Menu 021

INTERVJU Sabolč Tolnai: Novi Sad je postao izrazito dosadan, ima tradiciju u onemogućavanju svojih najboljih

O kulturi koja nestaje i nama koji kročimo istim stopama, o tome da li je za manjine pogubniji multikulturni život ili izgradnja paralelnih svetova, o novom svetu koji nastaje pred našim očima u kojem ćemo biti jeftina radna snaga, robovi u svetskim korporacijama, za 021.rs je uoči finalizovanja svog novog filma govorio reditelj Sabolč Tolnai.
Info 04.02.2021. | 12:10 > 15:15
INTERVJU Sabolč Tolnai: Novi Sad je postao izrazito dosadan, ima tradiciju u onemogućavanju svojih najboljih
Foto: 021.rs (Privatna arhiva)
(Fotografije uz intervju su scene iz novog Tolnaijevog filma, ekskluzivno za 021, uz odobrenje reditelja)
 
Film "Peščanik", inspirisan prozom Danila Kiša, "Čudna šuma" i "Minotaur" nadahnuti štivom Judite Šalgo, "Letnji film" sa muzikom Lajka Feliksa i pre svega toga dokumentarac "Ove noge nisu male", iz vremena kada su mnogi od nas bili mladi i naivni, kada smo verovali da hodanje znači život - svi oni imaju rediteljski potpis Sabolča Tolnaija. Danas i vanrednog profesora na Akademiji umetnosti, koga 021.rs presreće na raskrsnici između rada na Akademiji umetnosti, imerzivnog turizma na potezu Vojvodina - Istra, konceptualnog subotičkog radija "Plac" i finalizovanja novog filma, erotske drame "Vožnja biciklom sa Zolijem Turčinom" koja će, sudeći po onome što je 021.rs imao priliku da vidi, biti film opojne vizuelne poetike i snage.
 
Nasilje nad glumicama, prava studenata na umetničkim akademijama, opstanak kulture i mimo pandemije, manjinski multikulturni i paralelni svetovi, mi kao jeftina radna snaga i robovi u svetskim korporacijama, teme su o kojima je za 021.rs govorio reditelj i scenarista Sabolč Tolnai.
 

(Emeše Nađabonji i Boris Kučov) 
 
021: Svi umetnički poslovi, pa i režija - a gluma posebno, izloženi su mnogim mogućnostima manipulacije. Ti si profesor na novosadskoj AU. Sigurno ste povodom slučaja glumice Milene Radulović, a potom i reakcije beogradskog FDU, i vi na novosadskoj akademiji razgovorali na tu temu. U kom smislu su novosadski studenti AU zaštićeni od takvih situacija. Može li student, ima li pravo na primer, da nekim metodama za koje smatra da nisu primerene reči "ne"? Postoje li neki zvanični propisi na tu temu u samom Statutu Akademije? Postoji li neka interna kontrola? Ako ne, da li se bar sada o njoj razmišlja?
 
Tolnai: Ne samo da imaju pravo da "metodama" ili ponašanju koje ih na bilo kakav način ugrožavaju kažu "ne", nego bih voleo i ovde da iskoristim priliku da ih pozovem da prijave čim primete bilo kakvo nasilničko, neprimereno ponašanje ili zloupotrebu položaja. Na Akademija umetnosti i Univerzitetu u Novom Sadu imamo Kodeks o akademskom integritetu. Statut, između ostalih prava, garantuje studentima i svim zaposlenima poštovanje ličnosti, dostojanstva, časti i ugleda. Na Akademiji postoji Etička komisija zadužena za razmatranje zahteva za povredu Kodeksa. Prijava studenata, koliko sam upoznat, zasad nije bilo.
 
021: Snimaš novi film. O čemu će biti? Ko igra? U kojoj je fazi projekat?
 
Tolnai: Film je zapravo velikim delom i snimljen. Nedostaje još jedna etapa snimanja. Zbog situacije i nemogućnosti rada odustali su u međuvremenu neki partneri, pa sad pokušavamo da zatvorimo finansijsku konstrukciju i završimo film. Radi se o erotskoj drami sa elementima fantastike iz književnog predloška Arona Bluma, a tema je ljubav, ona koja prelazi granice vremena i prostora. Film postavlja pitanje šta je ljubav? Osećaj koji tera ljude da čine neverovatne napore i menjaju, ne samo sebe, nego i svet oko njih. Da li je to jedno veliko "ludo" energetsko polje na koje se "nakačimo", ili je samo pitanje "posedovanja" drugog, ili...? 
 
U slučaju mog filma, radi se o imaginaciji i neograničenoj snazi imaginacije. Da li je imaginacija manje važeća od realnosti? Bicikl postaje svojevrsna letelica koja prevozi protagoniste kroz prostranstva mašte. Imao sam unutrašnju potrebu da se konačno odmaknem od ratova i zaostavštine devedesetih koji su obeležili moj dosadašnji rad, i da se okrenem univerzalnijoj temi. 
 
Glavne uloge igraju Emeše Nađabonji i Boris Kučov, direktor fotografije je Subotičanin Akoš K. Kovač koji se školovao u Budimpešti i tamo se vrlo mlad probio, što je velika stvar, jer je mađarska škola direktora fotografije i u svetskim razmerama značajna. 
 

(Emeše Nađabonji u novom filmu Sabolča Tolnaija)
 
021: Kakva je tvoja veza sa subotičkim radnicima koji se bave uvozom i preprodajom šrafova a koja sa pedesetogodišnjim gospođama iz Umaga koje su deo plesne škole "Umaške zvjezdice"?
 
Tolnai: Spominješ radio-dramu "Pustolov u kavezu" koju sam nedavno uradio za Radio Beograd 2 prema tekstovima Rastka Petrovića. U njoj sam, osim glavnih protagonista, fenomenalne Branke Pujić i Raleta Milenkovića, snimio i glasove neprofesionalnih glumaca i njihove okoline, spomenute radnike koji se bave pakovanjem i preprodajom kineskih šrafova u Subotici i plesnu grupu "Umaške zvjezdice" - pedeset plus, plesni klub iz Umaga čije sam glasove snimio u samoj luci Umag. 
 
U pozadini su zvukovi ribarskih brodova u suton, kao i u Subotici gde su čuju zvuci viljuškara i ostalih radnika. To je rezultovalo formom koja je, verujem, bliska duhu Rastka Petrovića i njegovoj privrženosti običnom ljudskom govoru kao i mirisima i pulsiranjem specifičnih prostora. Zvuk je mnogo dublji, beskrajniji prostor od dvodimenzionalne slike ili one koja imitira trodimenzionalnost. On te navodi da sam domišljaš-dodaješ slike u svojoj glavi, i to mu daje tu beskrajnost i mogućnost subjektivne kreacije. 
 
To je i jedan od razloga, što mi je radio-drama kao forma posebno interesantna i bliska. To je medij koji je uništen akademizmom, postao je umetnost lepe, ali prazno izgovorene reči. Sa uništenjem srednje klase, odnosno, sad već i nepostojećom publikom, ona u ovoj formi gubi smisao.  
 
Radio-drami predstoji revolucija, ili će nestati. Dok ne bude komunicirala sa širom publikom, dok stvaraoci ne budu shvatili da ona treba da se obraća narodu, ona će da se gasi. Treba izaći na ulicu: klasične drame treba ponovo da progovore kroz narod, da postavljaju pitanja koje nas se tiču, da se upuštaju u dijalog, kao rane forme antičkih drama i komedija. Verujem da je moguće obnoviti tu formu, i ona mora pronaći svoj put i do ostalih radio stanica, ne samo onih retkih državnih koji se bave sa njim. Ona je zapravo i bliža filmskom mediju nego pozorišnom, samo što stvaramo zvučne slike. 
 
Pojava telefona, i sve kvalitetnijih i jeftinijih snimača zvuka koji se nalaze u  svačijem džepu, slično pojavi lakših kamera, omogućuje stvaranje tonskog zapisa na najrazličitijim mestima i situacijama. Ta tehnička uslovljenost je donela revoluciju i u filmu, tako je nastao novi talas. Baviću se tim sigurno u budućnosti, iako se ne može reći da je rad na njemu finansijski isplativ. Više se i ovde radi o ljubavi. 
                                                                                 
021: Kultura je u poslednjih godinu dana, uprkos preseljenju u onlajn zonu, komotno se može reći zamrla. Ništa se ne dešava ni u većim gradovima, u manjim je još gore. Kako je u tom smislu u Subotici? Šta misliš koliko će ovo vreme bez kulture u nekom krajnjem ishodu štetiti čoveku? 
 
Tolnai: Nemam uvid u sve kulturne ustanove, ali znam da se konkretno Pozorištu "Deže Kostolanji" svake godine smanjuje budžet. Subotica je posebna priča i zbog mešanog stanovništva, ali je ona nažalost sve više multikulturna zajednica samo na papiru. Nekada su stanovnici ovog grada komunicirali, postojao je čak i neki zajednički mešani jezik koji još samo govore stariji građani. 
 
Današnja omladina od devedesetih godina je postala izolovana, ne druže se, ne uče i ne govore jezik onog drugog. Pitanje je šta je pogubnije za manjine, zajednički život u multikulturalnoj sredini koja neminovno dovodi do delimične asimilacije, ili segregacija, izgradnja paralelnih, nedodirujućih svetova? 
 
Ako pogledamo brojke, ispada da je ovaj drugi pogubniji. Da ne govorim o gubljenju osećaja zajedništva, lepote i bogatstva različitosti koje jedna složna multikulturalna sredina može pružiti. Velika je stvar, što su Andraš Urban i njegova ekipa uspeli da ipak održe Desire festival, to je manifestacija koju građani, bez obzira na nacionalnu pripadnost, osećaju svojim. 
 
Pitanje - koliko će ovo vreme bez kulture u nekom krajnjem ishodu štetiti čoveku, bi zahtevao dug i složen odgovor koji možda prevazilazi moju stručnost. Jedno je sigurno. Nije slučajno da se sužava slobodan prostor i da se sav smisao života polako svodi na potrošnju, plan podsticanja proizvodnje isključivo na privlačenje stranog kapitala, kultura - na zabavu i spektakl. 
 
Novi svet - u nedostatku ideje koja bi se suprotstavila - stvara se kao neki nehumani monstrum pred našim očima, u kojem je naša uloga - sada se jasno vidi - da budemo jeftina radna snaga i potpuno kontrolisana kolonija robova svetskim korporacijama. 
 
Od otpadaka će odlično živeti onih jedan odsto koji su se obogatili za vreme ratova i u lovu u mutnom za vreme "tranzicije" i koji su nas prodali za siću. I koji nas još zavlače pričama za decu o "nacionalnom ponosu", "neprijateljskim narodima u okruženju" itd, dok uništavaju okolinu, prirodu, kulturna dobra, a oni sami bez problema trguju i krijumčare za svoj džep sa istim narodima kojima nas plaše. Sve je to precizno osmišljena i sprovedena propaganda u službi profita malog broja ljudi.
 
 
021: Šta je "Radio Plac"? Od kada radi? Koji je njegov koncept i kakve on ima veze sa tobom, Petrom Mitrićem iz Festivala evropskog filma Palić?
 
Tolnai: Petar Mitrić i ja smo napustili Festival evropskog filma Palić pre nekoliko godina, kada je politika počela previše da upliće prste i utiče na sastav ekipe festivala. Zbog situacije u gradu, gde su partije potpuno suzile bilo kakav oblik slobodnog umetničkog delovanja, grupa umetnika je osnovala nezavisnu organizaciju Centar za savremenu kulturu i umetnost u Subotici koja želi da se povezuje i sarađuje na široj osnovi, osim partijskih i nacionalnih. 
 
U okviru Centra se pojavila i ideja da se napravi i radio, u početku zamišljena više kao neki lokalni servis. Kako su me, uz Igora Štiksa, Špele Trošt, Slađane Petrović Varagić i drugih istaknutih kulturnih radnika iz regiona - nazvao bih ih čak kulturnim fajterima, pozvali da budem član saveta Centra, na prvoj sednici smo uočili problem nedostatka kulturnog nekomercijalnog  radija koji povezuje region, svuda gde je zajednički jezik koji ljudi razumeju.
 
Sa tim konceptom, i Petrom Mitrićem kao urednikom, radio je počeo da emituje program sredinom januara. Trudi se da zadrži specifičan subotički kolorlokal, ostale su emisije koje pokrivaju subotičku muziku, umetnike, razgovore u sa lokalcima, ptičarima, golubarima, pecarošima, radnicima. Tu je i izbor sa snimaka starih magnetofonskih traka sa Buvlje pijace koji mnogo govore o minulom vremenu, kao i emisije na mađarskom jeziku.
 
U isto vreme radimo i pomažemo na povezivanju radija sa kulturnim ustanovama iz regiona sa kojima bismo razmenjivali programe. Od Radio Rojca iz Pule, do beogradskog CZKD-a, i sličnih u regionu koji imaju ogromnu bazu materijala, bitne razgovore sa umetnicima i svima koji promišljaju delovanje u svojim sredinama i za koje je šteta da ne budu emitovane i slušane u što širem krugu. 
 
Cilj nam je da omogućimo da ljudi iz, sada izolovanih sredina, izvuku zaključke za eventualno promišljanje svog umetničkog rada iz šireg ugla kao i delovanja u zajednici. Ukratko, želimo da stvorimo slobodan, zajednički kulturni prostor, bez ikakvih predrasuda i kompleksa. 
 
 
021: Imerzivno pozorište je nešto što je kod nas vrlo popularno odskora, ti si otišao korak dalje: koristiš imerzivni pristup u spajanju Vojvodine i Istre? Kako će to izgledati? Opet nešto onlajn?
 
Tolnai: Nikako onlajn, moramo se boriti da izađemo iz "staklenih bašti", rekao bih "staklenih zatvora" ili smo propali. Predavajući filmsku režiju studentima Dizajna video igara, kroz razgovor i druženje sa njima zainteresovao sam se za razne nove oblike i mogućnosti pričanja priče. 
 
Postoje nove  mogućnosti, kako dopreti i uvući gledaoca u priču, kako bi dobio priliku da preživi određeno iskustvo. Kao što je Jonas Mekas rekao "Odričemo se svih filmova i sami postajemo film". 
 
Pandemija i zatvorenost su pokazali koliko je važan direktni kontakt sa ljudima. Kao neko ko se uglavnom bavi filmovima, moram priznati da mi je pozorište, taj zajednički ritual razmene energije i pročišćenja, počeo najviše da nedostaje, čak više od filma. 
 
Vidite to i na retkim predstavama, sa koliko žara izgladnela publika reaguje i šalje energiju glumcima, koji im uzvraćaju istom merom. Sada znamo, pozorište spada u osnovne ljudske potrebe. Ali pozorište i film, odnosno razni oblici "priče", treba da osvajaju, ne samo nove prostore i forme, nego i novu publiku. 
 
Što se spomenutog projekta tiče, prošle godine sam počeo da radim na ideji koju sam i počeo razvijati u severozapadnoj Istri, regionu najsličnijem Toskani, sa prelepom morskom obalom, zajedno sa Rosanom Bubolo, direktoricom tamošnjeg Pučkog sveučilišta i Mirkom Stojkovićem, možda i najvećim stručnjakom imerzivnih priča kod nas. 
 
Povezan sam sa gradom Buje (to je na pola puta između Grožnjana i Umaga), i planiram polako sve više vremena da provedem tamo u toku godine. Njihovo Pučko sveučilište je i ustanova koja je stala iza ideje. Rosana je inače i sama prirodno bogatstvo Istre, izvanredna glumica, pisac, speleolog a bila je direktorica Italijanske drame Riječkog kazališta u vreme kada je tamo bio Oliver Frljić.
 
To je koncept koji težište stavlja na kvalitetni, a ne kvantitativni turizam, koji kao što znamo uništava sredinu. Program je prvenstveno fokusiran na jednodevni program biciklističkih grupa, koje, prolazeći kroz vodopade, vinarije, napuštene dvorce, pećine, šume itd, postaju deo jedne priče koja je istovremeno pervazivno - imerzivna igra sa situacijama, pozorište i edukacija o lokalnim mitovima, istoriji i prirodi, koja učesnicima daje mogućnost celovitog doživljaja i upoznavanje specifičnog duha mesta. 
 
Vremenom, ona bi mogla da uključi i rad na poljima maslina, grožđa, čišćenje morskog dna, itd. Ne na poslednjem mestu, i kvalitetno proveden dan kroz umetnički doživljaj i preživljenu priču i katarzu. U početku bi se taj program igrao kao događaj sa uvežbanim lokalnim učesnicima i turistima, a kasnije bi se preselio na telefonske aplikacije sa korišćenjem tehnologije augmented reality-ja, proširene stvarnosti , kako bi mogao opstati kao stalna turistička ponuda regiona. 
 
Isti program bih voleo da prilagodim i u Vojvodini. Nažalost, pandemija nas je zaustavila usred rada, a potrebno je dalje istraživanje terena. Nadam se, ipak, da ćemo na proleće moći da nastavimo rad. 
 
 
021: Ti si čovek, prvenstveno filma, a on danas u svetskim razmerama ozbiljno gubi korak sa serijama. Zašto se to desilo, šta misliš? Bindžovanje je poput disanja danas. Na šta si ti u tom smislu intravenozno zakačen? Šta ti bindžuješ?
 
Tolnai: Ne bindžujem previše, koliko stignem. Trenutno gledam inače odličnu američku seriju "Euphoria" zbog mog prijatelja Marcela Reva, glavnog direktora fotografije ove serije, sa kojim bih voleo u budućnosti da radim jednu seriju ovde kod nas. Za sada je sve još u začetku. Ideja i osnovne priče postoje, sada bismo morali početi njihovu razradu. Već me je sramota da pričam o svojim idejama, tako da ne bih govorio više o tome. Gledam i seriju "Barry", crnu komediju, zbog glavnog glumca i autora serije Bila Hadera, koji mi je jedan od interesantnijih ličnosti trenutno. 
 
 
021: Kakav je tvoj doživljaj Novog Sada danas, to što radiš deo je i njegove kulture. Danas se mnogo kuka da više nema starog Novog Sada, nema ovog, nema onog. Istina je da nema mnogo kreativnosti, da je mnogo salonskog anarhizma, nimalo suštinske pobune. Gradovi postaju gradom u pravom smislu te reči kada ljudi ne kukaju za prohujalim vremenima, već stvaraju sadašnjost i njome stiču pravo na bolju budućnost. Mi smo neprekidno u prošlosti, u svakom smislu: političkom, istorijskom, kulturnom... Šta je sa nama? Ili, šta je nama? 
 
Tolnai: Novi Sad je u poređenju sa nekim vremenima, koja su obeležila kulturni život i istoriju grada, postao izrazito dosadan, uniforman, sa konformističko-potrošačko nastrojenom omladinom, sa retkim izuzecima. 
 
Postoje dve opcije: oni koji su u blizini raznih izvora moći i sredstava, i oni koji bi dali svoje dupe da se tu nađu, makar koliko to koštalo. Sve je to postignuto zahvaljujući pogubnom delovanju kontraselekcije na svim poljima, od edukacije, ekologije, umetnosti itd. 
 
Naš grad ima lepu tradiciju u onemogućavanju svojih najboljih, a taj običaj i danas neguje. Baviti se danas pričanjem priča koje se istinski tiču naše zajednice je označena, opasna rabota. Većina tekstova Aristofana ili Šekspira bila bi danas sumnjiva, verovatno i nedozvoljena za izvođenje. Zapitajmo se zbog čega?
 
Oni retki, koji su zaista talentovani, a imaju svoj stav i mišljenje, baš zbog toga teško dolaze do prilike. Mislim da imamo odlične autore, koji u svom radu promišljaju suštinski i koji bi trebalo da imaju mogućnost za pričanje svojih priča. 
 
Recimo Mia Knežević je po meni pored, Urbana i Liješevića, trenutno najvažniji pozorišni autor u Vojvodini. Ne znam kada sam u pozorištu osetio toliko jednostavno i ogoljeno, nemoć. Osećaj, da smo i mi mogli biti na mestu žrtve - kao u prvoj sceni njenog "Nebeskog odreda". I da svakim ustupkom mraku na neki način svi gubimo. 
 
Isto tako nije uopšte prijatno na svojoj koži shvatiti koliko nas samo slučajnost i sreća spasavaju od najgore vrste smrti zbog nemara i aljkavosti burazerskog sistema, kao kod njene predstave "Požar. Laundž/Kontrast ili tamo gde smo ostali". I zašto je taj burazerski sistem korupcije samo spolja simpatičan, a zapravo letalan. I da ignorisanjem obaveza i zakona zbog koristi, i svoje dete dovodiš u opasnost. Posle te predstave imaš osećaj kao da si i sam prošao kroz vatru, da ti je koža popucala, izgorela. Nije ovde reč o politici, nego o brizi za drugog čoveka.
 
Mia poseduje talenat da kroz jednostavan način iskomunicira najsloženija ljudska iskustva, na način koji je razumljiv svakome. Mislim da se takvim autorima mora dati više prostora, ne samo u Novom Sadu, nego u celoj zemlji, jer njihove priče su suštinski važne da bismo sagledali ko smo i stanje u kom se nalazimo. Jer, kao što sam rekao, povećanjem entropije i bezakonja, srljamo u mrak i gubimo svi, bez izuzetka.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
  • Misha
    07.02.2021 09:53
    Odličan razgovor. Bilo bi dobro da se što više čuju ovakvi ljudi koji imaju šta da kažu.
  • Neo NSovac
    05.02.2021 15:52
    Sve tačno
    ...
  • Joe
    05.02.2021 10:58
    U mestima kulture u Novom Sadu, već 20 godina gazduju isti ljudi bez rezultata, dobili pozicije preko mama i tata komunjara iz SocSaveza. Treba ih sve ukinuti, zavrnuti im donacije, pa kad propadnu, biće prostora da se stvore novi projekti koji će uspeti zahvaljujući kvalitetu i trudu, a ne foteljama. Pre je u svakom komšiluku bio neki umetnik, slikar, pisac, reditelj, a sada samo direktori, menadžeri i PR-ovi kulturnih centara.
  • Takvi smo
    05.02.2021 10:04
    Nažalost, vrlo tačan opis danasšnjeg Nvog Sada.Situacija je čak mnogo gora.Dok se puni mrtva kokoš novogodišnjm ukrasima nezavisne scene nema,pozorište je smešno, čak i Ben Akiba koja je pre 10 godina imala odlične predstave sada jena nivou Srpskog narodnog.Filma nema nikako, pa je tim pre divno da će taj mladi čovek uskoro imati jedan.Imamo strašan kompleks,dičimo se nečim što je u prošlosti možda postojalo,a suštinski ništa ne radimo da naš grad bude bolji, prljav je, kultura ponašanja od ulice do zgrade je sramna,kao i tokako komuniciramo jedni sa drugima u stvarnom životu i na mrežama.Takav čovek teško da može da bude inovativan,jak i prosperitetan.Pa samim tim ne mo
    že biti ni doar građanin.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar



Preostalo 1500 Karaktera


* Ova polja su obavezna
O nama Oglašavanje Kontakt Impresum Uslovi i pravila korišćenja Pošalji vest