Menu 021

Šta bi sa nama bilo da još tri dana slušamo Betovena?

Šta bi bilo sa nama danas da Srbija devedesetih nije gledala TV koja je i tada, kao i danas, bila leglo svakojake prostote, da nije čitala list koji joj je bio prozor u selebriti guzice i svo klozetstvo koje je iz toga proizašlo?
Info 23.11.2020. | 19:28 > 09:06
Šta bi sa nama bilo da još tri dana slušamo Betovena?
Foto: Pixabay

Da je trodnevna žalost, proglašena ovih dana zbog smrti patrijarha, potrajala koji dan duže, korona bi vrlo moguće izgubila bitku u skoru kosidbe stanovnika Srbije, istu onu koju je proteklih osam meseci vrlo superiorno dobijala protiv štaba koji krizira.

Pomor ljudi, dramatičniji od onog usled kovida-19, izazvao bi svaki nastavak šetnje kompozitorske družine po domaćim radio stanicama i televizijama, kojem smo svedočili prethodna tri dana.

Ljudi zadojeni notama koje, i pre ponoći, komešaju krv i zdušno prebrojavaju krvna zrnca, nenaviknuti na muziku koja lične registre napaja plemenitim - izvan vremena - seduktivno kontemplativnim notama, ne bi mogli da izdrže te simfonije, rapsodije i svite, rekli bi vrlo brzo – basta, stanite, silazimo na ovoj stanici. Druga je priča što bi vozač u tom trenutku možda rekao: "Ništa od silaženja, puni smo, na ovoj stanici ne stajemo, možda na nekoj sledećoj...", a do tada – ko živ, ko mrtav...

Betoven, Šostakovič, Ravel, List, Šubert, Delib, Vivaldi, Maler, Vagner, Štraus, Verdi, Rosini, Bah, ponegde fantazmagorični Morikone, Vangelis i Badalamenti, čak i Jan Garbarek i Kit Džeret, a negde, da čovek ne poveruje sopstvenim ušima, i carevi savremene filmske muzike poput Džona Vilijamsa, Gabrijela Jareda, Hansa Cimera i Hauarda Šora - sve to ovih dana, iz sveukupnog etra nad Srbijom, lečilo je dušu izgrebanu konstantnim zasipanjem svakovrsnim (muzičkim) smećem kojem smo izloženi na dnevoj bazi: od ulaska u prodavnicu do ulaska u gradski autobus.

Prethodna tri dana - ćorak. Ništa od toga nije se moglo čuti, nigde, pa skoro ni u komšiluku nije bilo nikakvog popodnevnog ili noćnog cry me a river derta koji bi se širio sa nekog raspojasanog prozora. Ama baš ništa - do klasike i džeza.

Sve je izgledalo nekako mirnije, stišanije, ljudi nisu bili histerični, drski, neljubazni, nadrndani, besni, bahati. Sve je imalo drugi ritam, umereniji, blaži, odmereniji.
 
Da li je moguće da su nas talasi normalne muzike upristojili u roku od samo tri dana?

Ako zaista jesu, ne može čovek onda a da se ne zapita, šta bi sa nama danas bilo da Srbija devedesetih nije gledala TV stanicu koja je i tada, kao i danas, bila leglo svakojake prostote, da nije čitala list koji joj je bio prozor u selebriti guzice i svo klozetstvo koje je iz toga proizilazlo?

Kakvi bismo danas bili?

Šta bi bilo da se tada, na primer, osim na drugim, trećim i četvrtim programima radio stanica, mogao čuti neki Betoven, da se mimo dana žalosti proglašenog usled smrti neke važne ličnosti, mogao čuti neki Austrijanac, Nemac ili Mađar, ili bar neki ruski brat poput Rahmanjinova, Prokofjeva ili Čajkovskog, ili nešto iz, nama malo poznatog kineskog muzičkog opusa.

Da li bismo danas bili potpuno drugi ljudi?

Kako bismo se danas ponašali da smo umesto čitanja vesti iz žanra "Maloletna X.Y. uslikana full frontal, inkognito, na jahti svog ljubavnika, 45 godina starijeg od nje, koji je bio u vezi sa njenom majkom dok je ona bila u vezi sa njegovim sinom - a evo kako izgleda njegov stan", slušali "Malu noćnu muziku" salcburškog muzičkog čuda?

Da li bi to bitno odredilo količinu naše empatije prema drugom čoveku, da li bismo bili senzitivniji, plemenitiji, blagonakloniji, smireniji, tiši, strpljiviji da je Delibov "Cvetni duet" bio deo naše intimne mentalne higijene?

Da li bismo u tom slučaju region i gradove u njemu, umesto topovima i granatama, osvajali recimo Vojvođanskim simfoničarima, Beogradskom filharmonijom, Forumom za novi ples, Liješevićevim "Elijahovom stolicom" i "Čekaonicom", Mladenovićevim "Ruženjem naroda u dva dela"  i "Jami distriktom", Urbanovom "Neoplantom", Tomovićkinim "Brodom za lutke", ateističkom himnom "Vartburg limuzina"...? Nekoga možda gombocama, sosom od višanja, kulenom, pesmama na tamburi što pričaju priče o razbijenim vojvođanskim krčazima i konjima koje usnula panonska voda vuče kroz napukle i žedne atare?

Gde bi nam u tom slučaju kraj bio?

Da li bismo bili drugačiji da je jedini rijaliti za koji smo do dan danas znali bilo tradicionalno porodično okupljanje nedeljom, koje posle podnevnog ručka, smeha i viceva, već negde u ranim popodnevnim satima, kroz neizostavni politički intermeco u vidu eksplodirajućeg pluralizma, kulminira u blažu verziju skandinavskog trilera?

Šta bi sa nama danas bilo da su generacije devedesetih, očiju punih vina, u kafanama govorile Šantićevu "Eminu" i, ako već moraju, pevale Zdravkovićevu "Kad se voli, što se rastaje", umesto što su stihovima o ranjavanju i davanju krvi hrabrili mržnju - da su, umesto 200 na sat, životom veslali nekim drugim brzinama?

U kojoj bismo dimenziji danas bili?

Šta bi se, na primer, danas desilo kada bi bio moguć eksperiment u kojem bi vrhovni bog Zevs potezom jedne ruke, nekakvim dekretom, ukinuo svu seljanu koja se nakotila po nacionalnim televizijama i pustio da nas preplavi Betovenovo harmonijsko carstvo?

Da li bi nam to bila šansa da postanemo drugačiji ljudi, koji ne mrze, poštuju drugog, poštuju pravila jednog društva jer samo ona štite drugog čoveka od nas, samo ona čoveku brane da ne postane zver, gora od zveri, koja - za razliku od čoveka - ne ubija zato što joj se može, već zato što ne zna drugačije.

Ima li šanse za nas - koje su, da sa Betovenom ili bez njega - najzad malo za promenu postanemo ljudi?

Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • mimi
    24.11.2020 10:18
    Verujem da odsustvo kvalitetnog sadržaja na televiziji ima poguban uticaj na društvo, ali ipak se ne bih složila sa tezom da slušanje određene vrste muzike automatski stvara miroljubive ljude. Setimo se da su Hitlerovi omiljeni kompozitori bili Vagner i Betoven.
  • Grad
    24.11.2020 07:47
    Stvarno odlican tekst i odlicno pitanje, gde bismo bili da smo malo vise kulturniji?
  • Pozdrav
    24.11.2020 00:15
    Pozdrav od nekoga ko slusa Bahove Toskate i fuge
  • Biljana
    23.11.2020 23:57
    VEROVATNO
    Ovaj genijalan tekst sigurno puno ljudi nije ni razumelo..

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest