Ima knjiga koje svojim opčinjujućim pričama zaustavljaju ubrzano vreme u kojem se batrgamo. Čak i kada govore o vremenu kojem smo svedočili, one nas izmeštaju u registar u kojem smo sposobni da to vreme najzad izmerimo na pravi način, da neke događaje i ljude zauvek smestimo u prave fioke.
Pisci takvih knjiga postaju tako na neki način i naši biografi, pedantni beležnici naših života, onih koje smo mislili da smo zauvek izgubili. Sve te naše male, u paramparčad rasparčane živote, oni, zadivljujujće jednostavnim a opet raskošno preciznim jezikom, smeštaju u fascinantne riznice reči.
"Noć na stanici Keleti" jedna je od takvih knjiga. Ona nije samo niz priča o prošlim vremenima, niti je neki žal za prošlošću - jer sadašnjost, kakva god da je, ipak je uvek bolja od prošlosti. "Noć na stanici Keleti" je briljantno napisani soundtrack naših života koji se čita lagano, iščitava pomno, baš kako se gledaju i porodične fotografije koje izazivaju nevericu, a svedočanstvo su o tome kakvi smo nekada bili...
Autor ove knjige je novosadski novinar i pisac Mihal Ramač. O knjizi (izdavač "Akademska knjiga"), prohujalim životima i nadama u budućnost, o tome zašto je važno biti na strani dobrih ljudi, čak i kada im ne možeš pomoći, govorio je u intervjuu za 021.rs.
021: "Takva su vremena, kažu odrasli. Ne znam kakva su bila ranije", kažete gotovo na samom početku knjige. Sadašnjost, kojom s pravom nikada nismo zadovoljni, uvek se kasnije ispostavi kao prošlost za kojom žalimo. Šta nije u redu u toj matematičkoj jednačini?
Ramač: Ne spadam u one koji žale za prošlošću. Svaki dan je jedan i neponovljiv. Naravno, radije vraćam slike lepih nego ružnih dana i doživljaja. Pesniku su uvek zanimljivije nejednačine nego jednačine.
Pre istorije sam dve godine studirao fiziku i hemiju. Tamo je sve jasno. Nije mi bilo inspirativno. Analitičku hemiju predavao mi je profesor Ferenc Gaál. Njegova predavanja bila su čudesna. Ipak, u prirodnim naukama nema ljudi. Postoje, s moje tačke gledišta, samo brojke, formule, zakoni. Mene su više privlačili ljudi – zagonetni, kolebljivi, nepredvidivi. Kad sam posle tridesetak godine sreo prof. Gaála, rekao je da je bolje što sam se bacio u novinare i književnike.
Na istoriji sam naučio u čemu je razlika između nauke i fudbalske utakmice. Utakmicu gleda 50 ili 80 hiljada ljudi. Svi misle da su sve videli, svi imaju svoje mišljenje i uvereni su da su u pravu. Samo nekolicina zna da je rezultat dogovoren i unapred plaćen. Istorija je ta koja – kao nekad Ozna, a danas BIA – čeprka po pozadini i pokušava da sazna šta se zaista dogodilo. Profesor Ranko Končar je preporučio da čitam francuske analiste. Mark Bloh, Žak le Gof, Fernan Brodel i ostali otkrivaju mi i danas nove vidike.
Dakle, takva su vremena. Kao novinar milion puta sam se sećao reči svojih profesora i pazio da ne nasedam zvučnim izjavama. Naseo sam iks/ipsilon puta, jer osećanja znaju da nadvladaju razum. Kao pisac ne saopštavam konačne istine, pošto znam da ih ne znam. Pokušavam da saopštim poneko saznanje o ovom svetu, da se udubim u dušu nekog svog junaka, da razumem njegovu dobrotu, njegove strepnje. Nastojim da budem na strani dobrih ljudi, mada ne mogu da im pomognem. Ne bih mogao da napišem priču o Arkanu.
021: Kažete da vam se odmalena činilo da mnogo toga znate, ali da se uvek dešavalo da morate da se raspitujete. Danas se negde izgubila ta vrsta radoznalosti. Svi "sve znaju", nekada se pristojan čovek stideo kad nešto ne zna, pa je ćutao o tome i trudio se da brzo nauči. Danas se neznanja više niko ne stidi. Gotovo da je brendirano, a raspitivanje se neguje još uglavnom u tabloidima, znamo i kakvo.
Ramač: Kad sam bio mlad novinar, stariji su nas učili da se ne može sve znati. Važno je znati ko zna. Danas je sveznanje dostupno na internetu. Ko sve prima zdravo za gotovo, uveren je da sve zna i da može da drži predavanja u šetnji, u taksiju, u gradskom autobusu. Svakog jutra gledam s kakvom ozbiljnošću narod kupuje tabloide. To nisu pojedinci, već narod. Kad se pojedinac poistoveti s narodom, postaje klon, robot, igračka opsednuta mitologijom i sopstvenom veličinom. Tu nema mesta za pisca. Pisac traži žive ljude, ljude koji sumnjaju, koji vole, koji nisu na prodaju.
021: Profesor informatike u vašoj knjizi ponavlja da se svet ne menja našim parolama i pevanjem, već njegovim formulama. To nismo shvatili do dan danas. Sve je manje formula, sve je više proizvoljnosti. Junak jedne priče kaže: "Moram završiti veliku maturu i otići u neki normalan svet." Stalno taj san o nekom normalnom svetu. Nekada je odlazak iz ove zemlje u neku zapadnu zemlju značio normalan svet, a šta je to danas kada je svet globalno poludeo?
Ramač: Imao sam sreću da sa 15 godina odem u Italiju i tamo završim gimnaziju i licej. Zapadni svet delovao mi je normalnije od ovdašnjeg, ali sam verovao da ima smisla vratiti se u Jugoslaviju. Ona nije bila sirotica na ivici sveta, kao moja današnja otadžbina.
Kad sam video mitingaše 1988, prvi put sam shvatio da ovo nije normalna zemlja. Zamislite: hiljade marioneta viču "Slobo, Slobodo!" mašu portretima Njegoša i Dositeja ne znajući ko su ti likovi. Kroz koji mesec Mihalj Kertes (videti na Vikipediji) ulazi kod glavnog urednika "Dnevnika" i stavlja pištolj na sto. Ne da bi pretio, već da bi se hvalio kako svuda ide naoružan, pošto ga prati ustaška mafija.
Taj Kertes je doveo za glodura "Dnevnika" nekog Ignju iz Beograda, posle njega nekog Radevića, takođe odande. Nikad ranije nisam video lice ispunjeno mržnjom od pete do malog mozga. To normalna zemlja?
Imao sam četrdesetak godina, suviše mnogo da bih u nekom normalnom svetu počeo novi život. Nadao sam mu se ovde. Nisam sedeo skrštenih ruku. Pisao sam, trošio energiju, grlo i cipele po mitinzima. Nije bilo uzalud.
U Novom Sadu je novembra 1996. pobedila opozicija. Po partijskom ključu (ne Komunističke partije, već DS i SPO) na čelne funkcije u gradu dolaze… nimalo drugačiji od današnjih naprednjaka.
Kod komunista se, izuzev partijske knjižice, tražilo i znanje. Danas je znanje jeftina potrošna roba. Električari i vodoinstalateri mojih godina su srećni što su im deca davno u inostranstvu. Kad čovek vidi današnje ministre, od kulture nadalje, lako mu je da zamisli kakvi su današnji majstori i šta mogu da poprave.
Da se vratim na vaše pitanje, svet je uvek bio lud ili bar luckast. Ne znam gde bi stigao da su ga vodili samo obrazovani, vaspitani i dobronamerni. Bojim se da znam gde bi zapao da je stalno u rukama Staljina, Hitlera, Trampa, Putina…
Ja sam na strani graditelja, ne rušitelja. Na strani Čerčila, Vilija Branta, Fransoa Miterana, Leha Valense, Angele Merkel… sa svim njihovim manama. I na strani Josipa Broza, bilo da ga poredim sa Slobom ili Vučićem.
021: O tome kako su se vremena i vrednosti promenile govori jedna slikovita vinjeta iz knjige: "Ne znam zašto narednik odlazi kod učiteljice. Valjda je ne tuče." Danas narednici ne odlaze kod učiteljice. Nema potrebe. Tetka im sve šalje iz Amerike.
Ramač: Narednik iz priče je okupatorski podoficir koji je sva vlast u selu. Može da hapsi, prebija, šalje na vešala, otima jevrejsku imovinu... a slobodne noći provodi kod učiteljice koja je dovedena na osvojenu teritoriju da bi širila novu nauku. Izgleda poznato?
Pisac ništa ne izmišlja. Pisac je na strani dece koja ni kriva ni dužna trpe promene vlasti, svakodnevne laži, nepravde, siromašenje. Sruše im diktaturu i bez pitanja nametnu veronauku.
Tetka iz Amerike je samo dokaz da se ovde – u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji – ne može zaraditi stan poštenim radom. Ne može ni moćni ministar, ponikao u skutima još moćnije Mire Marković. Sveznajući tabloidi nikako da krenu tragom smrdljivog novca i da uslikaju tetku, mada su im dostupni svi kreveti i ovde i tamo.
021: "Ljudi u palanci ne znaju da sumnjaju u ono što dolazi iz metropole." Tome se komotno može dodati da ljudi danas sumnjaju sve manje. Tako je mnogo sujeverja, a tako malo gnostike. Antivaksinaši, animaskeri, guru Mohanđi...
Ramač: "Filosofiju palanke" Radomira Konstantinovića nisam najbolje razumeo kad sam je prvi put čitao. Nisam u prvi mah sasvim razumeo ni svih osam knjiga "Bića i jezika". To me ipak nije navelo da u mladim danima čitam "Čik" i "Večernje novosti" ili danas tabloide.
Provincija uvek gleda u metropolu. Sterijina Fema uzima od belog sveta ono što je po njenoj meri. Branko Radičević, Ivo Andrić, Svetozar Miletić, Laza Kostić, Nikola Tesla… idu u beli svet da uče. Ne idu u Beograd ili Sarajevo. Postaju svetski ljudi, ne odričući se svoga roda. Tesla bi ovde, u Karlovcu, Zagrebu ili Beogradu, završio kao čudak, profesor gimnazije kom se smeju i đaci i roditelji.
021: Ljudi se zaboravljaju, lako. Zamenjuju još lakše. Opravdavamo to brzinom vremena. Kakav je to albi? Da li on samo govori kakvi smo ljudi postali?
Ramač: Zaborav je odbrambeni mehanizam. Razgovarao sam s nekima koji su sedeli na Golom otoku, s nekima koji su prošli sibirske logore… I moj deda je posle onog rata više meseci proveo u zatvoru u Vrbasu, što i nije bio neki provod.
Većina bivših robijaša nerado je pričala o zatvorskim danima. Nisu bili kivni na stražare, čak ni na batinaše. Kad je pominjao one koji su ga hapsili, deda bi rekao: "To su takvi ljudi". Nazivao ih je ljudima. Ja sam isključiviji: kako nazvati čovekom Miloševića, Karadžića, Mladića i ostale junake tabloida širom Balkana?
021: "Te noći otadžbina je bila u izuzetnoj nevolji." Otadžbina je često u nevolji zahvaljujući onima koji je vode. Šta pisac tada radi, a šta može građanin nepokorni u tim trenucima da uradi? I dalje samo da izađe na ulicu i bude prebijen, da čeka u redu satima na test na koronu...?
Ramač: Ovde se otadžbina smatra gospodaricom kojoj se ima bespogovorno klanjati i služiti. Ne samo ovde. I Kenedi je, vele, govorio: "Ne pitajte šta će Amerika uraditi za vas. Pitajte šta ćete vi uraditi za Ameriku?" Zašto bi građanin nešto radio za državu, izuzev što plaća porez i pridržava se zakona?
Pisac može da posmatra, da razmišlja, da upoređuje i da napiše, ako ima dara i znanja, nešto što još nije napisano. Dakle, mora da zna šta su pisali Crnjanski, Tišma, Selimović, Ćopić, Ivkov i da o svetu u kojem živi napiše nešto drugo, nešto drugačije.
Kad spominjete redove, danas, 23. decembra, gledam sliku iz Ljubljane: u centru stoji autobus, ljudi dolaze i za 15 minuta imaju rezultat testa na kovid-19. Isto to moglo bi i ovde. Ovdašnji ljudi nisu glupaviji i primitivniji od Slovenaca. Redovi su potrebni režimu i on će ih održavati što duže bude mogao. Ljudi u redovima su preplašeni i pokorni. Nemaju hrabrosti da se pobune.
021: "Gospodski nameštaj je razgrabljen u noći bezvlašča koja je topovima oslobodilaca lupala na sva vrata", rečenica je koja suštinski objašnjava našu recentnu istoriju, a najbolji je uvod i za pitanje. Zgrada "Dnevnika" postaće još jedno "Galensovo" čedo ili čudo. Kakve vas emocije tim povodom stižu? Nekada ste radili u "Dnevniku".
Ramač: Iz "Dnevnika" sam otišao maja 1997. Nisu dozvolili ni da uzmem lične stvari iz fioka u Spoljnopolitičkoj rubrici. Nije tamo bilo ni novca ni dragocenosti. Neki notesi s pesmicama i novinarskim beleškama, neke fotografije, isečci iz novina.
Zaborav je zaista lekovit odbrambeni mehanizam: ne pamtim ko je bio direktor i glodur i ko od njih nije dozvolio da uđem u "svoju" bivšu kancelariju. I da znam ko su, šta će mi to? Imena nisu važna. Dela jesu. Pisac ne može da ne razlikuje dobro i zlo.
Kad je reč o "prevratu" u "Dnevniku", jednom sam o tome razgovarao s Darinkom Nikolić, sjajnom novinarkom i urednicom, nadasve drugaricom. Složili smo se da smo sve o takvim gadostima i svinjarijama znali iz knjiga. Nismo znali, ni slutili nismo, da to može da zadesi i nas.
Pet godina sedi pored vas neki lik koji nit' smrdi, nit' miriše, piše besmislice o sindikatu, onda se naprasno seti da potiče iz partizanske porodice s Romanije, a kroz godinu dana u uredničkoj kancelariji okači portrete đenerala Draže i Mladića, partizanskog sina iz Kalinovika.
Prvi odlazak na prinudni odmor i prvi otkaz nisu prijatni. Posle se navikne. Pisac je povlašćen utoliko što može da se pravi da mu nije ništa i da sve što se dešava novinaru posmatra hladne glave. Ne baš sasvim. Hladna glava ne može da stvori umetničko delo. Gde nema srca, nema čoveka. Nema ni umetnosti.
Pisac, slikar ili glumac bez srca je poput jarbola. Kakvu god zastavu mu okače, stoji kano klisurina i ponosi se ulogom koju igra bez da se mrdne.
Što se tiče zgrade, "Dnevnik“ je nekad bio vrsta svetionika nad Novim Sadom. Bio je mravinjak u kojem se svakog dana na društveno korisnom stvaralačkom radu vrzmalo nekoliko stotina umnih Vojvođana. I da novi vlasnici tamo gaje tartufe, neće mu vratiti ni zeričak stare slave. Duša nije u zidovima i kvadratima. Koliko god je ubijali, ona pobedonosno leprša daleko od onih koji bi da zauzdaju slobodnu misao. Dobra knjiga traje duže od svih vlasti i vladara. Sećanje na negdašnji "Dnevnik" jače je od onih koji ga rasprodaju kao staru hartiju.
Komentari 11
Mikan
Neša
Raša
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar