljivo - nije ni - biće jednim no pasaran gotovo potpuno preprečilo put umetnosti.
"U martu ove godine, baš uoči same epidemije imala sam izložbu u skopskoj galeriji "Akantus". Izložba je živela u uslovima koji su bili prilagođeni pandemiji. Moram da kažem da nikada nisam podrazumevala strah i paniku kao dobre saveznike na životnom putu, pa ni sad, ali neke situacije ne podrazumevaju nužnu promenu, kao uslovi života u ovoj našoj novoj situaciji koje smo, čini mi se, prihvatili bez mnogo razmišljanja", veruje Sidovski i dodaje kako joj se čini da je epidemija pokazala da je kultura esencija življenja koja je preko potrebna svima.
Ne gubi veru da će umetnost naći put, ali je zabrinjavaju posledice posle svega.
"One su neminovne, jer su sa nedostatkom kulture, opale i moralne i duhovne vrednosti, kao i opšte vaspitanje sa kojim, čini mi se već dugi niz godina, 'gubimo bitku'. Virtuelne ture po muzejima, galerijama, gradovima, virtuelne koncerte, to ne podržavam kao formu. Čeznem kada će se prezentacija kulture vratiti u normalne tokove, prirodnije, opuštenije, bez oklopa - maski i distance", dodaje Marijeta.
Smatra da svako od nas ovo vreme mora da iskoristi za sređivanje misli i sopstvene glave, za sagledavanje nekog svog dosadašnjeg života.
"Za umetnike ovo vreme je trenutak za filozofsko promišljanje svoje umetnosti, jer umetnost nije samo manuelni rad. Činu stvaranja predhodi čin slaganja misli, oblikovanja ideje, biranje boja i oblika, neke fine, tanane iluzije izgleda budućeg dela, koje neretko pretrpi promene u radu. Verujem da će pandemijsko akumuliranje snage i ideja u nekom doglednom periodu izaći na neki od medija koje volim i negujem u svojoj umetničkoj praksi – crtežu, slici ili kolažu", zaključuje Marijeta Sidovski čije su slike do sada izlagane na izložbama od Novog Sada preko Skoplja do Njujorka.
Jedan delić slikarske ličnosti Marijete Sidovski može se videti u galeriji:
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 1
Psiholog
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar