Odvajkada čovek pokušava da ostavi neki trag o sebi, svom radu i postojanju: od pravremena činio je to u kamenu, danas to čini u književnosti, nauci, raznim drugim sferama života, pa i postovima na Tviteru i fotkama na Instagramu.
Umetnici pokušavaju da ostave neki trag u nama, trag koji će obeležiti naš doživljaj sveta, naše shvatanje života, odnos prema drugim ljudima.
Jedan od onih koji je svojim radom pomirio pravremenost i ovovremenost je brački skulptor Petar Hranueli čija će izložba "Skulpture od kamena" biti otvorena 14. januara, u beogradskoj Galeriji 73. Biće to prilika da struka uživo odmeri snagu senzualnosti radova ovog umetnika i maskulinitetstvo rada ruskog umetnika koji spomenikom nadomak beogradske Železničke stanice poslednjih meseci uznemiruje duh srpske prestonice.
Hranueli, član Hrvatskog društva likovnih umetnika, do sada je upisao više od 50 samostalnih i 100 grupnih izložbi. Njegova dela nalaze se u stalnim postavkama muzeja i galerija u Hrvatskoj, Sloveniji, Nemačkoj, Holandiji, Italiji, Austriji, Srbiji, Turskoj, Švajcarskoj, Britaniji, Crnoj Gori, Španiji, u Kaliforniji i Čileu.
Iako je za većinu ljudi, kamen samo kamen: crn, ili beo, za Hranuelija je on više od toga: najfiniji brački crni granit, beli brački mermer, kamen nežno sive boje koji slučajno nađe u velebitskim gorama i ličkim gudurama. Onako kako su to u pravremena činili bogovi i demijurzi, danas on u ličkom kamenu sivcu ili gustom velebitskom vapnencu smeđesive boje, prošaranom beličastim i crvenkastim žilama, bez po muke upisuje ono što oseća o svetu, a oseća svu dubinu otmice koju je Evropa učinila nad našim identitetom.
U razgovoru za 021.rs, Hranueli najpre govori o tome kakve su to kamene Venere sa kojima stiže, čime su inspirisane.
"Prikazaću 23 skulpture koje su u poslednje tri godine većim delom nastale tokom mojih dolazaka u Tamnjanicu, selo nadomak Bele Palanke. Radi se o skulpturama raznih motiva, ali uglavnom Venera koje su inspirisane ženskim likom. Nisu baš komplementarne, jer svaka od njih ima svoju specifičnu i različitu osobnost.
Uzor za opus Venera koje radim mi je Vilendorfska Venera koja je oličenje ženstvenih oblina i pršti od plodne energije. Ove moje Venere imaju tu iskonsku ulogu, ali su ipak preuzele i neke nove uloge savremene žene."
("Otmica Evrope")
021: U najavi stoji da će publika videti i "Otmicu Evrope"? Šta je "Otmica Evrope"? Njeno ime nagoveštava da je umetnost uvek i politička, da je stav o vremenu i društvu u kojem živimo.
Hranueli: Naravno da u svakom segmentu života ima i politike, jer ona uveliko oblikuje našu svakodnevicu. Niko nije oteo Evropu, nego upravo suprotno - Evropa otima nas. Inspiracija za ovu skulpturu je bila delom politički nadahnuta, jer je nastala u trenutku kada me pritisnuo osećaj globalizacije i gubljenja identiteta svih nas na ovim prostorima, pod pritiskom nekih novih vrednosti za koje nisam siguran da nam donose bolji život i sigurnu budućnost.
021: Skulpure su nastajale u selu Tamnjanica na jugu Srbije. Otkud skulpture tamo i otkud ti tamo?
Hranueli: Ove skulpture su plod dugogodišnje saradnje i prijateljstva sa slovenačkim kolekcionarom Gorazdom Ćukom koji u Tamnjanici okuplja renomirane umetnike da učestvuju u Likovnoj koloniji "Pigmalion", koja je dokaz da umetnost ne mora nužno da se nalazi i stvara u velikim urbanim sredinama, već da ona može biti svuda.
Gorazdov organizatorski entuzijazam privukao me je u Tamnjanicu pre nekoliko godina i ta umetnička kolonija u međuvremenu je postala deo i mene. "Pigmalion" obuhvata nekoliko slikarskih kolonija godišnje i jednu skulptorsku za koju sam selektor već tri godine.
021: Ti si s Brača, da li tamo i dalje "raste" najbolji kamen na svetu ili da Brač pamtimo jedino po Bolu?
Hranueli: Brač je poznat po bračkom kamenu, ali i svetski poznatoj srednjoj klesarskoj školi u Pučišćima koja je nastala uz kamenolom. Iz njega je vađen kamen za mnoge svetski poznate građevine, kao što je, na premer, Bela kuća u Vašingtonu. Brački kamen čest je materijal za izradu skulptura, pa i u mom radu, a činjenica da sam rođen na Braču sigurno je uticala na odabir mog životnog opredeljenja - da budem skulptor.
("Anđeo")
021: U najavi izložbe u Beogradu hvališ kamen iz Sićevačke klisure. Tamo, osim vas skulptora, zalazi još jedino Vučić da otvori neki put. Da li je to za brigu?
Hranueli: Kad se odlomi veliko kamenje prilikom probijanja puteva, meni tada ostane mnogo lepih komada iz kojih oslobađam moje Venere (Smeh). Sićevački kamen ima svoju specifičnost i lepotu, i meni je poseban izazov da radim u kamenu koji niko drugi ne koristi za skulpturu. Bar ja nisam čuo da je iko od skulptora do sada koristio taj kamen.
021: Šta znači to da biraš kamen u odnosu na klimu, kako to izgleda, postoje li neka pravila na tu temu ili je to tvoja specijalnost?
Hranueli: Do sada sam više puta radio u kamenu koji se našao na terenima gde sam boravio, pa su tako, između ostalog, nastale mnogobrojne skupture u ličkom kamenu, jer u Lici provodim dosta vremena. Nutricionisti kažu da treba jesti hranu sa područja na kojem se trenutno nalazite, pa sam, vodeći se time, počeo da radim skulpture od kamena iz područja na kojem sam bivao. To me je izvelo iz okvira da se skulptura mora raditi samo iz mermera, granita ili opštepoznatih materijala. Ta spoznaja me je otvorila i na neki način mi pomogla da moji radovi budu specifični ne samo po formama koje stvaram, već i po tome od kojih su materijala nastali.
("Odmor")
021: Jedan deo ekjugoslovenske geografije postao je plodno tlo za njene isfrustrirane političare-neznalice koji pokušavaju kvaziumetnošću da reinterpretiraju istoriju. Primer Skoplja je tu najbolji sa svojim centrom i novospomeničkom kulturom, a izgleda da je i Beograd (Spomenik Stefanu Nemanji) krenuo tim stopama. Spomenici i skulpture u socijalističko vreme činili su ozbiljan deo markiranja i marketinga tadašnjeg društva. Ovo danas što se vidi potpuno je pogrešno. Kako ti doživljavaš to što su se etika i estetika rastale na putu nastajanja dotičnih dela? Je li vreme u kojem živimo donelo relativizaciju etike i u umetnosti, kako je to donelo u preostalim sferama života?
Hranueli: U vremenu u kojem živimo sve je postalo relativno i nekada imam osećaj da ljudi misle da sve znaju, jer su o nečemu videli informaciju na vebu. Stvari su, ipak, mnogo drugačije, znanja se stiču mukotrpnim trudom i radom, i samo su tako isparavna i vredna.
U vreme postojanja Jugoslavije nastala su monumentalna dela koja su, naravno, bila politički motivisana, ali imam osećaj da se više poštovala struka i da su se birali umetnici koji su već u svoje vreme bili ispred svog vremena.
Žalosno je što mnoga od tih dela, koja su u stvari bezvremenska, u današnje vreme stoje zapuštena i devastirana, a stvaraju se neka nova - režimska dela koja ne vrede, niti toliko koliko će potrajati mandati politika koje ih stvaraju.
(Troipotonašica "Mlada u košavi", skulptura iz jedne druge serije)
021: Zemlja se ovih dana poprilično trese u Hrvatskoj. Zemljotresi, uče nas seizmolozi, prouzrokovani su sudaranjem kamenih ploča negde u utrobi zemlje. Potresi nas dubinski uznemiruju i ulivaju strah. Iako nije vreme za metafore, čini se da se isti sudari dešavaju i među ljudima. Paradoksano, jer, iako je današnji čovek najnapredniji od svih svojih predaka, nikad nije bilo više nerazumevanja i nesporazuma među ljudima.
Hranueli: Za mene je kamen - kamen, pa je time i čovek - samo čovek. Vredi onoliko koliko ljudskosti, znanja i širine poseduje. Tužno je što svakog dana ne pokazujemo toliko ljudskosti i solidarnosti kao u trenucima kada se dese nevolje, kao ova koja je zadesila Hrvatsku u obliku više razornih potresa.
021: Kako ti, kao čovek koji uzima meru kameru, doživljavaš situaciju u kojoj kamene ploče uzimaju meru stanovnicima Hrvatske u ovom trenutku?
Hranueli: Potresi su, uz virus koji posljednjih godinu dana drma celi svet, uneli strah i nemir, ali i saosećanje i solidarnost, pa možda svi iz ovoga izađemo jači i svesniji pravih životnih vrednosti, ali i toga koliko smo mali i nemoćni kad priroda odluči poigrati se s nama.
Komentari 20
Oko Grom
I napravio jedan al vrijedan Cara Dušana većeg od Stefana na sred trga u Novom Sadu.
Da budemo bolji od Beograda...
đe me nađe?
mene ovo rastužuje, zapravo, zbrajam traume
bila jedna država, pa nestala....bila i stanica pa je rastaničio Simonović Dragoljub, pregledač kola proizveden u generalnog direktora državne železnice, voljom ????, kako bi mogli da ih nazovemo? Savski trg nikad više neće biti što je bio, pa makar umesto Nemanje stavili i Faberžeovo jaje u Nemanjinoj veličini, jer samo su vozovi, autobusi i taksisti Savski trg činili trgom, i oni koji su se tu muvali, završavali poslom u Nemanjinoj, penjali se Balkanskom do Knez Mihajlove, išli peške do Sajma sa voza, išli da im noge vide puta. Ne znam kako se ko nosi sa pretrpljenim gubicima, ali mene ovaj tekst tera u plač.
... ima čak na mreži šta su sve uništili varvari, tuga kako su nas osakatili, zločin čak... i niko kriv, niko dužan.
http://www.znaci.net/00003/736_1.pdf
Slavko
Kao da pre vas niko nije ništa gradio nego su nam najveće dostignuće ti hladni komunistički kompleksi...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar