Povodom obeležavanja 40 godina od rađanja novog talasa i objavljivanja albuma "Paket aranžman" zagrebačka kuća "Kroacija rekords" početkom naredne godine objaviće reizdanja četiri najvažnija novotalasna albuma. Tim povodom za 021.rs govori čovek koji je zaslužan što je 1981. godine objavljen taj antologijski album od koga će se muzika drugačije računati.
Ono što se 1981. godine dogodilo na muzičkoj sceni Beograda i Zagreba zauvek će promeniti muziku u eks jugoslovenskom prostoru. Novi talas u Beogradu i novi val u Zagrebu postaće tačka od koje će se muzika drugačije računati.
Album kojim je sve počelo bio je antologijski "Paket aranžman" a bendovi "Šarlo akrobata", "Električni orgazam" i "Idoli", koji su se mogli čuti na njemu, svojim pesmama "Maljčiki", "Plastika" ,"Zlatni papagaj", "Krokodili dolaze", "Ona se budi", "Niko kao ja" razbili su svet kakav je do tada postojao i otvorili prostor u kojem je eksplodirala sloboda duha u svakom smislu.
"Paket aranžman" objavio je tadašnji "Jugoton", danas "Croatia Records”, koji je nedavno najavio da će početkom naredne godine, povodom 40 godina od rađanja novog talasa, objaviti četiri luksuzna, isključivo na vinilu, reizdanja albuma: "Paket aranžman", "Bistriji ili tuplji čovek biva kad…" grupe "Šarlo akrobata", te albume "Električni orgazam" i "Haustor" istoimenih bendova.
Tim povodom za 021.rs govorio je Siniša Škarica, legendarni urednik nekadašnjeg "Jugotona", čovek koji je zaslužan, ne samo za taj album, već i za mnoge potonje albume i imena koja su obeležila eksjugoslovensku muziku.
021: Kao čoveku koji je omogućio da se novi val zatalasa, kako vam s današnje distance izgledaju ti dani? Da li je za oblikovanje tadašnje muzičke energije bilo važnije imati dobar instinkt, ili je bilo važno imati i političku volju na svojoj strani?
Škarica: Mislim da u mom slučaju nije bilo ni jednog, ni drugog. Muzika, kao i život, ima svoj prirodni tok: rađa se iz prethodnog, raste, sazreva, stari i konačno prepušta mesto novom. Zavisno od svoje uloge i značaja, nastaviće da živi kao nasleđe u novim oblicima, sa sledećim naraštajem. Podsećam na to jer za onog ko živi muziku - a taj sam, bez namere da tome dajem neku posebnu važnost, pojava panka, novog vala, novog talasa nije bila iznenađenje. Ni za politiku tu nije bilo mesta, osim ako ne mislite na onu kućnu: "Jugoton" je već krajem 1979. godine razdvojio redakciju zabavne muzike na zabavnu-pop i rok muziku.
021: Bili ste mlad čovek, niste imali iskustva u rukovođenju u muzičkoj industriji, iako ste imali muzičko zaleđe. Kako ste shvatili da se dešava nešto jako važno, u kom ste trenutku videli da to nije običan talas, već da bi to mogao da bude pravi cunami?
Škarica: Za svakog ko je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih pratio ono što bi se moglo nazvati rokerskom marginom ili, pored još uvek diskografski aktivnih "Beatlesa", pored "Stonesa", "Kinksa", "Who", "Beach Boysa", uz američki Atlantic / Stax i Tamla Motown R&B i soul, uz "Cream", "Led Zeppelin", prog i simfo rock "Moody Bluesa", "Pink Floyda", "Emerson Lake and Palmera", jazz-rock jednih "BS&T-a" i "Chicaga"; dakle, za one koji su pratili rok izvan glavnih struja, pre svega onaj američki, od kasnih šezdesetih, poput "Velvet Undergrounda", "MC5", "Flamin Groovies", pa "Stoogesa" i "New York Dollsa", ili britansku pub rock scenu s Brinsley Schwarz, Duck De Luxe, Dr. Feelgood, Eddy And Hotrods, ili Kursaal Flyers, i konačno pojavu CBGB scene: "Ramones", "Television" i Patti Smith s jedne ili "Sex Pistolse", "Damned" i "Clash" s druge strane, nije predstavljalo iznenađenje pojava "Prljavog kazališta", "Pekinške patke" ili "Pankrta" i "Parafa", te ubrzo "Filma", "Azre", "Haustora", "Električnog orgazma", "Idola", "Šarla akrobate".
Zato da se vratim na prvo pitanje. Praćenje globalnih kretanja u pop muzici isključuje instinkt u donošenju racionalnih uredničkih odluka, a onda su, kako navodite, mladost i neiskustvo u rukovođenju u muzičkoj industriji, takođe irelevantni.
021:Postoji li neko ko je za vas lično ostao srž tog talasa, ključna figura, neko ko je ostavio wow utisak?
Škarica: Nema tajne. To sam više puta isticao: Branimir Džoni Štulić! On je sve ono što je novi talas, iliti novi val nosio, što je konačno rokenrolu na ovim prostorima, posle "električara", posle "beat generacije", posle "Bijelog dugmeta", bilo potrebno. Pre svega, konačno je rok dobio svoju autentičnu urbanu rečenicu, koliko pesničku toliko i uličnu, blisku onima kojima je upućena, ali (u)zbunjujuću za one koji joj nisu pridavali važnost. Dobio je svog autentičnog glasnogovornika.
Drugim rečima, on je imao ulogu našeg Dilana, premda mu je narativ, recimo, bliži Reju Dejvisu. Njegov stih nije simetričan s čvrstom rimom kao što je recimo Đorđevićev ili Balaševićev; nije pesnik lepog čitanja, već znojne buke. Njegova melodija nije folklorna i muzika najčešće nije troakordna. U tom smislu bio je trajno obeležen "Beatlesima", iako je "Azra" po dojmu i stavu miks "Kinksa", "The Who", "The Jam" i "The Clash".
Prvi demo snimci "Azre" koje sam čuo i prvi nastup kojeg sam video, bili su, kako kažete: wow! Inače, šminke je bilo i u novim rok strujanjima kao što ju je oduvek bilo na estradi, na pop sceni. Ali šminka se spere i posle nje se ostaje onakvim kakav stvarno jest: bezbojan, bezličan, pesme - kako se u Dalmaciji kaže - "bez šušta i gušta". Ili, ako hoćete, bez traga.
Kaže se kako postoji samo dobra i loša muzika. To je naravno tačno, ali isto tako u tom kontekstu sam znao reći da je bolji dobar šlager, da ne kažem "kuruza", nego loš roknrol. Rokenrol sam po sebi nije šifra, nije garancija za kvalitet. Ne sećam se da me je baš neko iznenadio uspehom od koga to ne bih očekivao. Češće se znalo dogoditi da je neko ko je zaslužio uspeh iz teško objašnjivih razloga podbacio. Pada mi na pamet prvi i jedini album Željka Brodarića Jape, vokalnog soliste i gitarista splitskog "Metka" - "Majmuni" iz 1982. U jeku novog vala, ta sprega "art" i "power popa" sjajno izvedena i producirana, puna dobrih pesama, potpuno je neočekivano i, rekao bih, nepravedno podbacila.
021:"Jugoton" je u jednom trenutku objavljivao i Yu grupu, Karla Metikoša, Azru, Dugme, ali i Himzu Polovinu ili Muharema Serbezovskog. Šta je njima bilo zajedničko i kako se procenjivala vrednost muzike u datom trenutku, je li o tome odlučivao tim ili jedan čovek?
Škarica: Zajednička im je dobra muzika! Međutim, pripadali su različitim redakcijama koje su vodili specijalisti za različite muzičke vrste. U spomenutim slučajevima redakcije pop muzike, roka i narodne muzike. Tu se nazire odgovor na potpitanje, je li odlučivala jedna osoba ili je odlučivao tim. U načelu, birao je i predlagao urednik, ili urednica redakcije, ali odluku je donosio tim sastavljen od ljudi različitih profila: pre svega programski ljudi, urednici svih redakcija, pa propagandisti, trgovci, referenti izvoza-uvoza, čak i predstavnici proizvodnje.
Ipak, urednik je imao glavnu reč, i ako je on procenjivao da je program kojeg je predstavljao vredan ulaganja, i ako je u svom stajalištu bio uverljiv, takav program se i prihvatao. A urednik je pokušavao da pomiri muziku koju je smatrao kvalitetnom i važnom s onim što je iskustveno, po reakcijama publike, znao da traži, šta očekuje tržište.
Diskografske kuće su živele od tržišta, nisu mogle da očekuju tzv. državne subvencije a da bi ispunile, između ostalog i svoj mandatni zadatak "preduzeća od društvene važnosti" negovanjem klasične muzike, džeza, dramskih, govornih i dečjih izdanja, izvorne narodne, morali su u nekoj meri povlađivati tržištu. Pravi urednik i pravi diskograf znao je da nađe ravnotežu u takvoj, nimalo jednostavnoj situaciji.
021:Od mnogih novotalasnih autora ste napravili idole, kultne i legendarne bendove. Kakve su vam danas veze sa njima, kako ste doživeli to što su neki otišli u suprotnom pravcu od svetonazora koje su nekada zastupali?
Škarica: Pre svega, pretenciozno bi bilo reći da sam od mnogih napravio idole. Ja sam samo onima koji se tako doživljavaju pomogao da ostvare svoje karijere, svoje snove. S retkima se susrećem, osim svojevremeno sa Vladom Divljanom, danas s Giletom ili Dejanom Cukićem, te, recimo, sa Jurom Pađenom koji se zapravo u potpunosti i ne doživljava kao pripadnik novog vala. Da, Juru Stublića u maksimirskim hodanjima. Darka Rundeka zaista retko viđam. Džoni je otišao iz sredine koja ga je očito razočarala, optužujući pritom one koji su to zaslužili i one koji to nisu. Inače, ne znam tačno ko je od novovalnih autora izneverio vlastiti svetonazor, ako uopše možemo govoriti o zajedničkom imeniocu, o nečemu što bismo mogli nazvati novovalnim svetonazorom.
021: Šta je bilo toliko neodoljivo u Idolima? Zagreb ih je prepoznao bolje nego Beograd, i inače se često dešavalo da Jugoton u zlato okuje ono što PGP ne prepozna. Kako doživljavate to što danas jedan od njih savetuje Vučića?
Škarica: Idoli su bili poput likova iz popularnog stripa. Tako su se dizajnirali. I njihova muzika je smišljeno sintetizovala elemente popularne kulture predstavivši nam se tako kao vrhunski primer kempa. U prirodi njihove muzike bila je neodoljiva privlačnost, kič kao element estetike postmoderne koja je i inače vladala osamdesetih. Zagreb ih je voleo, ali oni su svugde bili obljubljeni. Možda je reč o tome da su se oni najbolje osećali u Zagrebu. Oprostite, ali ne znam za taj podatak, o nekome da je savetnik Vučića? Zapravo, izgubio sam kontakt sa svima osim sa Vladom do njegova odlaska i donekle sa Zdenkom Kolarom. Znam da je Srđan Šaper uspešan poslovni čovek, ali se nažalost nismo susretali još od kraja osamdesetih.
021: Novosadska scena bila je u to vreme manje snažna od beogradske i zagrebačke, ali njeno lice branila je "Pekinška patka". Novosadska je bila je više nekako konceptualistička, možda zbog jakog uticaja drugih umetnosti, pre svega vizuelnih i izvođačkih. Šta je novosadskoj sceni zapravo nedostajalo da u autorskom smislu bude muzički jača, onako kako je to bila u Zagrebu i Beogradu?
Škarica: Nemam odgovor na vaša pitanja. Novosadska rok scena još početkom šezdesetih započela je više-manje kao i sve druge veće gradske u bivšoj državi. Novosadski "Detlići" i glasovita braća Bahun počeli su uz bok "Bijelim strijelama", "Atomima", "Iskrama", "Siluetama", "Uraganima", "Indexima"; "Dečaci s Dunava" i "Falkoni" s Mladenom Vraneševićem, pa stariji brat Peđa u Beogradu nastaviće sa beat-om "The Best Nothing" - sreo sam se sa njima za vreme moje beogradske epizode studentske godine 1965/1966. kada sam kao i Peđa bio na arhitekturi - pa "Zlatni akordi" koji su delili ime sa zagrebačkim "Zlatnim akordima", pa su postali "Novi akordi", "Cvrčak i mravi" prvi novosadski bend s pločom…
Da, tu verovatno leži odgovor. Ipak su zagrebačke i beogradske grupe, pa i one sarajevske i ljubljanske, s diskografskim kućama i dominantnim radio-televizijskim centrima, imali uvek korak prednosti. No, "Pekinška patka" je bila na samom početku panka, "Laboratorija zvuka" negovala je, kako kažete, konceptualni pristup roku; interesi braće Vranešević bili su širokog spektra i oni su se poigravali kempom s akcentom na predstavu, na šou.
Tu je i "Luna", koja je, čini se, svojim dark-popom bila previše avangardna za tržište, ali dovoljno dobra za zagrebačku nagradu Saveza socijalističke omladine Hrvatske "Sedam sekretara SKOJ-a"! Praktično iz Novog Sada dolazi meni dragi "Garavi sokak", odnosno njihov lider Bane Krstić koji je svojom sintezom vojvođanskog folklora i raznih tradicija pop pesme zamešao svojevrsni melting pot postmoderne.
021: Da li je danas moguć neki novi talas, neki aranžman koji će složiti neki dobar muzički paket? Ko bi bili heroji ulice danas? Onda je bilo važno biti poseban, biti slobodan, biti svoj, danas pak svi se trude da budu isti – da li je možda u tome "kvaka 22"?
Škarica: Novi talasi se ne organizuju. Oni se dogode. Proizvod su kulturne, muzičke klime kako u svetu, pa tako i kod nas. Da i nekada su svi bili upućeni, "osuđeni" na nekog izdavača, pa na neku redakciju i/ili osobu, urednika. Muziku nije svako mogao da proizvede, plasira. To je sigurno imalo uticaja na formiranje pojedinih muzičkih struja i ukusa. A unutar toga, naravno, važno je bilo biti svoj, drugačiji.
Nasuprot tome, današnja pozicija, mogućnost, biti sam svoj majstor do kraja, demokratizovala je način stvaranja i predstavljanja. Svi sve vide, ni za koga nema tajne, a kad se mnogo toga vidi, možda se ne vidi ono pravo. Od šume se ne vidi stablo. Mogu da biraju, ali ne znaju šta. Pa biraju pogrešno, što kažete, kao da se trude da biraju isto. Novim, digitalnim generacijama sve je na tanjiru; klikom na Gugl, na Jutjub, sve im je dostupno. Strah me je lenjosti duha i tome komplementarno – površnosti.
021: Na osnovu priča ovdašnjih muzičkih urednika i novinara, stiče se utisak da je između vas urednika, novinara i producenata u celom regionu bilo neko čvrsto trojstvo, neka neupitna odanost muzici, neka nepokolebljivost da se promoviše dobra muzika. Kako je posle svega toga ipak izraslo i ono za šta je potom bilo potrebno osnivanje komisije za šund?
Škarica: U doba Jugoslavije postojalo je to neko, kako kažete, trojstvo urednika, novinara i producenata, koje na kulturnom nivou, nakon svega, u kulturnoj meri postoji i danas, ali muzika je poput vode koja nalazi svoj put koliko god je i kako god je usmeravali. Bistra voda, ali i ona mutna jednako tako. I kad spominjete famoznu komisiju za šund, pokazala se neučinkovitom, drugim rečima promašenom, pa je tako i ugašena nakon svega par godina.
021: Šta vas danas zanima u muzici?
Škarica: Kao i uvek - dobra melodija i akordi, dobar tekst, dobra izvedba. Uvek najpre čujem melodiju, akorde i, naravno, izvedbu, a potom tekst. Tako su generacije rokerskih prvoboraca naučile da slušaju muziku. Tekst, važnost teksta, stihova, došla je kasnije. Kod nas sedamdesetih, s autorskom muzikom. Ali, kažem, i danas najpre čujem zavodljivost izvedbe u melodiji i harmonijama.
Potom, bez dobrog teksta sve možete da bacite u koš, ili pak izvedete kao instrumentalnu muziku! Ipak, ne mogu da kažem da danas intenzivno i temeljno pratim nova kretanja u muzici, nova imena. Previše sam u svom poslu: pretražujem muzičku baštinu i pišem o tome.
Nakon "Kad je rok bio mlad - Priča s Istočne strane 1956. - 1970.", pa dve "Tvornica glazbe - Priča iz Dubrave" - što će nas s trećom dovesti do vremena sadašnjeg, ali opet uglavnom sa pričama o ljudima čije karijere traju, moj najnoviji izlet upravo je završen biografijom jedne Gabi Novak, verovatno najvećeg imena na prostorima bivše države koje svojom pojavom spaja u fascinantnom kontinuitetu pedesete sa dve hiljaditima.
Njenih 258 snimaka raspoređenih na 12 CD-a u dva boxa "Diskobiografije" i knjiga nazvana "Knjiga o Gabi" od blizu tri stotine stranica, kroz čiji podnaslov "Soundtrack naših života" pokušavam da ispričam priču o svima nama koji smo živeli i još uvek živimo s tom muzikom već punih šezdeset godina: to je muzika naših roditelja, nas i naše dece, a za naše unuke i njihovu decu. Ili kako bi "Moody Blues" rekli: "To our children’s children’s children". Uostalom, zato početkom sledeće godine i obeležavamo 40 godina novoga vala, iliti novoga talasa, zapravo preciznije pojavu "Paket aranžmana" u formi najavljenog luksuznog reprinta.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Po prvi put od 2016. godine deluje da je opozicija u Novom Sadu koliko-toliko na nogama. Nije sjajno, ali je rezultat koji bi prodrmao aktuelnu vlast bio na vidiku.
Ponekad klizite ulicama i najmanje gledate na put pred vama. Nadate se, iščekujete, usporavate, kao da ćete zaskočiti prazan prostor. Vi ste lovac na slobodno parking mesto.
"Svaki naš čin je ili političan ili konformističan", kaže u intervjuu za 021.rs hrvatski pisac Kristian Novak uoči predstavljanja njegovog novog romana "Slučaj vlastite pogibelji".
Možda bi se neko začudio što gradonačelnik prolaskom kroz finiš Novosadskog polumaratona nije zaključio nedelju u kojoj ga je svuda bilo. No, nije to za čuđenje.
"Svaka iole odgovorna vlast bi nedavno 'građansko hapšenje' shvatila kao vrlo ozbiljno upozorenje", piše Rodoljub Šabić o nedavnim događajima na Voždovcu.
Najavljeni su novi izbori za Beograd. Mada se opozicija još nije nedvosmisleno izjasnila hoće li učestvovati, po svemu sudeći građani prestonice će 2. juna ponovo zaokruživati listiće.
Bend Savršeni marginalci, koji čine članovi Hladnog piva, bez nekadašnjeg frontmena ovih hrvatskih pankera Mileta Kekina, svira u Novom Sadu, u četvrtak 14. marta.
Posle četiri godine došlo je vreme da vam se autor ovih redova poveri. Ukoliko ste sujeverni, razumećete. Ukoliko niste, biće vam bezveze, što je takođe u redu.
Danas je 8. mart, Međunarodni dan žena. Ako ste se danas probudili u Srbiji, to ste mogli da primetite po ljudima koji šetaju sa ružom ili karanfilom u ruci.
Komentari 10
Hej dijaaporac
Stari roker
dijasporac
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar