Manastir je u žižu interesovanja došao nakon što je nekadašnji član benda Kanda Kodža i Nebojša, glumac Rastko Lupulović, nedugo posle trijumfa na Sterijinom pozorju, postao monah Ilarion.
Za manastir Kovilj kao duhovno stecište ovdašnjih glumaca prvi put se u široj javnosti čulo negde sredinom devedesetih godina. U pozorišnim krugovima tada se prilično glasno govorilo o mladom, igumanu Porfiriju koji je u manastir privlačio mlade ljude, među njima i mnogo rok muzičara i glumaca. Iguman je, pričali su, znao Dostojevskog u nokat, slušao Dilana, "Smak" i "Džetro Tal".
U Kovilj su tako, tvrdili su pouzdani pozorišni izvori, na liturgije odlazili Sergej Trifunović, Mirjana Joković, Nenad Jezdić, Nebojša Dugalić, nekoliko novosadskih glumaca, ali je o tom manastiru "kao istinskoj duhovnoj oazi" najgorljivije pričao glumac Rastko Lupulović i to u trenutku kada u Novom Sadu prima svoju prvu i jedinu Sterijiinu nagradu, zasluženo, za ulogu Vanje u predstavi "U potpaljublju".
Lupulovića je publika zavolela još pre toga, kao smušenog tinejdžera u filmu "Paket aranžman", ali i kao ubedljivog člana benda "Kanda, Kodža i Nebojša". Ispostaviće se da je Lupulović između svega toga ipak tražio nešto - za njega - dublje od umetnosti.
Samo mesec dana po dobijanju Sterijine nagrade i "Zorana Radmilovića", Rastko Lupulović će se leta te 1996. godine zamonašiti u manastiru Visoki Dečani i tako postati otac Ilarion.
Tokom svog duhovnog puta, otac Ilarion je završio teologiju i školu ikonopisanja, a progovorio je i italijanski, i albanski. Pre osam godina postao je iguman manastira Draganac.
Za Lupulovićev odlazak u duhovnost delom je sigurno zaslužan i manastir Kovilj, i tadašni iguman manastira, posle i vladika jegarski. Baš zato je jednog hladnog krajemnovembarskog dana uredništvo "Ludusa", lista Saveza dramskih umetnika Srbije, u kojem su tada, između ostalih bili, teatrolog Jovan Ćirilov, mladi pozorišni kritičar Ivan Medenica, rediteljka Alisa Stojanović, glumica Svetlana Bojković, na čelu sa urednikom, Feliksom Pašićem, u Kovilj uputilo svoje izaslanike.
Sve je zabeleženo u reportaži objavljenoj 25. decembra 1998. godine, u broju 62. Fotograf je na tom putu bio Branko Lučić koji je svoje fotografije ustupio i za ovu priču, na portalu 021.
Kada stižemo tog novembarskog dana, u dvorištu manastira je vrlo živo, puno je radnika, manastir se renovira. U svečanom plavom salonu ugošćuje nas tridesetsedmogodišnji iguman manastira, otac Porfirije. Završio je Bogoslovski fakultet, zamonašio se u Dečanima, postdiplomske studije zgotovio je u Atini, a u Kovilj je stigao 1990. po blagoslovu svog duhovnog oca, episkopa bačkog Irineja Bulovića.
Manastir je, kažu, preporođen od njegovog dolaska. Iguman je ljubazan domaćin, ali oprezan sagovornik. Razgovor koji će potrajati dva sata isprekidan je zvonjenjem telefona. Kad čovek danas pogleda te fotogafije, razneži se nad, sada već muzejskim primerkom cigla -"nokie" u igumanovoj ruci.
Iguman na početku razgovora, uredno ugovorenog preko manastirskog sekretara, još jednom pita, jesu li izaslanici "Ludusa" sigurni da je on pravi sagovornik za odabranu temu. Novinar i fotoreporter uglas viču da jesu.
Glas da često ide pozorište, stigao je do nas i pre nego što smo mi stigli do njega. Ne stiže, kaže, zbog obaveza da vidi sve što bi želeo, sve dramske i operske predstave. Gleda ih na poziv prijatelja - glumaca i reditelja. Nekoliko dana pre našeg susreta bio je u Narodnom pozorištu, gledao je "Idiota".
Na prva pitanja, kako se oseća u teatru, kako doživljava to mesto koje glumci drže za svoju crkvu i šta misli zašto neki od njih misle da će baš u Kovilju naći put do sebe, Porfirije tada kaže da "nema neki drugačiji osećaj uzvišenosti".
"Doživljaj je isti kao i na koncertu, pred slikom ili nad otvorenom knjigom. Pozorište je prostor u kojem čovek, kroz umetnost, pokušava da se pozabavi tajnama smisla života i postojanja. U manastir ne dolaze samo glumci, već i drugi mladi umetnici: književnici, slikari, muzičari. Manastirsko bratstvo uostalom čine uglavnom mlađi monasi koji su imali slične brige, pitanja i nedoumice o životu, kao i njihovi vršnjaci."
Iguman smatra da je za posećenost manastira zaslužan i njegov položaj, jer je između dva velika grada, ali pre svega "zato što se ljudi bude iz košmarnog sna prolaznosti, što su ozbiljnije shvatili život i hoće da ga osmisle s obe strane konačnosti."
"Glumci ovde ne dolaze nesrećni, dolaze jer veruju da bez vere i ljubavi nema mnogo života. Oni koji su mislili da samo kroz slavu mogu da dosegnu duhovni mir, smisao i istinsku radost, brzo se uvere da ta slava, ma koliko lepa bila, nosi u sebi izvesnu gorčinu, a gorčina slave neretko biva podsticaj za dublje traganje i pronalaženje novih vrednosti.
Zadovoljstvo, duhovni mir i punoću života glumci često nalaze teže i sporije od drugih, jer je glumački poziv povezan sa iskušenjima sujete i gordosti, a one su velike prepreke za postizanje ravnoteže i harmonije ljudske ličnosti.
Čovek koji ima veće darove, ima i veća iskušenja. Kada njegov dar postane prostor susreta sa bogom i drugim čovekom i slava je uzvišenija", ističe sagovornik.
Na propitivanje, ima li sličnostu traganja o sebi u veri i glumi, iguman Porfirije odgovara da ima.
"Makar u tom smislu da čovek tada sebe stavlja u službu nečeg ili nekog. Darovi su dati kao putevi ka bogu i drugim ljudima, ali i kao mogućnost da čovek izađe iz sebe i svog individualizma i egocentrizma. Ukoliko nisu prožeti ljubavlju, oni gube smisao", podseća Porfirije na reči apostola Pavla.
Kako dodaje, ako postoji ljubav u temelju svakog dara, dar ima smisla.
"Afirmativan je, vodi ka bogu i ljudima. Pronaći te darove u sebi, znači pronaći sebe, osvestiti svoju ličnost. 'Spoznaj sebe', stari je imperativ još iz delfskog proročišta. To najpre znači otkriti svoje darove, dok se pod osvešćivanjem čoveka podrazumeva sazrevanje čoveka u porodici zajednici, a time i u pozorištu kao njegovom segmentu.
Gumac kroz likove koje igra može da otkrije razne nivoe svoje ličnosti i svesti, da osvesti nesevesno. Dešava se, međutim, i da kroz glumu prodube svoje nedumice i komplekse, zato što sebe počinju da sagledavaju kroz lik koga igraju, koga počinju da oponašaju u životu.
Nažalost, mali je broj onih kojima pođe za rukom da se oslobode lika kad se spusti zavesa. Sretao sam glumce koji su kroz svoj poziv i dar zaista stali na put osvešćenja, a ono nije statična kategorija, već dugotrajan proces."
A šta je sa energijom o kojoj glumci često govore, tim neuhvatljivim od kojeg zavisi nastanak umetničkog dela ili promašaja, tom nevidljivom sponom koja poveže misli dela sa mislima gledalaca?
"Sve zavisi od toga šta je motiv onoga ko je na pozornici. Ako je motiv glumca da nametne sebe, onda je to energija koja hoće da vlada, da porobi drugoga, da fascinira.
Ako je pak motiv ljubav, ta energija je usmerena na susret sa drugima, koji su, podrazumevalo bi se, ličnosti ravne glumcu pa se onda između njih razvija slobodna dijalektika."
Iz svega toga izlazi da bi teme koje pozorište treba da razmatra u osnovi morale da imaju ljubav.
"Umetnost ima ogromnu važnost, ali ona zavisi od svoje orijentacije. Istina je da će lepota spasiti svet, da je savršena umetnost u svom trenutačnom zadatku dužna da ovaploti apsolutni ideal, ne samo u zamislima, nego u samoj stvarnosti. Ona treba da oduhotvori i presazna naš stvarni život. Ali sve to nije moguće ukoliko u umetnosti gospodare beskrilni naturalizam, utilitarna tendencioznost ili pak nemoćni estetizam", poručio je te 1996. godine Porfirije.
Umetnost bi trebalo, nastavio je Porfirije, da se bavi i aktuelnim problemima, ali to treba da budu samo povodi za sučeljavanje sa suštinskim problemima čovekovog života.
"Ako je smisao umetnosti u tome da raspravlja o moralnoj, duhovnoj i svakoj drugoj krizi ovog veka, onda se umetnost ne razlikuje od politike. Umetnost je velika zato što je u stanju da razotkrije laži ovog sveta. Ona postavlja čoveka na prag duhovnog."
Na kraju susreta i pitanje o tome, kakav odnos prema pozorištu ima Pravoslavna crkva?
"Pravoslavna crkva nikada nije imala izgrađen stav prema pozorištu. U prvim vekovima hrišćanstva, crkva jeste imala negativan stav prema pozorištu, jer je ono ismevalo crkvu, Hrista i vernike. Danas, Pravoslavna crkva sigurno ima pozitivan stav i mišljenje o pozorištu. Gluma jeste dar, a nijedan dar ne treba a priori odbacivati. Glumac kroz svoj talenat u ljubavi komunicira sa bogom i drugim ljudima.
Manipulacija je, naravno, uvek moguća, ali sve opet zavisi od glumca i reditelja, od toga šta je bio motiv za bavljenje glumom, odnosno režijom: da li ljubav, ili samoljublje i slavoljublje?"
P. S. Tek posle ovog susreta, iguman je postao vladika jegarski, pa "RRA-ovac", pa vladika zagrebačko-ljubljanski i na koncu patrijarh. Negde između svega toga, na njegovu inicijativu je u Kovilju otvorena "Zemlja živih", terapijska zajednica za lečenje bolesti zavisnosti. Odmah po proglašenju patrijarhom, Tviter je otkrio da, tada još vladika, mimo crkvenog pojanja, ume da zapeva i dramatično drugačije pesme od Dilanovih, zbog čega izrasta upitnik nad glavama: da li je Prvoslav Perić ono što je taj pevač pogrešno komponovane srpske narodne muzike, ili onaj čovek koji se vrlo dobro, probranim rečima oprostio od Đorđa Balaševića.
Inače, "Srpski Kluni", čija je bivša žena danas u jednom monaškom jatu, komentarisao je ovih dana da će nas patrijarh još iznenaditi. Bilo bi dobro, ne opet "world music izletima", već rečima pomirenja, koje će zapodenuti najzad i neke racionalnije i pristojnije poteze u našem društvu.
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 13
Сава
Xx
Mihailo
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar